Сатанистички храм, који су 2013. године створили дипломци Харварда М. Џери и Л. Гривс, а затим званично признат у САД као вјерска организација, са пореским олакшицама и приступом грантовима из трезора, најавио је подршку својих присталица у Украјини. Чланови ове организације (једне од многих сатанистичких заједница у Америци), обожавајући Луцифера, прикупљају средства за своје истомишљенике из Азова и других националних батаљона, а својим добротворима су упутили поруку захвалности на подршци. Објава на ту тему је сљедећа:

„Суочени са огромном хуманитарном кризом... Сатанистички храм је брзо кренуо да помогне... Украјински сатанисти обезбјеђују смјештај и друге основне ствари док бјеже од рата."

Информација о томе, која би у недавној прошлости изгледала сензационално и чак мало вјероватна, у наше вријеме тешко да може некога изненадити и доживљава се као порука о једној од обичних епизода у прози живота модерне Америке и модерне Украјине.

Прије 10 година, 2012. у Кијеву, двије оснивачице покрета Фемен, чија је специјалност била демонстрација нагих биста на најнепогоднијим мјестима за такву забаву (на примјер, у катедрали Нотр Дам), Оксана Шачко и Ина Шевченко, посјекле су прамчани крст у Кијеву моторном тестером, након чега су безбједно прешле у Париз. Орден Легије части учесника „ковена вештица“, како су њихову шалу назвали побожни Кијевчани, није додијељен. Оне су, међутим, добилие станове као политичке избјеглице. Али са Богом се не може ругати, а 2018. године Оксана Шачко се објесила у свом удобном париском стану.

На овом фону, „женско лице модерне Украјине“ је без изненађења доживљено у виду даме са вијенцем на глави и српом у руци, којим је пркосно одсјекла главу „Москаљу“ на телевизијском екрану. У својој глупости, творац кича је замислио да ће се „Москаљи“ уплашити овог спектакла и да ће почети да траже милост од бијесне умјетнице и њених покровитеља. Фарсично застрашивање „Москаља“, које је на крају довело до садашњих догађаја, почело је прије 8 година на Мајдану, чији је главни слоган био чувени позив „Свидома“: „Московљани Гиљацима“. Као што пословица каже, ко сије вјетар, пожњеће вихор. Испоставило се да „Московљани“ нису хтјели да иду у Гиљак, и уместо да дигну руке, почели су да се бране од џелата који су им пријетили средствима која су им на располагању.

Завршној, како се могло надати, етапи ове драме претходила је дуга историја неравноправне романсе између њемачких сатаниста Трећег рајха, чије су вође довршиле своја дјела на Нирнбершком Гиљаку, и њихових галицијских послушника, предвођених Бандером и Шухевичем, чији званични култ у Украјини сада добија квазирелигијска обиљежја.

Сатанизам је био сама суштина нацистичке идеологије, која се гајила и пропагирала у СС-у и у трупама подређеним овој организацији, укључујући и дивизију Галиција регрутовану из добровољаца и украјинске казнене батаљоне Нахтигал (у преводу са њемачког - "славуј"), и „Роланда“, на рачун којих се врше масакри мирних Јевреја, Пољака, Руса, Бјелоруса и Украјинаца. 

Квинтесенција ове идеологије је расизам, доктрина о биолошкој супериорности неких раса над другима. Ова сатанска доктрина садржавала је отворено оспоравање библијског учења о поријеклу читавог људског рода од заједничких предака Адама и Еве и учења апостола Павла да у Христу „нема ни Грка ни Јеврејина, ни обрезања ни необрезања, Скит, роб, слободан“ (Кол. 3,11). Расизам је био камен темељац нацистичке доктрине. У СС истраживачком центру „Ахненербе” („насљеђе предака”) уложени су напори да се реконструише древна германска митологија, која је била осмишљена да искорјени вјеру у Христа из свијести Њемаца и постане нова религија њемачке нације. Истовремено су се стварали нови митови, међу њима и мит о праисторијском острву Арктида, на коме је наводно постојала надљудска цивилизација која је умрла од посљедица космичке катастрофе, али тако да они који су преживјели послије ње задржали су дио тајног знања које посједују становници овог острва. Након тога су се помијешали са Аријевцима, и као резултат тога, појавила се раса надљуди - Њемаца, чија је мисија да доминирају инфериорним и подређеним расама. 

