Увод "Борбе за веру":

Огромној већини наших читалаца, али и православних уопште, реч перенијализам не значи ништа. Али, ако бисмо рекли екуменизам, ту реч би сви знали. А перенијализам је јерес небројено пута опакија и опаснија од екуменизма. Заправо, то је завршна фаза екуменизма, односно „чиста“ религија Антихриста.

Екуменисти су временом схватили да је утрасирани пут ка њиховом међусобном уједињењу спор. „Православни“ екуменисти су, изворно, имали идеју да јеретицима сведоче истине Православља. А једино што су успели, то је да су сви они постали јеретици, а да ни једног екуменисту нису привели у познање истине.

Идеја протестантског екуменизма, на коме почива сверетички „Светски савет цркава“, са његовом „теоријом грана“, по којој свака хришћанска деноминација поседује делић истине, а тек све скупа – пуноћу истине, је такође пропала. Заправо, одбачена је као превазиђена.

И онда је ђаво смислио перенијализам. Шта је његова суштина?

Замислите слику круга са апсолутом у центру (област езотеризма – мистика, гноза, јединство) и неколико полупречника који се разилазе изнутра у круг, када полупречници представљају различита откривења Бога, коме се враћају сви путеви, као на Онога у коме су трансцендентно једно. Религије, иако уједињене у својој унутрашњој суштини, налазе се на ивици круга (област ​​егзотеризма - форме, догме, ритуали), свака одвојено и удаљена једна од друге. Али, по перенијализму, за разлику од екуменизма, све религије имају пуноћу истине коју добијају од Бога који је у центру.

Прочитајте текст који следи, драги читаоци. Имајте стрпљења да се изборите са његовом дужином и – понегде – мање познатим терминима. Али, кад га прочитате, знаћете шта је религија Антихриста и зашто су – на пример – разноразни сатанисти истовремено и поклоници и донатори православних светиња. И зашто је, рецимо, принц Чарлс, који је из горе поменуте групе, чест ходочасник светогорског манастира Ватопед и велики донатор српског манастира Хиландар...

 + + +

 Аутор:

протопресвитер Петар Хирс, доктор богословских наука, професор еклисиологије у Богословији Свете Тројице, Џорданвил, Њујорк

Увод. Шта су ђавоље дихотомије и куда воде?

 Непријатељ спасењу рода људског, увек прибегава својој испробаној тактици ограничавања избора особе на само две наизглед међусобно искључиве опције. Сваки други могући приступ одбацује се и сматра као неприхватљив или неодржив. На пример, одређена појава се представља као рационална (rational) или ирационална (irrational), али се опција не разматра када је нешто супер-рационално што превазилази људски ум (над-рационално).

Или други пример: предлаже се да или морате показати слепу послушност, или ћете бити својеглави и бунтовни; права послушност се одбацује. Или, шире, зао дух показује Африканцима све страхоте црне магије, а затим, наводно да их се отарасе, представља „добру“ белу магију. За осиромашене масе, похлепа капитализма је супротстављена „једнакости“ и „братству“ комунизма, који се види као једино средство за обнављање правде. Или, за оне који су патили под ауторитарном влашћу антипапског протестантизма, нуди се самовоља и индивидуализам реформисаног протестантизма. Може се бескрајно давати примере таквих лажних дихотомија, где су обе опције инспирисане ђаволом. Иста ствар се дешава данас са „ковид кризом“: широко се верује да је једино право решење за смртоносни вирус експериментална и потенцијално још смртоноснија „вакцина“. Истовремено, успешно лечење ове болести у раним фазама познатим средствима се готово потпуно игнорише.

На тај начин, непријатељ је успешно манипулисао западним човеком током многих генерација, од времена Великог раскола до данас, држећи га у ланцу задатих радњи и реакција, непрестано га као клатно љуљајући с једне на другу страну. Сва духовна равнотежа, божанска перспектива, разликовање духова и царски пут Отаца су изгубљени. Људи који су у таквом хаосу, који немају вечну перспективу, односно који не виде Алфу и Омегу историје, нису у стању да одреде нашу позицију у историјском току, не виде куда нас сви ти догађаји воде. . А за оне који умеју да виде, ово је процес све већег пропадања, корак по корак приближавајући човечанство спознаји тајне безакоња, изопачењу схватања спасења у Христу и замени Њега Антихристом.

