Како треба правилно да се схвате ове речи Светог Апостола Павла? Да ли стварно одобрава поделе међу Хришћанима, или их препознаје као неопходне или пожељне? Да ли их чини правилом? Ако је тако, онда како то може бити подударно са бројним местима у његовим посланицама где тако силно и постојано позива Хришћане  на потпуну сагласност и једнодушност?

„Будите истог ума један према другом“, или „испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени.“ (Фил. 2:2).

Штавише, не само Апостол Павле, већ су такође и други Апостоли подстицали хришћане да буду једног ума. Тако Апостол Петар директно пише Хришћанима, у својој Првој Посланици: „Будите сви сложни“ (1.Пет. 3:8).

Не само да Апостол Павле позива хришћане на јединство ума, он чак упозорава такве људе, који изазивају поделе и раздоре на учење које су научили (Рим. 16:17), упозоравајући их да их се клоне, говорећи да такви не служе Господу Исусу Христу, већ сопственом стомаку; а добрим делима и благим речима варају безазлене (Рим. 16:18)

Каква врста „јереси“ може постојати међу Хришћанима када се Сам Господ Исус Христос молио за њих Богу Оцу у Својој Првосвештеничкој молитви: „Да сви буду једно, као Ти, Оче што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да и свет верује да си Ме Ти послао“ (Јован 17:21). Погледај какво јединство мора постојати између истинских Хришћана: јединство према слици јединства Личности Пресвете Тројице!

Да ли можеш да замислиш да међу Личностима Свесвете Тројице може бити раздора?

Из овог разлога, пре почетка најважнијег момента на Божанској Литургији – велике Тајне Евхаристије, праћене давањем Тела и Крви Христове вернима – свештеник говори: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали!“, хор тада објашњава кога исповедамо: „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосуштну и Нераздељиву.“

Тако једнодушност је главни услов за причешће Хришћана у Тајни Евхаристије. Ако не постоји једнодушност, каква врста заједнице може постојати у овој великој Тајни, у кокј верујући бива тајанствено сједињен са Христом и постаје сједињен са Њим?

Али зашто пре свега говоримо: „Љубимо једни друге“?

Зато што је, наравно, без истинске Хришћанске љубави једнодушност немогућа, и из разлога што истинска Хришћанска љубав изискује једнодушност међу Хришћанима. Истинска Хришћанска љубав се изнад свега изражава у једнодушности. Где постоји таква љубав, тамо такође постоји и једнодушност, а где нема једнодушности, последично нема истинске Хришћанске љубави, већ само представа ње – само фарисејство!

Све ово би требало да се размотри и озбиљно узме у обзир од свих оних, чврстих у „Хришћанској љубави“, док у исто време постојано и силно бране, из неког разлога, њихово право да се „не слажу“. Овој групи припадају сви савремени модернистички богослови који проповедају екуменизам, или имагинарну „заједницу свих“ и не само јединство свих „Хришћана“, већ и Јевреја, муслимана и пагана.

Укратко, то је заједница свих јеретика, који задравају своје пуно право да се „не слажу“, како се чини потврђујући учење нашре Свете Православне Цркве, у личности Апостола Павла. На тако јасно јеретичко учење, сада је изненада додато и „међу–општење“, где је људима, који не припадају Православној Цркви, дозвољено да приђу Светом Путиру, директно се супротстављајући поретку Божије Литургије установљеном од наше Свете Цркве. Према том установљеном поретку, само верни могу да приме Причешће и само они бити присутни током Тајне Евхаристије. Сви остали морају изаћи из Цркве, када свештеник говори: „Сви који сте оглашени изиђите“.

Види како се ови људи који тако јавно крше једно од најосновнијих правила наше Свете Цркве, чак усуђују да се називају „Православнима“ и покушавају, да свим могућим врстама лажних тумачења Речи Божије, оправдају своје „раздоре“ са вековима старим учењем Васељенске Цркве Христове.

А оно што је посебно ужасно – скривају се иза своје имагинарне „Хришћанске љубави“ према „расколницима“. О колико је велико зло, савремених злочинаца, како безаконо присвајају себи назив „Хришћанска љубав“ а све оне, који се са њима не слажу, оптужују за недостатак „Хришћанске љубави“, па чак и фанатизам!

