header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Поуке Божијих људи Штампај Е-пошта
субота, 23 август 2008

ПОУКЕ БОЖЈИХ ЉУДИ

Пажњи читалаца нуди се овдје одломак из књиге истакнутог јерарха Руске Цркве, митрополита Венијамина (Федченкова)  - Божији људи, посвећене свједочанствима о личним сусретима владике Венијамина са Светима његовога времена, особито његове касне младости. Држећи се правила да је похвала такође врста преузношења над оним кога хвалиш, своја свједочанства владика Венијамин исписује мирним, али у исто вријеме искреним и упечатљивим тоном дубоког доживљаја. У одломку који слиједи реч је о манастиру Оптини, пустињи, о Оптинским житељима, о удивљујућем духу који је владао у овој обитељи почетком овога вијека.

А сада пређимо на записе наших успомена.

Разумије се да оне не обухватају све стране манастирског живота, не говоре о подвижничкој муци инока, која је остала позната само њима, њиховим духовницима и Самоме Богу. Говорићу само о истакунтијим личностима и свијетлим појавама у Оптини. Наравно да ће такав опис бити једностран. Правилно је једном примјетио мој пријатељ и колега, архимандриг Јован Рајев, који је рано умро од туберкулозе, да ја сличним описивањем уводим читаоца, а прије тога слушаоца, у неку врсту заблуде. Он је тада навео овако поређење. Када човјек посматра ливаду или цвијећњак са површја одозго, ови му изгледају дивни са својим цвјетовима и свјежим зеленилом. А када спусти поглед дубље, он види голу стабљику с гранчицама. Али, ни ту није још извор живота, него још дубље у земљи, гдје квргави и вијугави корјенови у тами траже храну за дивне листове и цвјетиће. Ту, пак у земљи више ничег дивног за поглед нема – напротив, нема љепоте а има блата ... Ту гмижу и разноразни црви и чак подгризају и уништавају коријен, а са коријеном вену и гину и листићи и цвјетићи.

Тако и монаштво, говорио је о. Јован, и оно је посматрано његовим у својим узлетима, споља – дивно, док је сам подвиг иночки и тежак и пролази кроз свакакву нечистоту, и монашки живог у великом дијелу представља крсну борбу са греховним страстима. А то ти говорио ми је пријатељ, у својим казивањима не показујеш.

Све је сасвим тачно, али зар се и у Житијима Светих не описују великим дијелом свијетле појаве из њиховог живота и нарочити подвизи? А о борби са гријехом напомиње се, обично, кратко и успут. И готово никада се о њој не говори подробно. Изузетак је само Житије свете Марије Египћанке, која се од смрадних гријехова својих Божијом помоћи винула до ангелоподобне чистоте и савршенства. Али, и то описивачи истичу, да је такво детаљисање изнуђено жељом да примјером таквог преображењем  грешнице утјеше и укријепе слабомоћне у очајању склоне подвижнике у свијету и у манастирим. Тако се ни ми нећемо задржавати на тамним странама, то није поучно... А оне су нам код других људи и непознате. Уосталом, гдје буде потребно, биће ријечи и о томе. Читаоцу је потребно и корисно да не заборавља да узвишености и светлости угодника Божијих претходи и прати је као сапутник духовна борба, понекад нимало лака и нимало лијепа...

ОТАЦ АНАТОЛИЈЕ (ПОТАПОВ)

Након два-три дана мога живота у манастиру Оптином се проније вијест да долази чудотворна икона Калушске Мајке Божије (слави се 2. септембра). У назначено вријеме многи монаси и богомољци изашли су у сусрет светој икони по шумском путу и , прихвативши је, пошли натраг у манастир, појући молитве.

Одједном видим како из наше гомиле неки излазе на поворке и журно грабе некуд десно. Кроз неколико тренутака тамо се већ сакупила велика маса народа који је у густо збијеном кругу окружио нешто и некога. Из просте радозналости и ја се тамо упутих: у чему је ствар?  Да би се овако, макар и закратко, оставила Пресвета Богородица, морао је постојати неки нарочити разлог. Пробивши се мало ближе средишту гомиле видје да сви, с ганутљивом љубаљу и срећно се осмјехујући, гледају у неког сићушног монаха са камиловком и проседом, нерашчешљаном и великом брадом. И он се такође свима помало осмјеивао. Људи су настојали да од њега узму благослов. Видио сам како се око тог маленог старичића све тако свијетљело и радовало. Тако мила дјеца срећу своју рођену мајку.

