Главни рабин Москве Пинхас Голдшмит је 6. јула напустио своју функцију због „истека уговора”. Ово је саопштено у Московској јеврејској верској заједници (МЕРО). Саопштили су и слагали, јер је уочи судбоносног догађаја 7. јуна рабин по 33. пут поново изабран за старешину Московске коралне синагоге.
Повод за отпуштање стално запосленог, тачније последња кап која је прелила чашу, био је његов бесни интервју америчким медијима о стању ствари у савременој Русији, који је Голдшмит свечано напустио у марту 2022, одмах на почетку СВО. Тада је главни рабин рекао да хитно иде да пази на свог умирућег оца... Међутим, убрзо је Голдшмитова снаха на друштвеним мрежама писала о „болу и страху“ у њиховој породици, који „не може да се изрази речима“ , да је рабин био жестоко прогањан од стране руских владиних агенција, да су вршили притисак на њега, приморавајући га да јавно подржи специјалну операцију у Украјини, али он то херојски одбија. Након што је неко време чекао и схватио да су промене у Руској Федерацији наступиле озбиљно и дуго, Голдшмит се огласио јавно открићем у коме је мржња према Русији невероватно порасла. Али (ужас!) као резултат труда, изашао је пуки каламбур. Жеља да се освети која је заслепила несрећног Јеврејина збила је са њим сурову шалу, јер је бивши рабин рекао тако нешто да се показао у најмању руку као Јеврејин лишен лукавства. Да не говоримо о томе да је поставио своје саплеменике, који су остали да кукају у „проклетој раши”. - Ребе, нећеш нас оставити, зар не? - Саша, па ти мене знаш... - Баш зато што те познајем... Авај, моје знање ме није изневерило. Рабин Пинтас Голдшмит заузео је став против земље која је направила његову каријеру и напустио заједницу која га је хранила последњих 30 година. Касније је Голдшмитов бивши колега, програмски директор Московске коралне синагоге Александар Каргин писао у свом ТГ. „Што се тиче чланака у међународној штампи: оно што је Голдшмит тамо изјавио је лаж“, пожурили су да се правдају одани саборци. - Нико није вршио притисак на господина Голдшмита. Нико није звао, нико није долазио... Жалосно је да људи заражени антируском хистеријом глупо верују свему што се говори против Русије. Ништа им друго није важно." Али најсмешније је почело нешто касније. Већ поприлично сензационалан чланак и интервју бившег главног рабина, редакција часописа је одједном почела бесомучно да уређује, и то из врло радозналог разлога. На сајту публикације, на крају оригиналног материјала, појавио се постскрипт: „У претходној верзији ове приче речено је да је рабин Александар Борода из ФЕОР-а говорио у прилог рату. На основу његове изјаве објављене на интернету, то није тачно." Тако се убрзо, у уређеној верзији чланка, показало да је помињање Бородине подршке СВО затамњено. У светлу познате конфронтације између јеврејских струја у Русији, Голдшмит је с правом желео да удави свог конкурента у очима „господара“, али је неочекивано добио „по носу“... Дакле, колико год Путин кротио вукове, ма колико штампа писала о „Хабаду названом по Путину“… они су им јели из руку, али су гледали у шуму. Мишљење Запада за тим Лазара је увек било и остало одлучујуће. Ако се вратимо на ситуацију у Москви, онда је главни рабин Русије Берл Лазар у својој изјави на почетку специјалне операције написао: „Зауставите крвопролиће да више људи не гину“, а затим критиковао руског министра спољних послова Сергеја Лаврова због изјаве да је Адолф Хитлер имао јеврејску крв, покушавајући да повуче аналогије између вође нацистичке Немачке и украјинског председника Владимира Зеленског, који је Јевреј. „Било би лепо када би се извинио Јеврејима и једноставно признао да је погрешио“, написао је Лазар о Лаврову. И Лазар и Голдшмит су потврдили да су хиљаде Јевреја напустиле Русију након избијања рата. У интервјуу за „Дојче веле“ (наведен као страни медијски агент), Голдшмит је навео да је отишао „веома значајан део” руског јеврејства, које је, према демографском истраживању из 2020. године, имало 155.000 чланова, а да је други „значајан део размишљам о одласку“. И други рабини у Русији су јавно говорили о околностима које су подстакле емиграцију. „За недељу дана видео сам многе водеће чланове заједнице како се пакују и одлазе“, написао је Голдшмит из Јерусалима, „скоро сви у Израел. Независне новинске веб странице су блокиране у Русији. Била је то радикална промена на горе. 90 одсто заједнице не подржава инвазију на Украјину. Имам осећај да огромна већина неће желети да живи у новом Совјетском Савезу изолованом од света.