Интервју: Олег Јановски, политички консултант, предавач на Катедри за политичку теорију и Катедри за регионално управљање и националну политику, МГИМО.  

Разговарао: Сергеј Харцизов („Завтра“)

У садашњој конфронтацији ми се више не бавимо Западом као неком врстом идентификације западних држава. Имамо посла са новим субјектом глобалне политике – организационом структуром која се кристалисала шест векова и на врхунцу капитализма достигла форму коју сада има.

Ово је децентрализовани систем координације управљања вођен једном агендом, то јест, мноштво центара за доношење одлука вођених једном идејом или једним наративом. Треба признати да овај нови субјект глобалне политике постоји, и да процес који он гура, праћен увођењем нових идеја, структура и поретка, не подразумева деглобализацију, већ глокализацију, односно глобализацију локалних индустрија и управљање тим локалним индустријама наметањем конкретне идеје.

– Не тако давно су се одиграла два велика догађаја која се традиционално везују за међународне наднационалне координационе структуре – Светски економски форум у Давосу и састанак Билдерберг клуба. О њима се прича различито. Прозападна јавност верује да су то скупови попут Петербуршког економског форума, и „ништа више“, а људи склони конспиративном размишљању верују да су то конгреси светске владе. Али, на овај или онај начин, то су, с једне стране, полузатворени састанци, на које нису сви позвани чак ни као посматрачи, а с друге стране, ти догађаји се рекламирају, што значи да желе да се чују, и то је, у извесном смислу, комуникација.

Олег ЈАНОВСКИ: У великој мери, и једно и друго је тачно. То је састанак статусних истомишљеника. Генерално, статус је једна од главних ствари која прати све ове догађаје. Шта то одређује? Статусне структуре: ако је наставник, онда са Харварда или Јејла; ако је аналитичар, онда из Брукингс института или Чатем Хауса; ако је представник владе, онда премијер или министар финансија; ако је представник војске, онда шеф или заменик шефа НАТО-а… Што се тиче мишљења да је реч о конгресу одређене глобалне завереничке групе, онда, чак и да је тако, овде нема теорије завере, пошто је много тога снимљено на видео снимку и документовано у аналитичким извештајима.

Јасно је да се тамо не позивају људи „са улице“. Постоји процес усклађивања светске агенде и, наравно, постоје тренуци који нису намењени очима и ушима јавности. Али то се дешава свуда, на било којој конференцији на којој, поред јавних извештаја, људи комуницирају неформално. Важна одлика Давоса је то што се тамо много ствари говори доследно и јасно.

– Баш тако. Злогласни Клаус Шваб увек је отворен за декларисане циљеве и методе.

Олег ЈАНОВСКИ: А након тога, десетине професионалаца из одређених области окупљају се у радне групе и разрађују наведене перспективе. Затим се објављују „најбоље праксе“ које оцртавају, користећи извесну доследност у разумевању ситуације у различитим областима, како са становишта Давоса постићи најбољи резултат што је брже могуће. За нас није проблем у томе што су сакупљени, већ шта је резултат и шта нам се као последица дешава. Сада говоримо о релативно „видљивим“ организацијама, не дотичући се „Боемског гаја“, „Сафари клуба“, Ле Серкла и других затворених клубова.

– Нама је главни проблем што се многе ствари које се причају у Давосу обистине.

Олег ЈАНОВСКИ: Као што сам већ рекао, они делују доследно. Светски економски форум у Давосу постоји од раних 1970-их. Претходио му је Римски клуб, који је био један од суоснивача овог форума. И они настављају да промовишу агенду у новом пакету, који се може назвати еквитизмом, инклузијом, екологизмом. Они предлажу неку прерасподелу онога што смо некада означавали фразом „савремени свет“.

У ствари, у овоме нема ништа ново. Године 1648, при склапању Вестфалског мира после Тридесетогодишњег рата, такође су се окупили шефови држава и кнежевина, који су се такође, само на аристократској хоризонтали, договарали како даље живети ако нема објективних могућности да се подржава отпор према новом систему. Сад је слична ситуација, само не на нивоу аристократије 17. века, већ на нивоу глобалне технократске олигархије. Њен главни ресурс је финансијски капитал, као и контрола идеја кроз контролу институција за креирање ових идеја и њихову промоцију: престижни универзитети, аналитички центри, непрофитне организације, експертске групе и консултантске фирме. Овде се не може занемарити контрола над људским искуством, односно експлоатација људског искуства, понашања као новог капитала, што су савремени интелектуалци више пута помињали у контексту концепта „капитализма надзора” Шошане Зубоф.