-  Ко је то? Питам некога до себе.

-  Баћушка Анатолије, умиљато одговори овај, чудећи се ипак мојој неупућености.

О Старцу сам ја слушао, али још нијесам имао прилике да га сретнем лично, а за то нијесам имао ни особиту потребу, нијесам тада за њега имао накаквих питања. А сада се појавило питање о њему самоме: свети човјек је исто тако чудо Божије као и икона, само што је . чудо опипљивије. Светитељ је само «образ» (лик) Божији, оваполоћен у човјеку. Као и у икони, и у светим људима присутан је Сам Бог Својом Благодаћу. И ту и тамо Бог  нас привлачи к Себи Својим даровима радости, утјешења, милосрђа, духовне свјетлости. Као што се Спаситељ са Мојсијем и Илијом јавио на Тавору ученицима у благодатној нествореној Свјетлости и као што је тада Петар узвикнуо – «Господе! Добро нам је овдје бити!» (Лк. 9.33), тако и кроз свете људе та иста прображењска свјетлост и свијетли и грије. А понекад, како је то не једном био случај са светим Серафимом Саровским, она се пројављује и у видивој, мада натприродној свјетлости. Тако је било и сада: кроз Баћушку (какве ли њежне и поштовањем натопљене ријечи!) свијетљело је Сунце Правде, Христос Бог наш. И људи се се на томе Сунцу гријали и тјешили се његовом свјетлошћу.

Присјетих се и ријечи апостола Павла о хришћанима: «Зар ви не знате да сте – храм Божији и да Дух Божији живи у вама?» (1 Кор. 6, 19). И другог његовог исказа . да је сваки хришћанин дужан да израста у образ савршени, и мјеру раста пуноће Христове (Еф. 4, 13)... Ето каква је висота задата хришћанину . Сам Богочовјек Христос! То ње дрзновење грамзивости немоћнога (Фил.  2, 6), већ заповјст и наредба Спаситељева, дата у посљедној бесједи Његовој: «Ако ме неко љуби, ријеч Моју држаше, и Отац Мој љубиће њега. И к њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити!» (Јов.14. 23).

То је циљ и задатак хришћанског живота – општење са Богом кроз благодат Светога Духа у светотајинском крилу Цркве Његове. Када тај циљ достигну, облагодаћени људи почињу да изливају своју, то јест Божију Свјетлост и на друге. Боже, како су по себи (Тобом) велики  велики и како су за друге неизрециво важни свети људи!

У животу сам имао прилике да срећем и такозване «велике» (у свјетовном смислу) људе, али њихову величину ја никада нијесам осјетио; људи као људи обични ... А ево сада ми се десило да станем пред Света, и ја сам јасно и осјетио њихову стварну величину ... То су људи – необични!... А понекад вам је крај њих и стршно, како сам имао прилику да то једном снажно доживим током саслуживања са оцем Јованом Кронштатским...

Тако нам постаје јасно зашто прославаљмо Свете, зашто их изображавамо на иконама и клањамо им се до земље и цјеливамо их, Они су уистину достојни тога! Схвативо тако постаје и то зашто ми по храмовима кадимо не само иконе Спаситеља, Богородице и Светих, него и уопште хришћане – чинећи то, ми притом чинимо поклоњење и указујемо поштовање Самоме Богу Који се пројављује у својим «сликама» (образима): иконама и људима. Сваки хришћанин треба да бива слика (образ ) Бога.

Једном сам упитао неког старца:

- Како се уопште трба односити према човјеку?

- С поштовање, одговорио је он. Ја сам се зачудио његовим ријечима...

- Зато што је човјек образ  Божији, одговорио је он.

Када се тај образ у човјеку васпостави, тада га људи поштују. Адаму су се у рају повиновале чак и звијери. О томе нам свједоче и житија светог Герасима Јорданског и Серафима Саровског. Трепте пред њима и бијеси (демони), а радују им се небожитељи. Када се Пресвета  Богомајка са светим Петром и Јованом јавила светом Серафиму, Она је овима рекла: «Он је (од) нашега рода!»

«Од тога рода» био је баћушка Анатолије. Колико се само радости, љубави и нежности изливало са његова лица на све који су га гледали у оптинској шуми, на суначаном пропланку тога дана!...

МУЖ И ЖЕНА

А ево и једне његове поуке, једног савјета Старчевог.

