Да започнем са питањем на које ретко ко од Срба зна одговор: Који су били највећи градови у Србији 1914. године пред Велики рат?

Највећи је био престони Београд (90.000 становника), а онда Битољ (60.000), па Скопље (50.000). Српски историчар Спиридон Гопчевић (1855 – 1928) пише да Косовском, Битољском и Солунском вилајету живи 2.880.420 становника и од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка и 165.620 Албанаца … Северних македонаца тада није било.

Блаженопочивши патријарх српски Герман (Ђорић) ипак остаје историјски гледано “контраверзна личност”. Са једне стране и документовано од “Института за новију српску историју” јасно је да је изабран од комуниста (на предлог земљака Добрице, а са одобрењем Крцуна), био у блиским односима са Брозом и Удбом … Међутим опет са друге стране очувао је СПЦ у тешким вуненим временима, обновио многе манастире и цркве, а када је било најкритичније, код “Македонског раскола” и номинације Броза за Нобелову награду није под озбиљним претњама, чак и смрћу,  поклекнуо.

Комунистички пројекат разбијања Србије стварањем од Старе Србије “Социалистичке републике Македоније” подразумевао је да и та новонастала република има и свој народ, а и своју цркву и тако под покровитељством КПЈ и Броза 1967. године се преко расколничких епископа ствара ткз. Македонска православна црква од никога у православном свету призната.

Ово је био тежак ударац не само за СПЦ (Амфилохије је то назвао најтежим догађајем у историји српске цркве) већ је посебно био велики лични пораз патријарха Германа. Он је ово и трагично схватио јер му је сарадник и пријатељ Броз забио нож у леђа и тај пораз је верујем памтио до последњих часова свесног живота.

Као велики противник “Македонског раскола” патријарх Герман је оним епископима које је рукоположио (Иринеј, Амфилохије, Лаврентије …) као амнатет и завет пренео да никада расколиницима не признају аутокефалност и не предају им српске немањићке светиње широм Старе Србије, а ови су то опет пренели на оне који су даље устоличавали за српске владике. Тако смо имали ситуацију да су СВИ епископи СПЦ једногласно били (и то велики) противници “Македноског раскола”. И сам сам много пута у разговорима са епископима и свештеницима сведочио колико су били без изузетка верни завету патријарха Германа.

Патријарх Павле и патријарх Ириниј, никада и ни на једном месту нису рекли ни реч која би ишла раслоницима у прилог, чак супротно, били су веома чврсти при ставу да им аутокефалност не треба дати, о томе се чак није ни расправљало.

А онда нам је дошао патријарх актуелни Порфирије и без претходне најаве преко ноћи једногласно са 42 епископа, брата у Христу,  одлучио да се северно македонској браћи хитно и без икаквих услова да црквена самосталност.

Што би рекли американци, поставља се питање од милион долара, како то да они, епископи српски, који су чврсто и једногласно били снажно против расколника, сада ЈЕДНОГЛАСНО исте програшавају за браћу у Христу и предају им светиње?

Био бих искрено јако задовољан да овај мој текст (ако се негде и објави) изазове и да неко образованији и паметнији да одговор на ово питање. Скромно бих изнео своје мишљење:

Да СВИ епископи рачунајући и ту првог међу њима Порфирија нагло у једноме дану потпуно промене став може да се деси само ако им је за ту одлуку стигао Божији глас. Значи Бог им се јавио и рекао: “Дајте македонцима аутокефалност!”. Питање је само како је та порука или наређење стигло. Да ли као глас са небеса (као на реци Јордану на Богојављење), или им се јавио као старац дуге беле браде (као на сликама Микеланђела) или можда као ћосави господин се великим коцкастим наочарима које је спонтано средњим прстом подизао уз нос док је поруку беседио.

Ко ће знати …

А за педесет или више година, ако света буде, историја ће патријарха Порфирија, ма шта год он урадио до краја свог овоземаљског живота, обележити као оног који је “северним македонцима” дао аутокефалност и предао им српске светиње и жиг издаје патиће га, као и све његове епископе док је вјека и вјекова.