Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић
КОСОВО КАО ПЛОД СВЕТОСАВЉА Пре шест стотина двадесет година, на Видовдан 15(28) јуна 1389. године, одиграла се судбоносна битка између Срба и Турака на Косову Пољу.
Тога дана је, како народна песма каже, "српско пропануло царство". За тај историјски догађај везане су и косовска епопеја и косовка етика У косовској етици два појма су централна: Косово и Видовдан. Појам Косово има и географско и историјско значење, али, осим тога, у тај појам су сливени и етика и метафизика Косова и Видовдана, а та два појма су постала синоними, тако да Видовдан значи Косово, а Косово значи Видовдан. Косовска битка није завршена на дан 15. (28.) јуни 1389. Она траје вековима, она се бије и данас. Све су српске битке за одбрану Српства уткане у ту битку, а косовска битка се разлила у све српске битке. Косово није више само поље, ни само битка; то је духовни корен српског бића, без којега Српство губи и самосвојност и самобитност. Али, то се мора нагласити, Косово као територија и Косово као етика и као суштина српске самобитности толико су међусобно сливени да се не могу и не смеју раздвајати. Већ вековима се пева, говори и пише о Косову, прославља се Видовдан и настоји се да се схвати и открије сама суштина Косова и Видовдана. Много се схватило и много открило, али процес сазнавања и откривања није завршен. Сматрамо да је данас важније него икада досад да се подсетимо шта је Косово, јер самим тим се даје и одговор на питањње чије је Косово. Ово друго питање, које се није постављало до пре неколико деценија, је питање на коме се решава судбина не само једне територије, већ и једне нације и њене историје и њених духовних и моралних корена. Да би се схватило шта је Косово, мора се рећи и шта оно није. Већ смо рекли да Косово није само једна битка, само један историјски догађај, ни само једна територија, ни само један дан у календару. Још важније је сузбити једно погрешно, а доста проширено уверење да је Видовдан дан када Срби славе свој пораз на Косову Пољу. Има говорника и писаца који са поносом довикују: "Срби су једини народ на свету који славе свој пораз!" То само значи да они који овако говоре и пишу нису схватили основни значај и значење Косова, које је, независно од исхода битке, славна победа. Нису схватили да је Косово, онда, сада и увек, испит из светосавља, испит из националне и верске свести Срба. Нису разумели да су Срби на Видовдан 15 (28) јуна 1389 године сјајно положили тај испит и да су у косовској битци изникли Косово и Видовдан као плод Светосавља. Припрема за Косово и Видовдан је почела од светога Саве. Он је Србе охристовио и осрбио и тако их за Косово припремио. Од њега су Срби научили Христову науку и хришћанске идеале. Од њега су чули Христове речи: "Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје". (Јеванђеље св. Јована 15:13) Да би се живот положио за друге, потребна је победа над собом, победа над саможивошћу, победа над личним у корист општег. И косовски Срби су ту и такву победу извојевали. Утврђивањем православног хришћанства међу Србима кроз Српску православну цркву, свети Сава је истовремено учврстио и српски национални идентитет. Срби су тада сазрели и духовно и национално, а на Косову су ту зрелост доказали. Светосавско-косовски идеал верснот Богу, отаxбини и роду постао је свесрпски идеал, а Косово је било деоница која је разлучивала веруод невере.. Светосавско-косовска карактеристика Срба, честитост, наглашена је у народној поезији косовског циклуса. Кадгод се помене име кнеза Лазара, увек стоји "честити кнез Лазар". На крају песме о косовском боју стоји: "Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно". Косово је зато част и слава а не пораз. Косово је било и остало јуначка и бескомпромисна одбрана своје вере, свога рода, своје отаxбине, свога дома и својих домаћих. Косово није никада било напад ни освајање туђега. То би морало бити јасно не само онима који данас покушавају да отму Косово од Срба, већ и Србима од којих се очекује да, попут косовских јунака, бране и косовску територију и косовске идеале. Косово се не може ни од вере одвојити. Та идеја је јасно изражена у народној песми где се каже да је кнез Лазар, пред одлазак у бој на Косову Пољу, причестио себе и целу своју војску. Та идеја је изражена и у песми где се Кнез одлучује за небеско а не за земаљско