Ово уништавање хришћанске традиције и јединства на Западу, и патетична имитација Христа и Његове Цркве у протестантизму, било примитивном или реформисаном, је плодно тло за чудовиште модерности. До краја 19. века, најмоћнији умови Запада, секуларни Запад, који су тражили излаз из ћорсокака савременог доба, окренули су се традицијама Истока, али, авај, не и православном Истоку, већ Далеком истоку. Ови традиционалисти су мислили да спасу Запад од колапса убризгавањем источњачке „традиције“ и „метафизике“ као манифестација „вечне филозофије“ или sophia perennis. Супротстављање сламнате лутке модернистичког, номиналног „хришћанства“ а ла протестантизма и традиционалних култура Истока је још један јасан пример дугачке листе непријатељских лажних дихотомија које спречавају човека да уђе у заједницу са Оваплоћеном Истином. Међутим, за разлику од претходних екстрема клатна чији је циљ ограничавање слободе и манипулација безглавим, фрагментираним Западом, перенијализам обећава да ће стати на крај овим екстремима и дати дефинитиван, „универзални“ одговор на проблем подела, нудећи „јединство“ , чије је стицање могуће истовремено мимо свих откривења и кроз њих.

Шта је перенијализам?

Перенијализам, како се обично схвата и на који се позива, је идеја да су све велике религије засноване на истом мистичном искуству Коначне Реалности. „Вечна философија“ има своје историјске корене у синкретизму ренесансних хуманиста као што су Марсилио Фицино и Пицо делла Мирандола. Веровали су да Платон, Исус, Кабала и Хермес Трисмегист указују на исту Божанску стварност. Верзије перенијализма се такође налазе у трансцендентализму Емерсона, Кољриџа и Тореа. Слободно зидарство, Теозофско друштво и књига Олдоса Хакслија из 1945. „Вечна философија“ додатно су промовисали универзалистичку верзију перенијализма, а 1960-их је постала камен темељац идеје Њу Ејџа.

Међутим, од посебног интереса за нас је развој перенијализма у 20. веку, а посебно како га је представила традиционалистичка школа под утицајем Веданте, посебно Рене Генон, који се највероватније упознао са перенијализмом током година у масонској ложи. .

Док су Хаксли и сарадници били прожети „мистичним универзализмом“, традиционалистичка школа, коју су представљали Генон, Ананда Кумарасвами, Фритјоф Шуон, а касније Титус Буркхард, Мартин Лингс, Хјустон Смит и други, оријентише се на православне традиције и одбацује модерни синкретизам и универзализам. Управо ће ова школа бити поменута у овом чланку из разлога што су дела ових личности очигледно привукла већу пажњу и подршку међу неким православним академским теолозима и свештенством.

Према традиционалистичкој школи, вечна филозофија је „апсолутна Истина и бесконачно Присуство“.

 „Као Апсолутна Истина, то је вечна мудрост (sophia perennis), која је у ствари трансцендентни извор свих инхерентно ортодоксних религија човечанства... Као Бесконачно Присуство, то је вечна религија (religio perennis) која чини језгро од свих инхерентно православних религија… Управо ова „једина религија“, коју је Фридтјоф Шуон назвао „дубоком религијом“ или „религијом срца“ (religio cordis), је срце сваке религије... [и] је у суштини супра- формална, универзална или духовна... Другим речима, „дубока религија „остаје трансцендентна у односу на такве религије, чак и као животворно присуство у њима“.

Дакле, за перенијалистичког филозофа, „хришћанство“, како пише Клинтон Минар, „изразито се разликује по облику од ислама или будизма; али је једно са њима у својој суштини (или у својој вечној филозофији).“

Одмах би требало да постане очигледно какав потенцијал има такво схватање религија за „јединство“ човечанства, као и за оне који то „јединство“ одбацују и тврдоглаво ће остати са најчистијим Оваплоћеним Христом. Али идем испред себе.

Веома је важно да имамо јасну представу о томе како перенијалисти виде ствари да бисмо то приметили и препознали пропаганду таквих ставова чак и од неких унутар Цркве. Можда се ово боље разуме кроз дијаграм:

Замислите слику круга са апсолутом у центру (област езотеризма – мистика, гноза, јединство) и неколико полупречника који се разилазе изнутра у круг, када полупречници представљају различита откривења Бога, коме се враћају сви путеви., као на Онога у коме су трансцендентно једно. Религије, иако уједињене у својој унутрашњој суштини, налазе се на ивици круга (област ​​егзотеризма - форме, догме, ритуали), свака одвојено и удаљена једна од друге.