Другим ријечима, посебно интересовање за Ахненербе је дато проучавању древних германских руна. По налогу Химлера, под Ахненербеом је основан институт рунског писања. СС је 1939. године увео наставу курса у којем су ученици памтили обрис 14 руна и њихову симболичку интерпретацију, наравно натегнуту, и друге идеографске симболе позајмљене из археологије других култура индоевропских народа – древних. У древне германске руне додани су Иранци и Индоаријевци. И сваком идеографском симболу дато је магијско значење. Есесовци су на своје руке као амајлије нанијели тетоважу са натписом руна, према којој су након пораза нацистичке Њемачке често идентификовали оне који су скидали есесовску униформу како би избјегли казну за своје злочине.

Најпознатији и стога најзлокобнији симбол у перцепцији стотина милиона људи био је Хакенкројц, или свастика (од санскритске ријечи за богатство). Кукасти крст је прво постао званични симбол Националсоцијалистичке радничке партије Њемачке, а након доласка Хитлера на власт – симбол њемачке државе, Трећег рајха. Други идеографски знак, по дизајну сличан свастици, био је Соненрад (сунчев точак) - соларни идеограм старих Скандинаваца и других индоевропских и неких неиндоевропских народа. СС су такође користили руну "Зиг" (побједа) - атрибут скандинавског бога рата Тора и "Вучја кука" - Волфсангел. У наше вријеме, ово је добар водич за упознавање са овом луксузном хералдиком, преиспитаном у сатанском кључу.

Реконструкција паганског култа, усмјерена на измјештање и коначно уништење хришћанске вјере и Цркве Христове, заслужује квалификацију учења о антихришћанском, антихристовском и сатанистичком, чак и ако не укључује ову карактеристику за себе.

У резервату, или менажерији галицијског нацизма, који је себе називао украјинским, а за вријеме њемачке окупације проширио се ван граница Галиције - на Волињу и Малу Русију, идеологија националног и расног непријатељства развијала се паралелно са њемачким експериментима још прије него су нацисти дошли на власт у Немачкој. Идеолог ОУН (Организације украјинских националиста) Степан Ленкавски је 1929. године саставио Десет заповијести украјинског националисте, или Декалог (у преводу са грчког као Декалог), да би нагласио супротан садржај заповијестима Господа на гори Сион пророку Мојсију. Овај одвратни текст нећемо цитирати у цјелини. Да цитирам само неке од „бисера“ присутних у њему:

„Ја сам дух вјечне стихије која те је спасила од татарског потопа и ставила те на ивицу два свијета да створиш нови живот: 1. Добићеш украјинску државу или погинути у борби за њу... 4 Буди поносан што си насљедник борбе за славу Владимировљевог трозуба... 8. Мржњом и несебичном борбом дочекиваћеш непријатеље свог народа... 10. Борићеш се за ширење моћи, славе , богатство и простор украјинске државе.

Као што је познато, данас се овај Декалог, умјесто молитви, хорски чита у касарнама народних батаљона и у свакодневном животу богохулно назива молитвом.

Према коме је тачно усмјерена мржња која чини патос Декалога? Јасан одговор на ово питање дао је својевремено Степан Бандера и његови сарадници и следбеници. Они су 1941. прогласили да су народи који живе на територији Генералне владе (Пољска и Галиција) и Рајхскомесаријата „Украјина” под окупацијом Њемаца подијељени на „пријатељске” и „непријатељске”: „Московљане, Пољаке, Јевреје”; а када тамо буду владали припадници ОУН под протекторатом Њемачке, први ће „имати иста права као и Украјинци, могу се вратити у своју домовину“; а ови други „у борби се уништавају осим оних који бране режим“. А онда је дато детаљно упутство како да их униште:

„Пресељавање на њихове земље, уништавање, прије свега, интелигенције, којој се не би смјело дозволити да уђе ни у једну државну институцију, и уопште онемогућити појаву интелигенције, односно приступ школама, итд. ... Такозвани пољски сељаци морају бити асимилирани, дајући им свијест све више у овом врућем, фанатичном времену, да су Украјинци, само латинског обреда, насилно асимиловани. Уништити вође. Изоловати Јевреје, уклонити их из државних институција како би се избјегле саботаже, посебно Московљане и Пољаке. Ако би постојала неопходна потреба да се Јеврејин остави у привредном апарату, преко њега ставити нашег полицајца и ликвидирати га за најмањи прекршај. Вође појединих области живота могу бити само Украјинци, а никако странци-непријатељи."