царство. Без те неразлучне везе између вере и нације Срби би се и обезxсрбили и обезкосовили. Најпре је духовно Косово постало угрожено и делимично изгубљено, а то је онда водило и води ка опасности да се Косово и као територија изгуби. Да се очувала вера косовских ратника не би било могуће да, како рече велики песник Матија Бећковић, "xамијају српске цркве", засад само на Косову, а једнога дана ће и у целој Србији. Видовдан није само помен или парастос који се служи косовским, па и покосовским жртвама, већ је, у исто време, и подсећање на Косовске обавезе, и надахнуће за очување колевка Српства - Косово, да се бране српска гробља и манастири, српске цркве и домови, и животи Срба на Косову. Косово су и српске народне песме које су се вековима уз гусле певале и које су помогле да се очува српска народност у току петвековног ропства, уливајући наду у долазак слободе. Косово су и дивне фреске и иконе српских манастира на Косову. Косово су и "књиге староставне" - стари рукописи и повеље по српским манастирима и црквама на Косову. Преживели су паљења и уништавања, грабљења и разношења и својим присуством сведоче чије је Косово. И данас, када се под притиском терора Срби повлаче са Косова, остају ти вековни културни споменици да сведоче чије је Косово. Сведоци су и цркве и манастири, гробља и надгробни споменици са ћирилским натписима. И сама историја је сведок да је Косово српско. Међутим, жалосна је али истинита чињеница да је данас Косово као територија скоро изгубљено за Србе. У току од неколико деценија, број Арнаута на Косову се удвостручио па и утростручио и прираштајем и усељавањем из Албаније. У исто време број Срба на Косову се толико смањио да су постали мањина. Празнило се Косово и раније, али никада толико колико се сада испразнило. Опустело је Косово и у седамнаестом веку када је Арсеније Чарнојевић 1690. године одвео десет хиљада српских породица у Аустро-Угарску. Ипак, остало је на Косову доста Срба да га чувају и бране, и очували су га и одбранили су га. Међутим, данас као да га нико не чува и нико не брани. Ничу xамије и руше се српске цркве и манастири, умножавају се тулбета а крстова је све мање, вију се албанске заставе као да је Косово у Албанији а не у Србији. Ништа српско није поштеђено од напада, ни цркве, ни гробља, ни калуђерице, ни свештеници и владике, ни младо ни старо, ни женско ми мушко. Већ има места на Косову где српска нога не сме крочити. А што је најжалосније, захваљујући бескрупулозној пропаганди Арнаута и њихових покровитеља по свету, створио се утисак да су Арнаути ти који пате на Косову, а да су Срби њихови тлачитељи. Не помажу фотографије ослепљених волова који Србима припадају, ни слике обесвећених гробаља, ни попаљених цркава, ни посечених забрана, ни силованих жена и девојака, ни свирепо убијених синова, мужева и отаца - Срба. Са друге стране, ваљда због наше српске немарности, мало се чини, ако се уопште ишта чини, да се чињеницама докаже светској јавности КО стварно пати на Косову. За ту немарност у одбрани Косова смо криви сви ми Срби, они који живе у Србији и ми који смо по свету расејани. Питао ме је пре неколико месеци један српски калуђер: "Да ли вас Србе који живите далеко од Косова боли Косово?" Ја бих желео њега да питам: "А колико Срба који живе близу Косова боли Косово?" И како се тај бол показује? И да ли је довољно да нас Косово само боли, а да ништа не чинимо да отклонимо узрок бола ? И да ли смо свесни ради чега губимо Косово? Да је бар тамо близу Косова очуван Косовско-Видовдански дух, ако се сматра да међу нама није, не би дошло до тога да Косово буде у опасности да буде изгубљено за Србе. Не може се сачувати Косово као територија ако се не очувају Косовско-Видовдански идеали, и ако се по њима не живи. И ми Срби расејани по свету, за које поједини духовници из Србије кажу да смо "полу-Срби и полу-православци", јесмо обавезни да бранимо Косово као српску територију и Косово као духовну и егзистенцијалну стварност. Јер и данас, као и увек досад, Косово је деоница која све нас Србе, без обзира где живимо, дели на веру и неверу. Све српске генерације, од Косова па до данас, морале су и морају полагати Косовско-Видовдански испит. То важи и за нашу генерацију и за нас који смо просторно далеко од Косова али смо, одлазећи у свет, понели у самима себи и не смемо га изгубити. Алхамбра, Калифорнија |