“ Међутим, Голдшмитов бег из Русије био је предвидив. Према хабадском „Лехајму“, статус рабина је већ био пољуљан у прошлости. Године 2005. Голдшмиту, који је радио у Москви од 1989. године, изненада је одбијен улазак у земљу. Прошло је неколико недеља пре него што му је дозвољено да се врати. Власти нису дале званично објашњење за одбијени улазак, али су неки званичници навели "питања националне безбедности". Голдшмит је одбио да коментарише, али се афера поклопила са борбом за власт која се завршила тако што су главни руски рабин Берл Лазар и његови рабини повезани са Хабадом доминирали животом руских Јевреја. Голдшмиту је на крају дозвољено да уђе у Москву, али је путања његове каријере све више оријентисана ка западној Европи. То је предисторија. Потпуно сензационалну „исповест” одбеглог рабина америчком издању „Мишпаха“ можете прочитати на линку. У сопственој рецензији суочићу се са најсочнијим одломцима... Овај хумористички опус почиње, као у трилеру: „Била је ноћ 23. фебруара, а дугогодишњи главни рабин Москве, рабин Пинхас Голдшмит, отишао је да спава; следећег јутра се пробудио у страној земљи. Ово није било још једно дуго путовање за једног од најутицајнијих јеврејских лидера у Европи, који је практиковао дипломатију од Персијског залива до Америке. Десило се то јер је земља коју је познавао 33 године – од сумрака Совјетског Савеза до врхунаца Путинове ере – преко ноћи нестала. Ујутро када су тенкови Владимира Путина прешли границу са Украјином и када су специјалне снаге покушале да заузму кијевски аеродром, Кремљ је уложио одлучан напор да оконча последње остатке слободе широм Русије. Хиљаде антиратних демонстраната је ухапшено, независни медији су угашени, а верски лидери су били приморани да подрже агресију Кремља или се суоче са одмаздом. Чак је и друга највећа личност у Руској Православној Цркви, митрополит Иларион, гурнут у страну. Следи прича о Пинхасовим лутањима круговима руског пакла, дугих 33 године, коју аутор изједначава са ништа мање него историјом саме модерне Русије – „топло и љубазно под Јељцином и претеће под садашњом влашћу“. Било је занимљиво сазнати о начинима на које су ционистички агенти уведени у ткиво постсовјетске умируће Русије. Испоставило се да је уз помоћ рабина Адина Штајнсалца из Израела, уз подршку рабина Мошеа Соловејчика из Цириха, који је добио одобрење од рабина Шаха, Совјетска академија друштвених наука својевремено отворила Центар за јеврејску цивилизацију, који је био насловница за прву јешиву Совјетске Русије. Па, онда... јеврејске групе трговаца дијамантима из Антверпена, кофери спаковани „за случај“, мистериозне везе са сведоцима одбране на суђењу Менделу Беилису, првој Xerox писаћој машини у Совјетском Савезу, коју је херојски Пинхас прокријумчарио у земљу у деловима и на којој је скоро штампао не први Талмуд у Русији, проклети руски кромпир са кашом, кад се баш хтело саламе итд итд., али на крају: „Последњих година гигантски јеврејски екосистем, који тренутно има буџет од око 11 милиона долара, сазрео је до те мере да су Москва и Русија сада на европској јеврејској мапи у мери коју би било немогуће ни предвидети.“ Чувени јеврејски патос, када је гордос толико високо да прво продорно пуцкета, а онда дугме са панталона брзо одлети у свемир, надвладао је херојског Пинхаса током нарације трагедије из 1991: „Пуч се сломио када је Јељцин одбио да се повуче. Први сигнал да је за Јевреје наступила нова ера био је споменик Иљи Кричевском, Јевреју који је погинуо суочен са совјетским тенковима. Меморијална церемонија укључивала је читање Кадиша... Тренутак када су у руском етру зазвучале речи „Шмеи Раба погодио у искадешу“ био је фундаменталан. Било је то најава сваком ко је чуо да су се Јевреји вратили у Русију. Били смо угњетавани, били смо присиљени да ћутимо, били смо понижени, али смо се вратили.” Да, вратили су се и почело је... „Руски олигарси су били Јевреји“, наставља се епска прича. - Борис Березовски, Владимир Гусински, Михаил Ходорковски. Огромна количина прљавог руског новца која се слива у британску престоницу