Био сам добио писмо до једног свога пријатеља и друга са Академије, свештеника, о. Александра Б., из самарске губерније о његовом разлазау са женом... А како ју је он као дјевојку вољео! Читава наша генерација знала је за њу, тако је добра и прекрасна била она...

И тако, они су се вјеначали. О. Александар је добио  парохију у радничком рејону града. Било је потребно изградити храм. Млад и пун идеја свештеник са љубављу и полетом прихватио се тога дјела. Изградња је напредовала брзо....Изгледало је да је све добро. Али, ето јада за матушку: њен баћушка почео да закашњава на обед. Матушака је тиме незадовљна; јело се или охладило или   прекувало и препржило. И вријеме узалуд пропада, а и других послова везаних за домаћинство има .. И дјеца су се појавила... И огорчена жена почиње да ропће и жали се на такав беспоредак и растројство живота . И, шта је још важније, она умјесто пређашње љубви, почиње да гаји срдњу на мужа, породица се распада...

Баћушка се пред њом правда:

-  Та је нисам било гдје, него на црквеној грађевини!

Али, то матушку не умирује, Зачиње се породична распра, вазда болна и штетана. На крају, матушка једном приликом одлучно каже супругу.

 - Ако не измјениш живот, отићи ћу натраг к родитељима!

И управо у томе тренутку био сам размијенио писма са оцем Александром. Сазнавши да идем у Оптину, испричао ми  је сву своју невољу и замолио да одем к оцу Анатолију и затражим Старчев савјет о томе шта да ради. Чему да да првенство – храму или супрузи ..

Отишао сам у келију к баћушки. Он је примао претежно хришћане који су живјели у свијету, а монаси су ишли другом Старцу, оцу Нектарију (о. Анатолије је 1908. г. Премјештен из скита у манастир, да би духовно хранио тамошње долазнике из свијета).

У келију о. Анатолија било је десет до петнест посјетилаца. Међу њима сам се са питањем Баћушки обратио и ја. Саслушавши спуштених очију историју мога друга, баћушка поче скрушено да врти главом:

-  Ах, каква несрећа, каква је то несрећа!

Потом, без имало колебања, брижно поче да говори да би баћушка (о. Александар) у томе требао да послуша матушку:

-  ...Иначе, иначе ће бити зло, зло ...

И ту ми исприча случај из праксе коју је као духовник имао, како се из сличних разлога распала породица. Још увијек се сјећам и имена мужа кога је старац помињао -. звао се Георгије ...

- Наравно, рекао је о. Анатолије, и храм градити велико је дјело, али и мир породични чувати такодје је света заповјест Божија: муж, према апаостолу Павлу, треба да љуби жену као самога себа, а Апостол је жену сравнио и са Црквом ( Еф. 5, 25 – 33). Ето како је узвишена ствар – брак! Неопходно је хармонично спојити и храм и породични мир. Иначе ће Богу неугодно бити и грађење храма. А лукави непријатељ – ђаво под видом добра хоће да нанесе зло: неопходно је да разумијемо смицалице његове. Да, ето тако му и отпишите: нека на вријеме долази на обед. Све има своје вријеме. Тако му отпишите!...

А потом, мало размисливши, Старац додаде:

-  А добро је, добро градити храм. Али са тим добром потајно се мијеша и таштина... Да, мијеша се, мијеша се: хтео би он да што брже заврши... људима се допадне ... Тако отпишите ...

Ја сам у тако и отписао.

И – ствар се поправила.

У ПЛЕМИЋКОЈ ГОСТОПРИМНИЦИ

У другу своју посјету Оптини доашао сам ноћу. Кочијаш из Козељска довезао ме је однекуд не у «црну» гостопримницу, него у «племићку», у коју су примали почасне или богате госте. Нијесам негодовао. Било је већ један ноћу, ако не и два. Треба да кажем да ми је у то вријеме стална сапутница у животу била Иверска икона Мајке Божије. Бивало је да једну такву икону поклоним некоме и убрзо добијем другу.И ја сам се тако навикао на ову светињу, да сам, гдје год приспјео, одмах потражио нема ли и ту Иверске Богомајке...Тако је било и овдје.

Улазим у прву одају – у предњем углу виси икона Спаситељева. Жао ми помало што није и Иверска .. Улазим у спаваћу собу: кад тамо у углу, Иверска, слава Богу!