Из овог дијаграма се може видети да је питање езотеризма и егзотеризма у свакој религији централно за перенијалистичку теорију. Перенијалистичка доктрина учи да свака религија има формални, институционални аспект, који је њен егзотерични аспект, где леже најдубље разлике међу религијама. Истовремено, свака религија такође има одређени езотерични аспект, уграђен у духовне праксе религија, где се чини да се спајају, па чак и могу да достигну идентитет у одређеној фази. Ову идеју ћемо даље истражити након што укратко изнесемо друге аспекте перенијалистичког погледа на свет.

Перенијалистички поглед на религију заснива се на аксиоматском појму плуралитета и разноликости откривења, „која се у различитом степену „кристализују” и „актуализују” у зависности од историјских услова, језгро вере, које ... остаје вечно у божанском Свезнање“.

Али поставља се питање: који је мотив иза Божије жеље за вишеструким откривењима о Њему, наизглед дивергентним и наизглед контрадикторним? За Шуона, разлог је тај што то захтева фрагментација човечанства. Човечанство је „подељено на неколико различитих грана, од којих свака има своје посебне особине, психолошке и друге, које одређују њихову пријемчивост за истину и обликују њихово разумевање стварности.“ Стога се Бог обраћа овим различитим гранама са засебним откривењима, осмишљеним у складу са карактеристике сваког дела човечанства:

 „... оно што одређује разлике између облика Истине јесте разлика између људских „прималаца”. Већ хиљадама година човечанство је подељено на неколико радикално различитих грана, које чине веома много интегралних људских заједница, мање-више затворених у себе. Постојање духовних „прималаца“, тако различитих и тако особених, захтева разноврсност одраза једне Истине.

Према перенијалистима, из тога следи да је Бог сваку од „великих светских религија“ доделио одређеном сектору или раси човечанства, и „свака од њих је потпуно истинита у смислу да сваком од својих присталица обезбеђује све што је потребно да он као личност постигне највише или најпотпуније стање.“ Ислам за Арапе; хиндуизам, будизам и таоизам за народе Далеког истока, хришћанство за народе Запада; Јудаизам за неке семитске народе и тако даље.

Ова идеја о томе да Бог шири откривења о себи, индивидуално прилагођена одређеним групама човечанства, критична за цео перенијалистички поглед на свет, у супротности је са директним доказом историје спасења од Дана Педесетнице, када се завршила вавилонска казна и јединство свих људских родова.остварено у Христу. У Христу је савладан „зид раздвајања“ и „толико људских заједница“ сједињено је да имају једну људску природу, у коју се Христос обукао и, чувајући је, седи с десне стране Оца. Како пише о. Георгиј Флоровски:

 „Црква је сама по себи пуноћа; то је наставак и остварење богочовечанске заједнице. Црква је преображено и препорођено човечанство. Значај овог препорода и преображаја је у томе што у Цркви човечанство постаје јединство, „једно тело“. Живот Цркве је јединство и једно. И наравно, ово јединство није спољашње, већ унутрашње, интимно, органско. Ово је јединство живог тела, јединство организма. Црква је јединство не само у смислу да је једна и једина; то је јединство пре свега зато што се сама његова суштина састоји у поновном уједињењу подељеног и расејаног човечанства. То је јединство које је саборност, или саборност Цркве. У Цркви човечанство прелази у другу раван, почиње другачији начин постојања.“8

Истакнути црквени лидери који изражавају идеологију перенијализма

 „Респектабилност“ и „прихватљивост“ филозофије перенијализма на много начина су је учиниле доминантном духовном филозофијом нашег времена, од студентских сала до државних одељења и, све више, до богословских и епископата. Значајни интелектуалци су или били под великим утицајем тога или су се придружили његовим редовима; сви од Кена Вилбера до Џона Тавенера и принца Чарлса, тог чувеног ходочасника у Ватопеду.

Став да Бог жели вишеструка откривења некада се налазио само међу научницима блиским перенијалистима; сада ову мисао деле и изражавају највиши представници хришћанства и ислама. У фебруару 2019. године папа Фрања и велики имам Ал-Азхара Ахмед Ел Тајб потписали су „Документ о људском братству за светски мир и заједнички живот“ током Светске конференције у Абу Дабију посвећене овој теми. У овој општој декларацији формулисана је основна догма перенијализма:

 „Плурализам и разноликост религија, боја, пол, раса и језик су пожељни Богу у Његовој мудрости.“9

Међутим, идеје перенијализма не утичу само на вође инославних. И православни јерарси су такође говорили сличним речима, практично цитирајући дела Шуона и Кумарасвамија. Ево речи познатог Архиепископа Васељенске Патријаршије, који се недавно обратио на међурелигијском скупу:

