Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић Јединство и унија
Стаза православља, испод чијег наслова стоји да је Званични орган Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади не објављује увек схватања и веровање те Цркве или Православне Цркве уопште. Ово је очевидно у уводнику објављеном на енглеском под насловом In Search of a Reunion (У потрази за поновом коалицијом) објављеним у Стази православља за јануар 2007 (том 42, број 1, страна 2).
Аутор уводника, један од четворице уредника Стазе православља, изгледа не зна за веома важну разлику између јединства (Unity) и коалиције (Union). Његова чежња за васпостављањем коалиције можда је покренута тиме што је био ганут посетом катакомбама у Сан Калисто и Kво вадис. Посета овим заједничким хришћанским споменицима је заиста дирљиво искуство. Уредник не помиње посету Светој земљи. Та посета је још дирљивије искуство и инспирација. Аутор ових редова то зна из искуства јер је посетио и катакомбе у Сан Калисту и Кво вадис и Свету земљу. Уредник тврди да Према Православном (сиц!) читању историје епископ Рима се одвојио од Цркве... Ово није само према Православном читању историје него фактична историјска истина. Године 1054, када је настала подела Хришћанске Цркве, постојала су пет Патријархата: Римски, Цариградски, Јеруаслимски, Александријски и Антиохијски. Од ових четири су остали у јединству а патирјарх Рима, Папа, одвојио се од њих. Уредник има љубазне и ласкаве речи за посету Папе Бенедикта Патријарху у Цариграду (Истанбулу). Он тумачи ту посету као средство за тражење оног изгубљеног јединства. Ми бисмо рекли да се више радило о унији него о јединству. На другој страни, уредник прекорева Православље због његовог наводног страховања да тражи изгубљено јединство. Не наводећи извор те магловите тврдње он је цитира да би критиковао Православље. Та небулозна тврдња гласи овако: Речи ‘ми се налазимо у гвозденом обручу једног спољашњег ропства’ тачно описују status quo Православља у нашој земљи. Човек се мора питати шта значи оно спољашње ропство. Није истина да се Православље боји дијалога са Римокатолицима. Могу се именовати бар петорица Српских православних епископа који су одлазили у посету папи. Конференције на којима су одржавани дијалози између православних и римокатолика су се одржавале у Београду и у бачкој епархији. Осим тога, на дан 18. јануара 2007, у цркви Богородице у Сарајеву, одржан је молебан за јединство хришћана. Молебну су присуствовали српски дабробосански епископ Николај, римокатолички кардинал Винко Пуљић, епископ др Пера Сердар и папски делегат Алехандро Ди Ерико. Сви дијалози са римокатолицима, у прошлости и садашњици, нису дали плодове јер римокатолици инсистирају на унији а не на јединству. Покушаји да се обнови унија између римокатолика и православних учињена је на Сабору у Флоренци године 1438. Уговор Уније задовољавао је интересе само римокатолика. Није прихваћен од православних. Унијом у Лублину 1569. године створена је Украјинска унијатска црква тиме што је један велики број православних Украјинаца напустио православље и прихватио првенство и непогрешивост Папе, и филиокве. Осим тога, како се може прочитати у књизи Историја Русије коју је написао Xеси Д. Кларксон (1969), Охрабрени Лублинском унијом (1569), језуити су усмерили своју пажњу на придобијање православних (стр. 58) Како пример Украјинске Унијатске Цркве показује, минимални захтеви да православни остваре унију са римокатолицима су: прихватање папског примата и непогрешивости, филиокве и, у последње време, целибат свештенства. Колико православних верника би били вољни да ове захтеве испуне? Наш Господ Исус Христос се није молио за унију већ за јединство хришћана када је тражио од Оца: Оче свети, сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми (Св. Јован 17:11). Међутим унија, коалиција је могућа и без јединства, а то нам показује Савез светских цркава. На другој страни, да би се постигло јединство између римокатолика и православних потребно је да се римокатолици одрекну новотарија и застрањења која их одвајају од Православља, Писац овог чланка их је у својој књизи Православље: храброст бити друкчијим - снага остати непромењеним набројао, Ово је листа: филиокве (наметнуто у шестом веку), првенство папе, непогрешивост папе (прокламовано 1854. године), безгрешно зачеће Мајке Божије (то јест да је и њена мајка њу безгрешно зачела као она Христа), тачан моменат претварања хлеба и вина у тело и крв Христову, употреба бесквасног хлеба за причешће, свето причешће само у једном виду (хлеб, односно Тело), пургаторијум, целибат свештенства, миропомазање вршено као конфирмација и обављано одвојено од крштења, промена календара 1582 године, прслављање Васкрсења Христова супротно правилима установљеним на Васељенским саборима. Поред ових ствари које нас деле, постоје и историјски догађаји који су допринели подели. Познато је да је Папа Павле Јован II путовао у многе суседне као и удаљене земље и да је посетио и Хрватску, али није никада посетио Јасеновац где су стотинама хиљада Срба православне вере зверски побијени од римокатолика усташа. Папа се недавно извинуо Јеврејима због прогона и зверстава која су им учинили Немци од којих су многи били римокатолици. Православним хришћанима се није никада нико извинуо за обесвећење цркве Светога Духа (Агиа Софиа) у Цариграду које су учинили римокатолички учесници у Четвртом крсташком рату. Извињење није никада упућено монашкој заједници на Светој гори због вандалског рушења светогорских манастира, опет од учесника у Четвртом крсташком рату. Православним хришћанима на Кипру није се нико извинуо што су десетине хиљада људи, жена и деце погажени копитама коња крсташа. Српским православним верницима се нико није извинуо због стотине хиљада људи, жена и деце зверски уморених у Хрватској за време Другог светсог рата као и у недавним сукобима. Извињење није понуђено за стотине порушених српских манастира и цркава. Од нас, као хришћана се очекује да опростимо, али само ако и када се од нас опроштај затражи. Свега овога уредник који је написао уводник треба да буде свестан када осуђује Православље зато што се наводно налазимо у гвозденом обручу спољашњег ропства. Уредник, аутор уводника In Search of a Reunion има право на лично мишљење, па чак и на тражење уније са римокатолицима ЗА СЕБЕ САМОГ, али нема права да износи своје лично мишљење у уводнику, јер читаоци могу да то погрешно схвате као веровање и званичан став Српске православне Цркве, а оно то НИЈЕ. |