Лијежем да спавам... Тек што успјех да задријемам, кад чујем звона за јутрење! Добро би било устати и отићи у храм. Али лијен сам. Ипак, устајем. И опет заспивам... Пробудио сам се ипак довољно рано, око пет сати. Било је прекрасно августовско јутро! Небо – чисто. Сунце – јарко. Дрвета се зелене. Отворих прозор. И одједном на прозор слијеће – голуб. Узех хљеба који ми је остао од пута и почех да му га мрвим. Уживао сам: не боји се људи! А онда долете други голуб. И њему дајем мрвице. Али, први већ почиње да бива љубоморан: зашто их дајем другоме?! И почиње да кљуца новога госта. Одједном пресахну моја радост: «Господе, Господе! Ево и голубови непријатељују и ратују један с другим. А реколо би се да су то мирне птице! Чак и Спаситељ на њих указује као на примјер Апостолима: «Будити кротки ка голубови! (Мт. 10. 16). И тужно ми би на души. Шта тек очекивати од нас људи. При нашем самољубљу! Неки говор: једаном више неће бити ратова ... Није истина: увијек ће их бити, до краја свијета. Не може да их не биуде, будући да свако од нас у себи носи извор зла: гордост, завист, злобу раздражљивост, среброљубље...

Сам Божији Син је рекао да свијет не чека прогрес, него погоршавање људских односа. О крају свијета биће особито страшних ратова: устаће народ на народ (а не само армија на армију), царство на царство. Зло лежи у нама самима, у срцима нашим – зато је свеколика историја овога свијета и човјек уопште – трагедија, а не лака и весела забвава. Свијет је искварен и сви ми смо грешни.

Тако се ни голубови моји нијесу помирили него су оба одлетјела.

ОПТИНСКИ СКИТ ПОСВЕЋЕН СВЕТОМЕ ЈОВАНУ ПРЕТЕЧИ

Истог дана посјетио сам о. Игумана и замолио га да ми дозволи да боравим у скиту: тамо је више самоће и духовног тиховања него у манастиру. И увече сам тамо отишао.

Скит је дио манастира у коме монаси живе строжије и у већој молитвености. Ту обично не пуштају лица са стране, а женама никако ни не дозвољавају улазак.

Оптински скит посвећен светом Јовану претечи налази се око пола врсте далеко од манастира. Око њега у кругу стоје високи стасити борови. Између њих је као опасан простор четвороуганоног облика, ограђен зидом. Унутра је храм и невелике посебне кућице за братију. А оно што особито пада у очи у унутрашњости скита јесте мноштво његованог цвијећа. Имао сам прилику да чујем да је такав поредак заведен  био још за вријеме старца Макарија. Он је желио да утјешава усамљену братију макар љепотом цвијећа. И тај обичај чувао се веома пажљиво.

Мени је одмах било додијељено мјесто у десној половини «золотухскога» крила, а у лијевој је живио студент О.А.  Ступајући у нови стан, похитао сам ка углу са иконама... да видим нема ли Иверске ... Тамо је ипак била једна прилично велика икона са натписом «Портатаисса»... Би ми жао... Али, потом упитах свога пратиоца шта значи «Портатаисса»; «Вратарица», одговори он, или другачије речено, Иверска». Икона Пресвете појавила се у Иверском манастиру на Атону (Иверија-Грузија), и монаси су јој подигли храм, јер је Пресвета Мајка Божија у виђењу рекла:

Обрадовао сам се. У скиту сам проборавио око двије недјеље

Пратио ме је висок, стасити монах са свијетлом косом и густом брадом. Имена му се више не сјећам. Али, запамтио сам да је био богослов...Питао сам се како то да је он тако наочит, образован и са дивним басом, оставио свијет и отишао у пустињу. Али, то је било неделикатно питати. Сјећам се, пак, да ми је он сасвим невезано, због нечега причао о искушењу једног египатског монаха који се борио са тјелесним страстима – како он није падао у очајање због своји  падова, него је трчао натраг у манастир, не обазирући се на то што му је бијес (демон) нашаптаво да се врати у свијет и ожени... Када је тако монах једном дошао своме Старцу, пао му је пред неге са ријечима: «Ава, пао сам!» Старац је пак над њим угледао вијенац од свјетлости, као симбол тога да је ђаво неколико пута хтио да га баци у очајање и нагна да остави манастир , али је благоразумни инок само одбацивао те искушавајуће помисли и чак се није сјећао учињеног гријеха, док није пао пред свога Старца на кољена..

(саруског П.И.

 Светигора, година 4, бр. 43-44, Божић 1995/96, стр. 26-29

Последњи пут ажурирано ( уторак, 20 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.