ОЗБИЉНЕ ПОДЕЛЕ И МЕЂУ ВЛАДИКАМА Српска црква, за сада, остаје у Сватском савету цркава мада је мишљење архијереја који су за излазак из те организације све гласније
Српска православна црква, као и све помесне православне цркве, због верности Јеванђељу, увек је отворена за дијалог са инославним хришћанима и чини све што је у њеној моћи за зближење и васпостављање јединства међу хришћанима. С друге сгране, СПЦ констатује да постоји криза у дијалогу православних цркава са инославним црквама, на првом месту због прозелитизма на штету православља. Овако опрезна констатација Светог архијерејског сабора Српске православне цркве који је завршен пре двадесетак дана, а поводом - од јавности углавном вешто сакривеног - писма три стотине српских монаха и свештеника који протестују због учешћа СПЦ у Светском савету цркава, Конференцији европских цркава и екуменском покрету, готово да не значи ништа (а допушта све спекулације) осим још једног одмеравања општег кретања у помесним православним црквама у односу на екуменизам. У том смислу, СПЦ и предлаже свеправославно саветовање сестринских цркава, како би био донет неки заједнички закључак. У међувремену, Грузијска православна црква повукла је радикални потез и изашла из ССЦ и КЕЦ. Сабор Руске православне цркве подељен је још од 1994. године, када је ипак победила струја да Московска патријаршија нити изађе из ССЦ и КЕЦ нити да се повуче, да буде само посматрач. Препреке се умножавају • Буђење православља јединствено се показало још у марту 1992. године, када су се у Недељи православља у Цариграду скупили сви православни патријарси. Њихова је порука гласила „Мисионарство и евангелизацију ваља разликовати од прозелитизма" а тачка пет заједничког Саопштења изричито је наглашавала да православље „не одобрава било какву тежњу ка запостављању" првобитног, изворног циља -васпостављање хришћанског јединства, које Светски савет цркава има. „Из тог разлога, православни са силним неодобравањем прате извесне скорашње развојне токове у оквиру екуменизма, као што су рукополагање жена у свештенички чин и употреба такозваног свеобухватног језика у односу на Бога", јер то ствара озбиљне препреке на путу ка уједињењу. Српска православна црква, као једна међу најугледнијим православним црквама (познаваоци источнохришћанских прилика стављају СПЦ одмах после Московске патријаршије), учествовала је веома активно у раду Светског савета цркава. Она је, примера ради, као и остале помесне цркве, потписала и договор о „сагласности могућег сједињења монофизитске јереси са православљем", иако се у православљу монофизите сматрају јеретицима, одлученим од Цариграда пре 1.500 година. Светски савет цркава годинама је предлагао Српској православној цркви да одреди свог сталног представника у Женеви, у којој је седиште ССЦ и КЕЦ. Наша црква, иако чланица ових организација, те је предлоге увек одбијала, али је учествовала у екуменском покрету мада је то, тврде познаваоци ове материје, морала да ради организованије (што важи поготову данас) преко комисије која би детаљно обавештавала архијереје не само о учинцима него и о токовима којима креће екуменизам. Спор и са патријархом Да у нашој цркви постоји такав детаљни увид у рад ССЦ и КЕЦ, вероватно би се тешко могло десити да се у Београду (прошле године, у фебруару) у организацији КЕЦ, а уз домаћина - Српску православну цркву, одржава екуменски дијалог о помирењу народа на тлу бивше Југославије, уз благослов патријарха Павла, а да двојица епископа усред Београдско-карловачке митрополије оспу дрвље и камење на екуменизам проглашавајући га ђаволовим делом, док гости из иностранства још нису отишли! О изласку СПЦ из екуменских организација, ССЦ и КЕЦ, епископи су данас крајње подељени. Најгласнији противници екуменизма у овом часу су владика рашко-призренски Артемије и митрополит црногорски Амфилохије. Уз њих пристаје све више епископа и, према неким проценама млађих теолога, сваког часа је могуће да њихово мишљење претегне. Ускомешано монаштво и свештенство подељено је и добрим делом уз ову, контраекуменску струју, имајући у виду не само одвајање ССЦ и КЕЦ од поља сведочења и истине, већ и очигледне политичке „гафове" ових организација у односу на СПЦ као да наша црква није њихова чланица. Уколико превагне ова струја, у Српској православној цркви биће, кажу познаваоци прилика у екуменском покрету, побеђено схватање оних архијереја и свештенства и монаштва који су спремни на дијалог, на учествовање у разговорима сведочења истине ради, на отвореност и Цркве и православља. Коме сведочити, питају се они, ако сами себи пројектујемо оквире у којима смо сами себи довољни? Озбиљна подела владика у Српској православној цркви води или у самоизолацију или у корак са светом, уз нужну меру опреза и контроле. Анђелка Цвијић Извор: „Политика експрес“, 29. јун 1997. |