1941. године, на свом конгресу у Кракову, окупираном од њемачких трупа, послушници окупаторских власти су за ОУН увели слоган „Слава Украјини – слава херојима“, који је данас постао званични државни поклич Украјине.

И сада, разоткривајући сукцесивну везу украјинског неонацизма са нацизмом Трећег рајха, Виталиј Ким, шеф администрације Николајева, са одушевљењем је прокоментарисао вијест о испоруци њемачких тенкова Украјини:

„Испоставило се да ће њемачки тенкови поново возити по украјинском тлу, пуцати на руске тенкове."

А шта је са општеприхваћеним у полузваничним масовним медијима комуникације и информисања неонацистичке Украјине која Русе назива орцима, и руског говорног и оних украјинскоговорних становника Новоросије који нису подлегли зрачењу неофашистичке пропаганде, прошивених јакни? Са степеном опсцене фразеологије, хулигански сепаратисти су превазишли Гебелсов пропагандни жаргон.

Колико су духовна помрачења у Украјини завладала могу судити по друштвеним мрежама, које су, не од јуче, већ у протекле три деценије, пуне расистичких, инхерентно полемичких напада на „Москаље“, како је то уобичајено. изразити се у овом преподобном друштву. Зашто се „Москаљи“ нису свидјели „свидомовцима“? Углавном, испоставља се, да они за себе усвајају словенско име, док у стварности припадају „нижој“ угрофинској раси. 

Домаћи етнолози нису свјесни да, са становишта научне антропологије, словенска раса не постоји, да су словенске етничке групе као што су Бјелоруси, Словенци и Пољаци релативно расно хомогене и да су можда задржале антрополошки тип говорника словенског прајезика, присутних других етничких група и субетноса (Великоруси, Малоруси, Русини, Бугари, Срби) шароликија слика у овом погледу, повезана са асимилацијом разних несловенских у њиховим језицима етничких група које су се одвијале у њиховој генези - иранског, њемачког, балтичког, келтског, трачанског, илирског, адигског, финског -Угри, Турци и низ других. као и сублапоноидна мала раса која садржи безначајну примјесу особина велике монголоидне расе.

Поријекло Украјинаца

Како збијени неонацистички етнолози и расни научници тумаче генезу, с једне стране, Украјинаца и „Москаља“, с друге стране? Украјинци су у њиховом тумачењу потомци древног великог народа Украјинаца. Заправо, у средњој Европи, на истоку савремене Њемачке, у средњем вијеку, живјело је мало и изузетно лоше забиљежено племе Укров, односно Украна (првобитно словенског језика, касније германизованог), али у научној литератури нема ни идентификације ни приближавања овог етнонима са „Украјином“, чија је етимологија провидна и неваријантна – са „предграђа“ Комонвелта (Мала Русија) и Московске Русије (Слободна Украјина – Слобода). А "Москаљи", према етнологији "широких" зналаца, првобитно су се звали "Моксељ".

Овај етноним, омиљен код „свидомаца“ због сагласности са именом историјске престонице Велике, Мале и Бијеле Русије, има књижевно поријекло. Године 1252. монаха фрањевачког реда Гијом де Рубрука, поријеклом из Фландрије, послао је француски краљ Лудовик IX у дипломатску мисију код кана Батуа, који га је послао даље, у Каракорум, у сједиште великог кана Мунка. Вративши се у Европу, Рубрук је написао књигу „Путовање у источне земље“, која садржи податке географске и етнографске природе, већину ових података добио је из разговора са Хордом која га је пратила на путовању. Стога је њихова поузданост релативна. Рубрукова књига садржи и сљедећи запис:

„Велике шуме у којима живе двије врсте људи, наиме: Моксељ, који нема закона, чисти незнабошци. Они немају град, али живе у малим колибама у шумама... Имају свиња, меда и воска, скупоцјеног крзна и соколова у изобиљу. Иза њих живе други звани Мердас, које Латини зову Мердинис, а они су Сарацени. Иза њих је Етилија.