Изванредни успех који ови „многољубећи злочинци“ имају у наше време, може се објаснити само чињеницом да су се савремени људи, међу којима има много и Православних Хришћана, предалеко одвојили од Истинске вере у Бога, у Христа, у Цркву.

Они не знају Реч Божију и није им познато учење Светих Отаца и Црквених правила и веомаје лако одвести их у заблуду помоћу благих речи и ласкања као што је Апостол нагласио још у његово време (Рим. 16:18). Постоје такође и неки међу њима, који имају велику слабост према поклонима и даровима и спремно иду за сваким ко би им их дао, не марећи да испитају њихово учење, да ли је од Бога (Дела Ап. 5:39).

Ове речи Апостола Павла: „Јер морају и јереси да буду међу вама“ (1.Кор. 11:19), савремени модернистички богослови и екуменисти тумаче потпуно произвољно, на своју корист, не трудећи се да мисле да они криве Реч Божију и прна тај начин чине смртни грех.

Ова изрека Апостола Павла је прелепо објашњена од стране нашег значајног Православног богослова, Епископа Теофана Затворника, кји је у своје време био Ректор Духовне Академије и поисао потпуна и изванредна тумачења на посланице Апостола Павла. Ево како објашњава ове речи (наовдећи Светог Јована Златоустог):

 „Речју „јерес“, он (Свети Павле) схвата овде не заблуде у питању догми, већ актуелне (и сличне) свађе. Да је говорио о заблудама по питању догми, не би дао прилику за прекршај (речима, „јер треба да буду“). Јер Христос је рекао: „Јер је потребно да дођу саблазни“ (Матеј 18:7), али у исто време није нарушио нашу слободну вољу и установио ово као неопходност и неизбежност за нас. Он је предсказао будућност која се дешава због зле воље човечанства, а не као последица Његовог пророштва самовоље изопачених људи. Прекршаји се не догађају зато што их је Он предказао, већ их је предсказао зато што су оне требале да се десе у будућности. Јер да су се они дешавали по неопходности а не према вољи оних који су их узроковали, онда би узалуд Он рекоа: „Тешко човеку кроз кога долазе саблазни“.

„Да Апостол уствари назива ове невоље и поделе током оброка „јересима“ јасно видимо у његовој претходној реченици. „Јер,“ каже он, „чујем да имају распре међу вама“. Међутим, он није стао овде. Желећи да објасни на какве раздоре мисли, он тада говори, „јер сваки своју вечеру узме најпре и једе“ (Рим. 11:21). Очигледно је да он говори о овим раздорима; али немој се изненадити што их назива раздорима (расколима). Као што сам рекао, он је желео да има веи ефекат на њих користећи такав израз. Да је мислио на догматске заблуде, не би им говорио тако кратко.“ (Свети Јован Златоуст, Тумачење Прве Посланице Коринћанима).

Као што видимо, Епископ Теофан објашњава речи Апостола Павла, речима великог васељенског Учитеља и Јерарха, Јована Златоустогф, па према томе је то тумачење посебно значајно и важно за нас.

Из овога је јасно да узалуд модернистички богослови, користе ове речи Апостола Павла за сопствене екуменске сврхе. Ове речи Апостола Павла се односе на посебне инциденте и раздоре у току вечера љубави (агапи), о којима говори у једанаестој глави ове Посланице.

Према томе, никако не постоји основа, за коришћење ове изреке Апостола Павла ради оправдавања неслагања са догмама, а посебно за оправдавање уније Православних са не-Православнима у Тајни Евхаристије у присуству очигледне разлике у мишљењима, спречавајући, према јасном учењу Свете Цркве, могућност и дозволу за такву унију.

Ово је један од најкарактеристичнијих примера, како обмањујуће, попут секташа, савремени модернистички богослови, користе речи Светог Писма, дајући им значење кога ту нема. А Апостол Павле не може сам себи противречити, говорећи једно у једном стању, а нешто друго у другом. Као што видимо горе, он јасно и недвосмислено осуђује разлике у мишљењима међу Хришћанима и позива на потпуно јединство ума и душе. „Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени“ (Фил. 2:2).

Тако би требало да буде и међу свим истинским Хришћанима, јер

„Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једној нади звања свог. Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свих, Који је над свима, и кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4:4-6).