 „Када једну религију ставите изнад свих других, као да одлучите да постоји само један пут који води до врха планине. Али истина је да једноставно не можете да видите безброј других путева који воде до истог одредишта јер сте окружени громадама предрасуда које вам блокирају поглед.”10

Тешко је замислити изјаву која више одговара перенијализму и самом духу времена, а неоснована и супротна размишљању Светитеља Божијих, који су истински причасници живота Свете Тројице. И једнакост религија, и њихово езотерично јединство, и њихови спасоносни путеви који воде од егзотеричног ка апсолутном - сви ови знаци перенијализма су овде присутни. Међутим, од још већег интереса за нас је поистовећивање верности Христу, као једином путу ка Оцу, са фанатизмом и предрасудама. Подсетимо се на овом месту расуђивања двојице познатих православних апологета – о. Јован Романидис у његовом одговору на Баламандски споразум и о. Данила Сисојева у његовом предвиђању будућности православне мисије и гоњења.

Након што су православни у Баламанду пали у заблуду и потписали потпуно признање латинских тајни, о. Јован је оштроумно истакао да ће у будућности једино уверљиво објашњење за континуирано одбацивање причешћа (интеркомунион) и саслуживања од стране православних хришћана бити фанатизам.

Још проницљивије су биле изјаве о. Данила Сисојева. Отац Данило је био велики мисионар, а његов рад, искуство у проповедању и поучавању вере многих људи других вера, укључујући више од 80 преобраћених муслимана, омогућило му је да јасно сагледа суштину предстојећег прогона. Изазов за хришћане неће бити да директно поричу Христово божанство. Захтев ће, пре, бити такав да хришћани прихвате нехришћанске религије као једнако спасоносне путеве ка Једном Богу. Хришћани ће се поделити: неко ће прихватити ову понуду и тако се ујединити са незнабошцима, а они који одбију биће прогањани као ускогрудни фанатици који представљају претњу јавном миру и безбедности.

Кратка анализа идеологије перенијализма са становишта православља

Шта се може рећи у ограниченом времену које нам је додељено о погледу на свет перенијализма? Прво, што се тиче питања знања, епистемологије, може се приметити да иако се верује да езотерични увиди треба да се стекну а постериори, они се узимају здраво за готово, а приори. Оно што је у суштини чиста спекулативна спекулација од стране писца – јер, по дефиницији, не може имати лично искуство о свакој од религија – постулирано је са изузетном, али неоправданом сигурношћу (ароганцијом). Штавише, религиозни ставови које износе апологети перенијализма су скоро искључиво нехришћански и још више неправославни. То их не спречава да уверавају своје читаоце да су, у суштини, езотерично, начини молитве, очишћења и причешћа у обредима у религиозном пејзажу заправо слични, ако не и идентични. За перенијализам је веома згодно да „јединство религија“ лежи изван линије раздвајања езотерично-егзотерично и да је стога реалност која се никада не може емпиријски потврдити, пошто сваки адепт мора остати у границама своје верске традиције. На крају крајева, ради се о поверењу у перенијалистичке „господаре“, а види се да неки високопозиционирани новообраћеници у православље одржавају високо поверење у њих, тако да се чак и православље посматра кроз призму перенијализма, тј. а не обрнуто.

Ипак, мора се поставити следеће питање: да ли је оштро супротстављање егзотеричног и езотеричног уопште легитимно? Имамо ли бар неке основе из православног светоотачког Предања и искуства заједнице са Богом да повучемо тако оштру разлику између облика и Духа? Православни реализам нам не дозвољава да одвојимо Тело, у које је Реч била обучена, од Духа, посланог Речју и који силази на облике хлеба и вина, да бисмо их преобразили у Тело и Крв Очеву, који седи сада са десне стране. Заиста, трансмутација ових егзотеричних облика од стране Духа у Вечни Живот одвија се изван езотерично-егзотеричног „зида раздвајања“ у који се уздижемо док смо још у телу. Управо ова „скандалозна“ особина Оваплоћења и Вечног идентитета Сина и Речи Божије са Телом у коју је Он обукао је „камен спотицања“ за светске религије и поставља Тело Христово као Небо на земљи, уздижући православље изнад онога што се обично назива „религија“. У Личности Христа, езотерични Апсолут се манифестовао у егзотеричном облику, јер „који је видео Мене видео је Оца“ (Јован 14,9), и „кроз Њега ми... имамо приступ Оцу, у један Дух“ (Еф. 2, 18).