Шта се заправо крије иза етнонима и топонима из ове Рубрукове белешке? Етилија је, наравно, Итил, односно Волга. Вјероватно је "Мердас" некако повезан са Мордовцима, иако ова ријеч никада није служила као само име ни за Мокшу ни за Ерзи. Ово је егзоним познат из „Историје Гета” Јорданеса, писца 6. вијека. Углавном су били пагани, а не Сарацени (односно, по Рубруку, муслимани), али су њихове земље биле сусједи Бугарској, исламске вјероисповести, у вријеме Рубруковог путовања, освојили су је Татар-Монголи и укључили у улусу Јоцхи - Златна Хорда. А „Моксељ“ је вјероватно Мокша – једна од двије гране угрофинске етничке групе, која се међу сусједним народима звала Мордовци. Има ли Рубруков „Моксељ” везе са етногенезом великоруса? Директно, наравно да не. Асимилација Мокше и Ерзија од стране руског народа је несумњива чињеница, или процес, али је почела неколико вјекова након Рубруковог путовања у Каракорум, не раније од 16. вијека. Али још прије Рубрука, словенска племена Вјатичи, Кривичи, Новгородски Словенци, која су се населила на међурјечју Оке и Волге, асимиловала су Угро-фине који су тамо живјели, Мерју, можда посебно блиски по језику савременим Мари , затим и Мешер и Муром, а сјеверно од Волге - Все, или Вепси. 

У прљавој машти неонацистичких новинара и блогера, асимилација, или расно мијешање, срамна је стигма коју су „Москаљи“ – „Моксељ“, који су издајници, отели од потомака Украјинаца њихово друго, руско име и истовремено руски језик, покушавају то да сакрију. Питам се како замишљају ову отмицу? Вјероватно, лопови су искористили окриље ноћи и губитак будности стражара – храбрих витезова, које је захватио сан или, боље речено, делиријум, сличан ономе о чему сањају „свидомци“. Истовремено, свидомски научници датирају ову отмицу на различите начине: неки сматрају да је главни негативац свети кнез Андреј Богољубски, син „храброг укра“ принца Јурија Долгоруког, традиционално поштован као оснивач Москве, други то приписују. крађу до каснијих времена, чак до епохе Петра Великог.

Нацистички насупрот свијету моралних вриједности

Питам се да ли мислиоци који руском народу замјерају да нема словенске, него угро-финске корјене, сматрају себе патентираним расистима и нацистима, или се ипак не сматрају? Милитанти из националних батаљона су демонстративно поносни на своју духовну сродност са СС, са дивизијом Галиција, са казненим батаљоном Нахтигал. За разлику од њихове искрености, либерална јавност у Украјини и Русији, као и она у бјекству од Русије, није спремна да призна своју приврженост расистичкој идеологији. Али независни либерали ликују, а Руси и бјегунци из Русије ламентирају над чињеницом да су везе које Русију повезују са свим, како су рекли, „цивилизованим свијетом“ покидане, док су у стварности народи древних и великих цивилизација Азије и других континената, знатно надмашујући постхришћански Запад, гледају са надом на Русију која се бори за традиционалне моралне вриједности. Показујући сатанску ароганцију према човјечанству и лакејску сервилност према свијету цивилизованих сахибија, ова јавност открива свој латентни расизам.

Број озлоглашених расиста и сатаниста у Украјини није велики, али њихову идеологију преноси пропагандна машина државе, а дио становнишног народа је подложан опојном утицају ове машине, коју треба што прије искључити. како би се зауставило ширење заразне духовне болести која је народе Украјине гурнула у велике невоље.

Извор: "Православие.ру"

Преузето са: "Етос"