– И како ови интелектуални центри контроле оправдавају потребу да се свет преправи?

Олег ЈАНОВСКИ: Кратка предисторија је ово: Од 1972. године, са објављивањем „Римског” извештаја Дениса и Донели Медоуза „Границе раста”, постоји опсесивна идеја о недостатку ресурса, од које су се западне елите тренутно „разболеле”. Радило се о подршци само једној „милијарди“ (како је рекао Денис Медоуз: „ако будемо имали шест милијарди, то ће бити јако лош тоталитаризам“). Дакле, потребно је свести становништво Земље на милијарду, а онда ће се наводно ресурси равномерно расподелити, нафте ће бити довољно за све, живећемо у „зеленом свету“ и слично…

Али испод свих ових фраза крије се полит-економско оправдање – обезбедити експанзију капитала. Познато је да је капитализам, који може да живи само од експанзије, био ограничен на неколико ствари, али главна препрека је држава. Сломивши државе, капитал се раширио свуда. Од тог тренутка је остао без простора за експанзију.

Ту почиње масовни упад капитала у менталну сферу, изградња својеврсног метауниверзума. Светске елите траже начине да дођу до новца и контролишу масе људи како се те масе не би побуниле против елита. Масе су увек против елита, то је нормално. Елиту чини мали број организованих људи, а маса је велики број неорганизованих људи. Ако се организују, елита ће бити у невољи. А сви ти „Давоси” и „Билдербергови” су само платформе за координацију спровођења одређене агенде и проверу часовника, нека врста калибрације акција. Шта је ту главно? Екологија, криптовалуте, геополитички сукоби, ланци снабдевања, последице пандемије, сајбер безбедност, инфлација. А сви се сећамо изјава Алберта Бурле, шефа компаније „Фајзер“, о „пилули са чипом унутра“. Свуда нас плаше темама репресивне контроле, техно-тоталитаризма; иако то траје већ петнаестак година, тек сад се те идеје формализују, исправљају се грешке.

–  А саму перспективу они оцртавају апсолутно отворено.

Олег ЈАНОВСКИ: Да. И видимо, кад учесници Давоса оду, за њима остаје дневни ред. Почињу са хоризонталним везама, а затим прелазе на вертикалну имплементацију. Корпоративна култура, производња, логистика, етика – све је покривено овим упорним приступом, оптималним и њима најатрактивнијим. Појављује се култ слеђења прокламоване идеје, иако то није чак ни идеја, већ оно што је Италијан Гаетано Моска назвао „политичком формулом“. Као што сам већ приметио, елита је увек мали број добро организованих људи који спроводе контролисану масу. Али једноставно присуством чињенице моћи (организације) људи се не могу контролисати. Потребно је и нешто друго, и обично се за то користе моралне или правне премисе. Власт мора бити на овај или онај начин сакрализована.

– Идеја као оруђе за легитимисања самих елита?

Олег ЈАНОВСКИ: Да. Њима је потребна сопствена легитимација. Прво измишљају, онда и сами почињу да верују у то, а за њима и маса.

– Међутим, зашто ова конкретна идеја постаје доминантна у одређеном тренутку?

Олег ЈАНОВСКИ: Постоји теорија тржишта идеја, која каже да најпаметније, најпрестижније, најамбициозније идеје најефикасније освајају присталице. Тај исти Шваб је отворени афериста, али доследно свира исту мелодију више од педесет година. Он узима најрадикалније варијације атрактивних идеја. И људи за њима почињу да посежу. Ово је чиста друштвена физика. Попут оне по чијим законима представнике супротног пола привлаче високи, лепи, витки људи. И овде их привлаче новац и статус. Људи почињу да верују у ову идеју, а организације почињу да је оправдавају на сваки могући начин. У неком тренутку, праћење ове идеје постаје једини начин да се постигне успех и уђе у елитне групе. Тако доминантна идеја постаје инструмент контроле. Као у САД, на пример, где ако не верујете у модерна тумачења нове етике, не само да нећете ући у елиту, већ ћете бити „искључени“, маргинализовани. А ако сте већ ушли, прихватићете само оне који су индоктринирани у вашој вери. То је нека врста изопачене верзије религиозног мишљења, окултне врсте. И то је вероватно једина теорија завере коју видим овде, у ствари…

– Да ли се окултизам овде схвата чисто технолошки? У смислу сличности са одговарајућим праксама?

Олег ЈАНОВСКИ: Да. Овде такође желим да напоменем да нам је прилично тешко све ово да замислимо, пошто смо навикли на све централизовано. Ми претпостављамо да ако неко доследно промовише одређену идеју, онда је сигурно контролисан из неког центра. Живимо у контексту где је држава централизована, друштво централизовано и вертикално. То је наш стални историјски контекст. На Западу није тако. Уосталом, шта је дубока држава? То није држава, већ нека врста дубоке моћи интелектуалаца, штампе и бирократије. Ова моћ се не види, али заиста утиче на све. Бирократе спроводе потребну одлуку, а интелектуалци је оправдавају. Новинари, ослањајући се на оправдања интелектуалаца, некога промовишу или осуђују или чак уништавају, односно медији раде као чувар овог система. „Дубока моћ“ има много центара који раде дуж различитих вектора. Али сви имају исту перспективу. Они иду истим путем не додирујући се.

Перспектива дубоке државе је нека идеја која уједињује, оправдава и објашњава куда даље. Упоредива је са идеологијом, само за разлику од идеологије која поставља крајњу тачку, овај модел има само тачку где смо ми сада, а онда идемо негде. Претпостављамо да ће се нешто добро догодити или желимо да избегнемо нешто лоше. Али ми се не фокусирамо много на ово, јер је наш главни задатак прилагодљивост. Стално морамо да се адаптирамо специфичном контексту, регулишући „приступност“ – адекватност идеје за одређено време. У суштини, изграђен је кохерентан наратив који одражава и промовише одређену тачку гледишта или скуп вредности.

– Другим речима, пред нама се одвија прича, наратив као опис, тумачење ситуације у облику који жели неки субјект жели, или чак мноштво субјеката. Притом, конкретан циљ нам је непознат.

Олег ЈАНОВСКИ: Овде је важно разумети да наративност, за разлику од идеологије, подразумева аутономију од субјекта који је створио оригинални наратив, будући да су све ове приче отворене за тумачење, али у одређеним границама. А решење проблема у начину континуираног приповедања се не претпоставља. Такав текући наратив може бити оправдан неком претњом (као што је еколошка катастрофа) или шансом (као што је децентрализација), али је важно да се не дâ јасно разумевање како се претња може отклонити или постићи жељена прилика.

Истовремено, наглашава се да се препрека мора уклонити или прилика искористити, али исход ситуације зависи од људи који су укључени у овај наратив и дискусију. Као да је избор личности тај који одређује овај расплет. Ево, у ствари, објашњења „стејкхолдерског“ капитализма. „Стејкхолдер“ (енг. stake – удео, holder – држалац, акционар, заинтересована страна) – то је онај који утиче и учествује у дискусији, у наративу, и од њега зависи расплет. Они који су у наративу део су групе, они који су ван наратива су на маргинама историје. Ово је суптилна тачка која се често занемарује.

– Али она не дозвољава да се удаљимо од конспирологије, она то носи у себи.

Олег ЈАНОВСКИ: Слажем се. Швабова књига „Велики наратив“ изашла је ове године. Мало људи је ту књигу прочитало, иако је о њој чак одржан састанак у Дубаију. То је књига интервјуа са лидерима „заинтересованих страна“. Описује какав наратив треба да буде да би се промовисао „стејкхолдерима“. Тиме се бави ментално-материјална олигархија, која делује хоризонтално, али има, као што сам рекао, приступ ресурсима, управљању идејама и људским искуством. Унутар ове олигархије прокламује се својеврсни елитарни социјализам. Швабова идеја претпоставља да људи на овом нивоу треба да буду апсолутно једнаки. Али у чему? У изражавању своје тачке гледишта, у додавању сопствених итерација ономе што се дешава. Овде чак видите готово комуну, по много чему упоредиву са античким полисом и његових неколико стотина грађана.

– Или патрицији.

Олег ЈАНОВСКИ: Да, и ти патрицији одлучују о свему, обезбеђујући привид демократије. У ствари, сви знају ко и како одлучује, али ово није аристократија, већ олигархија са мрежом децентрализованих структура вођених једном агендом, које расправљају о овој агенди. А за то није потребна централизована светска влада. На последњем форуму изговорили су громке речи – „глобална влада”. Али чини ми се да је то намерно урађено да би људи о томе расправљали, и ништа више.

Пажљиво читање нових књига Клауса Шваба открива његову визију будућности. Он каже да државе нису успеле да се позабаве социјалном неправдом, вакцинацијом, кризним управљањем током пандемије, обуздавањем Русије и другим претњама. Односно, постоји наговештај да држава као таква није у стању да обавља своје функције, пошто је централизована. Стога је неопходно увести организациони модел са много центара вођених јединственом агендом, разменом стручности и сталном интеракцијом. Очигледно је да желе да граде неизбежну будућност за свакога по свом моделу. У последњој Швабовој књизи се отворено каже: „С обзиром да се држава не носи са овом идејом, морамо увести нови систем“. Нови систем претпоставља потпуну децентрализацију управљања – постојање многих центара експертизе, које контролишу „просвећени“ технократи, филозофи и краљеви. Сви они имају јасну идеју-доктрину, увек се слажу сами са собом. Ова идеја у оквиру наратива није статична, она се развија и прихвата нове људе. Али главно је да центар … није централан.

Шта се овде има у виду? Пре је црква, католичка, на пример, била центар, интелектуални и морални. Сад замислите да је црква као сабор људи „разбацана“, да су то делови без целине. То је оно што предлажу Давос и Билдерберг – хоризонтална хармонизација кроз ове две платформе.

На врхунцу пандемије, амерички часопис „Foreign Affairs“ објавио је дугачак чланак у којем се наводи да државе нису дорасле изазову и да их треба заменити експертским платформама које воде лидери индустрија и јавног мњења. Чиста олигархија типа Сиракуза. У принципу, нормалним људима је тешко да замисле како такав модел може да функционише. Како олигархат може да води државу? Немогуће је замислити, јер га увек воде сопствени чисто олигархијски циљеви, он размишља олигархијски.

– Шта значи „олигархијски размишљати“?

Олег ЈАНОВСКИ: То значи прилично одређену ствар – одржавање контроле над главним ресурсима: финансијским, информационим (укључујући и област образовања) и људским искуством. Ово је нова врста експанзије и у овој једначини нема државе. Сви њени чланови су транснационални, децентрализовани. Они налазе заједнички језик и преговарају једни са другима. А свима другима говоре: „Погледајте како се државе ‘договарају’: ратови, катастрофе и тако даље. А ми се цивилизовано договарамо, окупљамо се у скупим хотелима, пијемо чај, и све је у реду“.

Зашто то они раде јавно? Зато што намећу свој модел као друштвено најприхватљивији, а већ су започели прелазак на друштвене праксе, преузимајући неке државне функције, као да упијају сферу државе у себе. Овде, заправо, Шваб у својој новој књизи тумачи да елите треба да се позабаве деглобализацијом, децентрализацијом унутар државе и стварањем нове етике која ће заменити стару (нарочито хришћанску). Шваб овде постулира да морамо уклонити индивидуализам и оживети емпатију. Емпатија подразумева групну интеракцију, али Шваб тврди да она не би требало да буде иста као пре пандемије и актуелних догађаја, па предлаже формирање нове етике.

– У ствари, емпатија је саосећање, комуникација на моралном и психолошком нивоу.

Олег ЈАНОВСКИ: Да, безусловно. Али, шта за ову публику значи „саосећати“? Коме? Онима који нису могли да испуне квоту за „зелену” енергију или подрже увођење мноштва „родова”? Или обрнуто? „Зелена алтернатива“, „родови“ и тако даље су тачке нове калибрације стварности, друштвени маркери који одређују припадност новој етици, политичке формуле „наших“ и „туђих“.

Они кажу: „Ево ти идеја, а ако ти не одговара, избацићемо те из приче“. Штавише, уверавају да је та идеја најбоља, јер је тамо све набијено правдом, екологијом и тако даље. Али то ће се остварити ако се „децентрализујемо“. То значи да ће се одлуке доносити хоризонтално, олигархијски.

– А шта значи „деглобализација“ у њиховим обећањима?

Олег ЈАНОВСКИ: То је, иначе, најпроблематичнија ствар… Ми сада много причамо о деглобализацији, регионализацији, о макро-регионима. Али Шваб нема ни регионе ни агломерације, јер то подразумева државну управу. Он уводи нови термин. То је „локална инклузивност“ или „инклузивни локализам“ (енг. inclusion – инклузија, инклузивни – који претпоставља укључивање некога, нечега у велику слику, у неку врсту скупа). Реч је о оживљавању локалне етике, што подразумева ограничавање кретања као непотребног, али истовремено усаглашавање са идејама инклузивности. Инклузивност је, генерално, главни стуб Швабове „нове етике“: живите локално, не идите нигде, али ако желите да будете део локално- инклузивне глобалне економије, придржавајте се наших нових етичких стандарда.

–  Зашто онда причају о деглобализацији, ако је још све глобализовано?

Олег ЈАНОВСКИ: Да подсетим, свет је почео да прича о глобализацији кад су Индија и Кина покренуле своје производне погоне. Појавила се јефтина радна снага, сировине, производи, плус поједностављено кретање капитала. Ако говоримо о деглобализацији, онда је то отклон од глобализације. А сад се глобализација интензивира, иде „на стероиде“, иде дубље. У ствари, не постоји размена између држава, већ између локуса, неких тачака: индијски програмер, афрички текстилни радник, произвођач воде у Курдистану – све су то специфични људи… Ово показује одсуство потребе за државом. Односно, локалне заједнице могу да живе на исти начин као (наводно) у доробовласничком систему. Више бих волео да користим термин „глокализација“ да опишем овај процес. Он означава глобализацију локалне производње.

– Када говоримо о деглобализацији, ми је схватамо као процес рестаурације суверених националних држава, влада, националне културе, етике и традиције уништених глобализацијом. Али испада да ће, по њиховом схватању, државе наставити да се урушавају, а „дивни нови свет“ треба да се гради на аутономним јединицама које деле наметнуту пост-етичку „норму“?

Олег ЈАНОВСКИ: Отприлике тако. Са ове литице, по Ничеу, желе да потисну све државе. На основу чега? Раније је постојао индивидуализам, који је атомизирао друштво и уништио државу. Сад се уклања индивидуализам, дискредитован еклатантном друштвеном неправдом, а на његово место се поставља локализам, и кажу нам: „Шта ће вам држава ако можете све за себе учинити на селу!“ Односно, зашто треба да донесете говедину из Аргентине у Казахстан или обрнуто? Свима је загарантована лабораторија у близини у којој можете узгајати вештачко месо. Јасно је да је ово корпоративна структура и да је спроводе људи који виде да је капитализам достигао свој врхунац или дно и они морају да одрже сопствену моћ. С тим у вези, не треба мислити да их покреће искључиво политичка формула, глобална идеја. Међу њима има много практичних људи и далеко су од глупих прагматика. Генерално, Давос је скуп људи блиских класи који размишљају у истом кључу. Њихов главни циљ је деиндустријализација. Уосталом, шта је, ако боље размислите, „локализација производње“? У ствари, рекламирају нам одлазак у неку врсту села – локализовану платформу. Због чега? Да би она била независна од државе, али истовремено подређена глобалној идеји, односно под њиховом менталном контролом. Класично „завади па владај“.

Јасно је да они који промовишу ову идеју о новом управљању „пољану“ своје будућности чувају и с ње терају туђинце. Они се труде да прошире свој систем контроле на максималан број људи, сугеришући свима да ће они који се не прилагоде бити бачени на маргину или ће морати да их сустижу. Истовремено, они одлично разумеју да имају конкуренте: Кину, Русију, Индију.

–  Бразил?

Олег ЈАНОВСКИ: Још увек не. А све ово је, наравно, борба за ресурсе. Да бисте током ове глобалне махинације ограничили странце, морате смислити своју идеју и сааопштити свима осталима да су је недостојни. Видимо како то већ функционише у пракси: они дођу у било коју земљу, посаветују их и кажу: „Или се прилагођавајте нама, нашим идеалима и еколошким, друштвеним и корпоративним стандардима, или сте заостали варвари који су недостојни нашег великог консултантског искуства“. Сви истраживачки центри и консултантске фирме раде на овај начин.

– И рејтинг агенције говоре о истој ствари: „Ако желите да будете успешни ван своје државе, онда вас молимо да одговарате одређеном рејтингу, а оцењиваћемо вас ми. А да бисмо вас добро рангирали, морате испунити одређене услове“. И долази до потчињавања, потпуно транспарентног…

Олег ЈАНОВСКИ: Наравно. Стога смо се веома обрадовали кад су после фебруара такве западне компаније напустиле Русију. Али, нажалост, многи су се убрзо вратили, преименовани. Сви људи су остали, па самим тим и прикупљање информација, и индустријска шпијунажа, и агенти утицаја… А то су акције типичне метрополе која колонији намеће своју визију. Стога ми морамо развити идеолошку независност од сваке такве праксе. Суочени смо са гигантском децентрализованом институцијом западних елита. Не говоримо више о појединачним државама са те стране. Сви добро видимо да се западне државе распадају, а нови западни пост-субјекат у потпуности спроводи своју агенду. Овај нови предмет међународних односа мора се узети у обзир. Више није могуће размишљати само у класичним терминима суверенитета, реализма, либерализма и тако даље. Пошто је нови субјект и институција и олигархија, постоје само две ствари које одређују њихово постојање. То је статус који им омогућава да доминирају и пројектују, и процес за који је задужена бирократија. Они имају правила, формална и неформална, о томе шта се може, а шта не може учинити, шта се може, а шта не може рећи, сходно сопственој конкретној перспективи. Намећу нам ове праксе, процесе и ову статусност. Ако нисте користили услуге консултантске агенције, не следите праксу ЕСГ-а, онда не одговарате нивоу људи „вишег“ света.

Ово је типично интелектуално поробљавање, ментални или когнитивни рат на нивоу значења.

Постоји још један важан аспект на који заборављамо. Ми имамо централизовани систем, они децентрализовани. То значи да они немају конкуренцију. Постоји једна група као нека врста апстрактног „проспекта“, и нико други не може да понуди ни алтернативну идеју ни алтернативну структуру. Да би спречили саму могућност појаве идеја из других извора, увек узимају у службу левичарске и радикалне идеје – њима је лакше заразити људе. Десничарске идеје су обично уравнотеженије и реалније. Да би се људи заразили харизматичном идејом, на Западу је потребно заголицати мозак нечим „радикалним“. Давосу то успева. Пошто немају конкуренцију на Западу (нико није створио тако велике координационе и аналитичке структуре), они заузимају огромно поље друштвених експеримената: од вакцинације и контроле рађања до криптовалута и ограничења кретања. Уплашени западњаци ће све истрпети. Идеолошке и организационе алтернативе још нема. Стога се тамо ругају људима како хоће.

–  Добро је што је у нашем сећању постојала алтернатива целом том мрачњаштву, самом чињеницом постојања СССР-а. А шта нам предстоји, према предвиђањима на ова два недавна полу-затворена састанка?

Олег ЈАНОВСКИ: Наставак друштвених експеримената, глокализација, увођење нове етике. Ускоро нас очекује, очигледно, још једна пандемија са блокадама. И глобална рецесија са огромном инфлацијом. Прекид у ланцима снабдевања који им је потребан да би прекинули државну контролу над ресурсима.

Једини начин да се нагомилане објективне противречности разреше – то су ратови. Не покушавам овде никога да уплашим, али то је неизбежно. Свет чека нова прерасподела моћи, државе ће се удружити у борби са овом децентрализованом мрежом. Притисак ове мреже расте, видимо примере увођења нових етичких форми, нове верске свести, појаве увек нових секти – армије „тренера”, гатара, астролога, родних субкултура. Све то замењује недостајућу идеологију која би могла да објасни слику света. На Западу у душама људи расте хаос. А Русија се сада супротставља не западним државама, већ овој хоризонталној демонској олигархији.

Видимо да и „Давосовци“ и „Билдербержани“ причају о Украјини. Билдерберг је чисто обавештајна структура, створиле су га амерички и британски обавештајци шездесетих година прошлог века. Видимо како они гледају на своје интересе, не обазирући се на државе, чак их и не помињу. Њихов ниво координације је различит. А нас, по свему судећи, ускоро очекује напета борба руског и кинеског државног модела са западним хоризонталним олигархијским моделом. Исход ове битке ће одредити историју и то како ће тачно изгледати нови свет. И он ће сигурно бити нов.

Извор: „Завтра“

Преузето са: "Искра"