„КАТИХИЗИС ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА – ТРОВАЊЕ ДЕЧИЈИХ ДУША“, аутор г. Србољуб

Прича која не може читаоца да остави равнодушног. Равнодушност се не може сачувати док се читају редови из којих се види злоупореба веронауке и деце која је прате. Мене као читаоца није изненадила ауторска веронаука Игњатија, али се изненађујем са сазнањем да деца и даље прате такво ауторско предавање.

Поново се питам где су родитељи да заштите децу од лажи? Све негативне честице деци су пут до улице, па тако и фрескописање које се у скрнавном мотиву износи пред ђаке веронауке. Да ли ће се оваквом предавању веронауке дати право да оживи, као што се дало право самозваним реформаторима литургије?

Поглед на фрескописање је уболо мој вид. Питам се да ли блудничари одлучују о мотивима фрески, или духовни пастири? И да ли блудничка машта треба да осликава уџбеник из ког дете треба да учи о Богу?

Где су родитељи, исрени учитељи своје деце, ако овакав верски уџбеник стоји у рукама њихове деце?

Да ли су Игњатије, Иринеј, Порфирије, Фотије, Григорије...толико моћни па чистоту вере могу слободно да одсецају ножем свог избора?

Да ли то нема нико да их заустави и удаљи из душа наше деце?

 Где је сав верујући народ који се недељом и празником сабира у светињама на литургији? Где је онај верујући народ који у дугим редовима стоји у светињама у реду за причест? И где је верујући светосавски народ који слави Бога, Сина и светитеља дома свог?

Колико дуго нам деца уче скрнављење вере, Светог Тројства и Јеванђеља, а не уче Истину верске науке? Шта се учинило да се деца од ове секташке најезде сачувају?

Читајући у именованом тексту лекције за ђаке веронауке, покушала сам да пронађем речи Дух Свети. Нисам их нашла. Нашла сам само ауторску празнину и игру речи између  имена Бог и Син Божији, па успут и Дух Свети.

За доктора теологије Христос је личност. По његовој науци Христос је Син Божији јер је у заједници са Оцем Богом. Даље каже: „После рођења, као човек, Христос је ступио у заједницу и са многим људима, са свима који су крштени, не прекидајући заједницу са Богом Оцем“. Христос никада није био само човек. И пре рођења и после рођења био је Богочовек. Син Бога није постао у тренутку, Он је постојао пре свих тренутака. Бог није постао Отац када је створио Сина, Бог је Сина имао увек. Овлапотио Га је у рођењу ради људи. Христово рођење није произведена прича, већ је постојана истина кроз вечност која вечно живи. Христос као „рођени човек“ није остао веран Оцу Богу као што су телесно рођена деца верна оцу свом, већ је остао и по оваплоћењу у Оцу Богу јер је од Оца Бога Син. Христос се није „дружио“ само са крштеним људима, да јесте како учи доктор веронауке, јаз између Крста и некрста и данас би био дубок. Његово Божанство је некрштене уводило у крштење. Син Бога је оваплоћен, рођен па крштен. Зачети, рођени и некрштени, прилазили су Његовом Божанству и крштавали се. Бог од Себе и кроз Сина Свог, човеку даје слободну вољу вере у Тројство. Остају уз човека без осврта на његову вољу. Христос, у светости свог Божанства, тихо стоји пред вратима човековог срца и чека да се човек сам одлучи да ли ће Му  врата отворити и вођен Духом Светим кроз крштење у хришћанство ући.

Христос није човек који сујетом укуса свог бира групе људи са којима ће делити пут до вечности.  Христос није човек који ће људе делити по греху и правди, по успеху и неуспеху, Христос је међу људе дошао да их из греха изведе и ка правди поведе.

На самртном часу, у трулости греха свог, људи су спознавали лик Господа. Са криком спознаје предавали су Му сузу покајања и Христос је примао њихово покајање.

Како је могла некрштена, грешна душа да спозна Господа, ако се Господ „дружио“ само са крштеним и праведним? Могла је, јер Господ стоји крај сваког створеног човека. У чистоти божанске љубави прати пут и крштеног и некрштеног човека.

Христос није личност, како тврди доктор теологије, Он је Син Божији јединорођени, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог. Личност је у телесном човеку. Личност се узрастањем мења. Христос је данас какав је био када се оваплоћењем родио, и такав ће кроз вечност остати. Личност телесног човека умире са његовим телом, само душа не умире.

Бесмртна дрскост доктора теологије даље користи дечију наивност речима „Бог је желео да човек у заједници са Сином Божијим постане као Бог, односно као Син Божији...“.

Човек припијен љубављу уз Бога и Сина Божијег и даље остаје човек, не постаје као Бог зато што је љубављу ушао у „заједницу“ са Оцем и Сином. Христос је људима предао науку а не Божанство своје. И када је био са људима Он је био богочовек, а људи само човек.

То нам говоре и Христове речи „Одлазим Оцу своме и Оцу вашем, Богу своме и Богу вашем“. Није рекао да одлази Богу нашем, него је направио поделу између Њега и човека (нас). Том поделом је потврдио да нисмо исти, да је Он Син Бога, Син јединородни, а човек трулежна твар са бесмртном душом.

Прича г. Србољуба не би требала никога да остави равнодушним, поготово не би смели равнодушни да остану родитељи чија деца похађају наставу злоупотребе дечијих душа, наставу секте а не Божанске науке.

З.Д.