Без самопринуђивања нам нема спасења. Како неки постају идоли сами себи. Ко не распиње  своје страсти неизбежно постаје сличан Јуди. Шта треба чинити да не би издали Христа. Не труди се да отмеш радост на силу.

Мени се допало спокојно, молитвено појање у твом новом манастиру. Допала ми се и чињеница, да на јутрењима и вечерњима певају познати напев старинских црквених песама, то звучи веома дирљиво и молитвено, чак и када само једна особа пева. У целини остао ми је веома пријатан утисак и од манастира и од братије. Растужили су ме само неки од „наших“ после другог поклоничког путовања у ваш манстир. И ова ожалошћеност је повезана са тобом.

Испричали су ми да избегаваш послушања и одлазиш у келију да спаваш. Чињеница да си лењивац за мене, наравно, није ништа ново али шта о томе говорити када сви имамо тај исти грех. Али, ипак, Хришћанин који је изабрао пут спасења не треба да угађа жељама свога тела које, ако се не обуздавају, гоне нас само да једемо, спавамо и да ништа не радимо, или да радимо само оно што хоћемо, што нам се свиђа.

   Да би се спасли од демонског насиља над нашом вољом, апсолутно је неопходно да се принуђавамо на борбу са телом и ђаволом, који раслабљује тело. Ти вероватно памтиш речи Спаситеља „да се Царство Небеско с напором задобија, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12)? А у словенском преводу реч „подвижници“ је превођена као „усилници“, односно они који силе, присиљавају себе. Како ти, брате мој, мислиш да се спасеш ако не будеш присиљавао себе да испуниш послушање, које ти је дато од старијих? Какав си ти то онда послушник? Где је то самоодрицање, где ношење крста, где распињање свога тела „са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24)?! Чиме ћеш показати Господу да си ти Његов ученик ако све ове услове, на које је указао Господ као на основне особине љубави и послушања према Њему, ти не испуњаваш?

     Твоје понашање ме понекад наводи на помисао, да ти ниси у манастир дошао ради спасења душе већ да би, не радећи претерано,, имао кров над главом и храну. Уколико сам у праву, онда (Господе, помилуј!) куда ћеш ти стићи са таквим животом и таквим помислима?! Тако ћеш, значи, и Антихристу служити за парче хлеба и примити његов печат. Па и сада, уколико ти запрете или те заплаше, можда ћеш постати онај који „откуцава“ братију? Јер издаја почиње од малих ствари, Јуда се постаје постепено.

   То се догађа у оним случајевима када човек неће да испуни заповест „одреци се себе“. Тада он постаје сам себи идол, тада он служи себи као идолу, повлађује своме телу и својој сујети, тада га ужасава свака помисао о губитку комфора, хране или положаја у друштву. Тада је он у стању да прода и Христа, и братију, и рођену мајку. Онај, ко се није одрекао себе, ко је везан за све телесно и душевно – не може да се спасе јер ће он обавезно продати Христа за зделу сочива. У искушењима и саблазнима може да издржи само онај ко се, према речима Спаситеља, одрекао себе, ко није везан за славу, за новац, за храну, за човека, за комфор, ко је заволео Господа свим својим бићем. Он неће постати издајник, чак и онда, када му прете смрћу, или га лишавају високог положаја или обећавају бедан живот.

   Уколико желимо да будемо са Христом, треба увек да памтимо његове речи, упућене Апостолу Павлу када је овај клонуо духом: „Сила се моја у немоћи показује савршена“ (2. Кор. 12, 9). Онај ко жели да иде за Христом, ко се одрекао себе – зна то, јер непрестано осећа Божију помоћ и може заједно са апостолом да понови: „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10).

   Молим те, сабери се, савладај се, потруди се да испуниш сваки посао, послушање које добијеш, не као послушање које ти је човек дао, већ сам Бог ради твога спасења. Сети се речи: „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16, 33). Да, ми нисмо дошли на овај свет да би се радовали већ да би се борили и победили грех и ђавола, наоружавши се трпљењем, самоодрицањем и молитвом, којом можемо да призовемо у помоћ Творца.

   Радост, о којој маштају сви људи и коју безуспешно покушавају да нађу овде, у овом животу (јер се све земаљске радости ускоро завршавају жалостима, а затим и смрћу) ми, Хришћани, надамо се да добијемо (а то зависи од нас самих) у „животу будућег века“, као што верујемо и исповедамо у Символу вере. Не покушавај да дођеш до ове радости сада – овакви покушаји се лоше завршавају. Потруди се мало, истрпи и примићеш награду о каквој ниси ни сањао.

Из књиге: „Живети подвижнички у савременом свету“, Игуман Н., издавач: „Светигора“, 2002.

Из предговора:

„Ми понекад и не претпостављамо како је истанчана тактика непријатеља људског рода, не познајемо његове методе и тактику којом лови људске душе. Ми бисмо желели да идемо путем спасења без напора или са минималним напором, плаши нас потреба непрестане духовне борбе. Није ли то разлог што појединим особама, које су тек почеле да воде духовни живот, сада више не одговара духовно руковођење „обичног свештеника“, већ им је неизоставно потребан „старац“ – али не ради тога да би учили како да задобију благодат Светога духа, већа само ради тога, да са себе скину одговорност и пребаце је на духовника?

   Међутим старчество је ствар прозорљивости. Митрополит Антоније Сурошки пише, да неко може бити старац само по Божијој благодати... и да нико не може научити да буде старац, као што нико не може да одлучи да постане генијалан, као и да истински духовни руководитељи омогућавају узрастање својих духовних чеда, али никако не „управљају“ њима, нити их „ломе“, желећи да их уподобе себи. Неоспорно, Хришћанин треба да буде послушан духовном оцу. Међутим, за почетнике, који још нису искусни у духовној борби постоји опасност да падну под утицај такозваних „новопечених стараца“ (који још немају потребну духовну зрелост), уколико не теже духовном расуђивању и трезвеномислију.

   До оваквих случајева долази не само због недостатка искуства у духовној борби, већ добрим делом због духовне лењости, нерада, незнања и одсуства жеље да се обрати пажња на греховне покрете своје душе.

Али, присетимо се речи Апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1). Колико тек свакоме од нас недостаје упорности да у себи васпитава особине Христовог војника, духовну будност, расуђивање, вештину да се не бежи од тешкоћа, већ да се у борби сачува радосно расположење духа!

Беседе игумана Н., које предлажемо нашем читаоцу, биле су намењене његовим духовним чедима која живе у манастиру. Међутим, методе духовне борбе које произилазе из светоотачког учења, и разматрају се у контексту савременог света, несумњиво ће бити од користи и за хришћане који живе у свету, који желе да се позабаве озбиљним радом на својој души. Свима нама у претпоследњим временима, који осећамо нападе – злобних искушења, саблазни, екуменизма, одступништва - нека за утеху буду речи Господа Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12,32).

Приређивач: "Борба за веру"