Свети Игњатије Брјанчанинов: 

Смирење је учење Христово, својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, свети Јован Лествичник објашњава овако:

„Научите се, али не од анђела, не од човека, не из књиге, него од мене, то јест од тога што ћете мене примити, од мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и душом, и телом.“ А како да сазнамо својство и дејства Христова? Она су и кад их осетимо несазнајна, како је и апостол рекао: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Мир Божији је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом силом. А саму Божију силу и њено дејство не можемо сазнати на природан начин.

Свети Јован Лествичник говори да једни, вођени Божијим Духом, прилично добро могу да расуђују о смирењу, а свети Исак Сиријски каже да Свети Дух тајанствено учи смирењу човека који се припремио за такво учење. Ми смо, сакупљајући мрве које падају са духовне трпезе господара наших, светих отаца, стекли веома оскудну представу о смирењу; и сами настојимо да се ње држимо и да је као драгоцено предање отаца предајемо онима који нас питају. Добијене представе о смирењу можемо сасвим оправдано назвати мрвицама: саму ризницу у њеној неиспуњивој пуноћи има онај који је у себи нашао Христа.

 Преподобни ава Доротеј говори да „смирење природно настаје у души као последица поступања по јеванђелским заповестима… Ту се догађа исто што и у упознавању наука и вештине лечења. Када их неко добро научи, и када се затим систематски бави њима, онда малопомало, кроз то бављење, тамо научник, а овамо лекар, стиче навику, а не може да каже и објасни како је стекао навику управо зато што ју је душа примила постепено и кроз такво бављење. Исто се дешава и при стицању смирења: кроз испуњавање заповести ствара се нека смирена навика, и то нико не може да објасни речима“. Из овог учења преподобног аве Доротеја очигледно следи закључак: ако желиш да нађеш смирење, онда мораш брижљиво да изучаваш Јеванђеље и да исто тако брижљиво испуњаваш све заповести Господа нашег Исуса Христа. Ако испуњаваш јеванђелске заповести, онда можеш да дођеш до познања своје сопствене грешности и грешности целог човечанства, а на крају и до сазнања и убеђења да си грешнији и гори од свих људи.

Свестеник Александар Иљасенко:

Смирење је – благодатни дар и тајна. Некоме је довољно да му се казе једна реч и он се одмах увреди, док други неко не реагује зато сто је смирен. Смирење знаци бити у непрекидном миру са Богом. Ако је човек смирен, онда је мир – његово дусевно стање: било да му је добро или лоше, или да има невоље и неуспехе, - он је без обзира на све смирен, и чува мир са Богом. Притом он може активно да испољава свој однос према животу. Људи обицно под смирењем подразумевају неку пасивност, али то је највеца грешка. Баш напротив, смирење је веома активно. Образац смирења је Господ нас Исус Христос, Који је рекао: “Јас ам кротак и смирен срцем”. Господ је Својим смирењем преобразио цео свет, победио смрт. Смирење подразумева веома активан однос према животу, и може да има своје спољашње пројаве, а може да буде и некако скривено.

Први корак је – покајање – када човек нађе у себи храброст, духовно здрав смисао, да узме на себе одговорност за оно сто се десило. Раније смо живели у једној кући са великом породицом, у којој је било четворо деце. Глава породице, отац, је био тешка пијаница. Он је сматрао да он није крив, већ сви остали: жена, деца, нико га тобоже не разуме. То јест нема никаквог смирења и покајања. Човек уместо тога да се каје и осуђује себе, осуђује друге. Ако нема снаге и храбрости да призна да је сам крив, значи крива је околина. И ми често тако кажемо да су криви људи који нас окружују, и криве су околности – само не ја. Немамо храбрости да преузмемо кривицу на себе. Покајање је први корак ка смирењу, истинском миру са Богом, које и треба да буде садрзина људског живота. Грех је – противприродан, уништава живот, унижава човека.

Подвлацим, смирење је активан однос према животу. То није сагласност са спољним околностима, већ напор свих снага да се оне савладају. Смирен човек потчињава себи спољасње околности које чак ни не зависе од њега, али сам им се не потчињава, остајући с Богом.

Патријарх српски Порфирије:

Као следећу песму предложио бих „Шумадијски блуз“ групе Смак. То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану.