Невоље уништавају нашу гордост, смиравају – пре или касније – најокорелија срца, и обраћају их Богу. Господ је близу скрушених срцем, и спасава смирене духом (Пс. 33,19), вели Свети Пророк Давид.
Жалосне душе нису изабране од Бога зато што Он воли да нас види несрећне, већ зато што жели да не будемо малодушни, већ чврсти и способни да све издржимо до краја. Њему је драго да види када човек, обдарен бесмртном душом, претпоставља небеско земаљском и, заобилазећи све привремено, стреми директно Творцу и упире свој духовни поглед у вечност, у којој је његов стварни живот. Задовољан је када види када човек гледа на време, како и приличи бесмртном бићу. Јер изабраник Божији, носећи крст свој, свакако мора да се сети да је код Господа један дан као хиљаду година, а хиљаду година као један дан (2. Петр. 3, 8) и да је време важно само у овом животу, и стога што је човек духовнији, то мање обраћа пажњу на све привремено. |