створила је оно што је постало познато као "Лондонград" - богата подручја града у којима је јеврејски руски новац правио бал. Сва тројица су напредовала током Јељцинових година, али су се суочили са репресијом Владимира Путина. Березовски је побегао у Велику Британију 2000. године, где је умро - сам и скоро банкротирао - 2013. године. Ходорковски је био у затвору због измишљених оптужби за финансијске злочине, а његова компанија је конфискована 2005. Али невоље Гусинског су биле те које су претиле да ставе јеврејску заједницу под оружје." А шта мислите ко је спасао најбољег пријатеља јеврејске заједнице Москве? Наравно, херојски Пинхас. „Позвао сам председника Светског јеврејског конгреса Едгара М. Бронфмана и неколико сати касније Бил Клинтон је издао изјаву против тог потеза. Неколико дана касније, руске власти су дозволиле Гусинском да напусти земљу.“ Статус главног рабина Москве није био једини шешир који је носио Пинхас. Као председник Конференције европских рабина (CER), Голдшмит је комуницирао са европским и америчким политичарима који мрзе Русију. Три пута - у јуну 2000., затим 2005. и 2017. - влада је покушала да протера Голдшмита укидањем његове визе. Само подршка руске јеврејске заједнице и међународних играча омогућила му је да остане. Зашто, међутим, рабин Голдшмит није стиснуо зубе и покорио се властима, као што су сви рабини у галуту увек чинили за добробит заједнице? „Заиста, традиција је одувек била да се ради оно што Цезар каже, али данас су ствари другачије из неколико разлога“, одговара Голдшмит. „Осамдесет година након Холокауста, ми Јевреји можемо кривити Немце и Пољаке што нису говорили када су могли. Живимо у глобалном селу и цео свет слуша шта ми говоримо или не кажемо. Зато, не можемо да ћутимо“. Још један фактор који га је уверио да ћутање није опција било је постојање Израела, који је променио статус јеврејског народа. „Данас нас свет не види као прогоњену мањину. Свет гледа у Израел и јеврејски народ и зна да смо ми лидери“. И стога је потпуно логично да је за главног рабина најстрашније било да у очима „господара” буде познат као „Рав Митаам” – како су се у царско време звали рабини повезани са владом. У ствари, овај исти "митаам" Пинхас је, у ствари, назвао хабадовца Бороду. Забавна збрка је већ поменута горе. „Разлог за привидну слободу која је дата рабину Лазару је тај што је рабин Борода већ јасно ставио до знања прорежимски став организације.“ Не, па, можете ли замислити ТАКВО лупетање када је цео свет једно глобално село?! А онда моје омиљено место за интервјуе... Сага о Пинхасу се ближила крају. У широким цртама, одбегли рабин је насликао апокалиптичну слику Путинове најновије Русије, када се „њихова мала породица чврсто држала заједно у мору олуја“. И тако су последњи пут закључали своју кућу, истоварили два кофера на аеродрому и упутили се у источну Европу да буду са јеврејским избеглицама које беже из Украјине. „Било је као да спавам у Москви и будим се у Техерану! Стара Русија је нестала“. Буђење Пинхаса у Техерану је углавном слободни стих. По мом мишљењу, једноставно је немогуће смислити смешнију анегдоту. Даље у тексту налази се срцепарајућа прича о „десетинама хиљада (!) гранатираних” Путиновим бомбама и о њему, херојском Пинхасу, принуђеном да плови између Јерусалима, Европе и Америке, подижући свест човечанства о „невоља руских Јевреја”. А "катастрофа", погодите шта је то? „Украјински Јевреји добијају огромну помоћ – и то с правом“, размишља бивши рабин. „Али много већа руска јеврејска заједница је у великој невољи. Санкције олигарсима који су подржавали мрежу институција смањиле су њихово финансирање. Недостатак у нашој сопственој мрежи институција тренутно износи 5 милиона долара као директан резултат рата и санкција. Јевреји имају осећај страха!“ Заиста, права јеврејска катастрофа изгледа управо овако: олигархијски новац, који је био жила куцавица постсовјетског јеврејског препорода, је одсечен. И шта сад? Опет газити пустињу сандалама и кривити Мојсија? Читаоци, да ли сте икада размишљали о томе ко се и зашто тако сурово нашалио са несрећницима? Зашто опет забијају своје у галуте? Циљали су на Путина, а погодили кога? Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
Превод са руског: "Борба за веру" Извор: "Руска народна линија" |