Немамо очевидаца Логоса, који сведоче о Његовом постојању ни у једној књизи (оставимо Куран по страни), напротив, „Он, који је у обличју Божијем, није сматрао као нешто приграбљено - то што је једнак Богу, него је лишио самога себе, када је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек“ (Филипљанима 2:6-7). Супротно теоријама перенијалиста, искуство других религија, посебно ислама, није искуство кенотика, односно Бога који је себе исцрпио, који је „узевши обличје слуге, понизио Себе, био послушан чак и до смрти, до смрти на крсту“ (Фил. 2, 8).

На исти начин, супротно перенијалистичкој идеји о ограниченом домостроју спасења у Христу само за један део човечанства и ограничености Имена Оваплоћеног Логоса на „егзотеричну“ сферу или чак само њен део, проповедамо Христа Распетога, Којег „и Бог узвиси“ и даде „Име изнад сваког имена да се пред именом Исусовим поклони свако колено на небу, на земљи и под земљом, и да сваки језик исповеда да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Филипљанима 2:9-11).

У Телу Христовом, у Цркви, имамо јединство земље и неба, времена и вечности, извор Откровења и пројављене Истине, апсолутне и коначне. Пошто је Логос постао и остао тело (σαρξ), „егзотерично“ лично стање Бога је истовремено и „езотерично“ „више стање“ Бога. Пошто је Реч постала тело, а тело Христос, „егзотерични свет“ је престао да буде ограничена стварност. Реч, утеловљена и која седи с десне стране Божије, дошла је и поново долази да суди свим људима, а не само неком делу човечанства, и то никако на основу езотеричног, мистичног, тајног духовног закона, већ на основу Његових заповести, које су свима дате за живот на њима и у њима, будући да то нису створени облици, него нестворене божанске енергије.

Зашто успон перенијализма означава крај екуменизма?

До сада би требало да буде очигледно да са перенијализмом немамо екуменизам у уобичајеном, популарном смислу, јер јединство о коме говоре ови филозофи постоји само на трансценденталном плану – на плану Бога, који је сам трансцендентно јединство. Сходно томе, они не теже јасно израженом јединству у истини, као што то чини [наводно] савремени екуменизам, из простог разлога што пристају да признају ово јединство као већ постојеће на езотеричном, трансценденталном нивоу и не само да не говоре о потреба, али не очекујте спољашње манифестације таквог јединства на нивоу егзотеричног, иманентног.

Немогућ задатак стварања божански лепог мозаика Тела Христовог од многих делова протестантизма ускоро ће коначно бити напуштен. Крај екуменизма каквог познајемо је веома близу. „Јединство“ коме овај свет тежи наћи ће се у трансцендентном религиозном јединству перенијализма.

И ово сједињење ће се доживети као тешко искушење које ће посетити Цркву по целом свету, јер ће помрачити, да би потом одбацио Богочовечанску Личност Исуса Христа и Његово Тело, Цркву. Ово ће бити последње искушење историје. Тако је то прорекао сам Христос у Књизи Откривења. Он каже: „И као што си ти сачувао моју реч о трпљењу, и ја ћу сачувати тебе од часа искушења, који ће доћи на сав свет, да искуша оне што станују на земљи” (Откр. 3, 10). Како нас поучава велики старац Атанасије Митилинеос, „пошто ће ово искушење коснути цео свет, биће то велико кривотворење вере у Богочовечанску Личност Христову“.

Апокалиптични догађаји су одмах иза угла. Као што ће последња генерација људи вапити за миром и безбедношћу управо зато што им недостаје (и тада ће мач пасти на њих), људи који сада вапе за јединством (свакако за свеопштим, универзалним јединством) управо зато што су га лишени, наћи ће га у перенијализму, који им практично без икаквог напора (без Крста и распећа ума) нуди ово јединство. Попут комунизма, који због своје негативне, репресивне оријентације није могао да задовољи чежње људи, синкретички екуменизам модернизма не задовољава чежње људи за дубљим, мистичним јединством сваке личности и човечанства у целини. Човечанство ће захтевати чврсто, традиционално и свима прихватљиво објашњење (привлачно и за становнике Истока) како религија не дели, већ уједињује човечанство. Перенијализам је спреман да постане теоријско оправдање за многе хришћане (чак и „ортодоксне“) за суштинско, иако трансцендентно и езотерично, уједињење религија под влашћу Антихриста.

Клатно је коначно престало да се љуља, а ми се приближавамо 12. часу историје, самом срцу ноћи овога света, када ученици спавају, издајници издају, а Оваплоћена Реч Божија, Распети Христос је одбачен за ради онога који себе назива „спаситељем“ без Крста.

Извор: https://orthodoxethos.com

Превод са грчког на руски: «Православный Апологет»

Превод са руског на српски: «Борба за веру»