„Овај папа је покварен, дајте другога“ – нешто слично ових дана се шири као досадни рефрен из свих украјинских и многих западних куњиха. Разлог: Папа Фрања је допустио да је Запад  изазвао непријатељства у Украјини, као и саосећајне речи упућене жртви украјинског терора – невино убијеној Дарији Дугиној. Али понтифекс није тако прост и наиван као што би неки желели да мисле.

Први руски ТВ канал „Царград“ више пута је разобличио папу Фрању, називајући га „ватиканским кловном“. И у томе има доста истине: за разлику од конзервативног Бенедикта XVI, који је отишао у пензију (и заправо свргнут), господин Хорхе Марио Бергоглио (такво је световно име папе Фрање) типичан је представник лево-либералног лобија, са свим последицама: поштовање „права” перверзњака и илегалних миграната, „покајничке” вежбе против Јевреја, Цигана и било кога другог. И, наравно, литургијско обновљенчество, укључујући покушаје да се реформише молитва Господња („Оче наш“).

Једном речју, у папи Фрањи је врло мало пријатног и блиског Русији и Русима. Поготово ако се има у виду да је он, родом из Аргентине, од малих ногу имао блиске везе са украјинским гркокатолицима (унијатима), чије су прекоморске заједнице тих година у великој мери чинили недовршени петљуровци и посебно бандеровци. А сада – њихови потомци, ништа мање агресивни у русофобији и мржњи према Православљу.

Али, као лукав и разборит политичар, садашњи поглавар Ватикана добро је свестан да се не могу сва јаја ставити у једну корпу. Штавише, било би чудно да се вођа највеће хришћанске конфесије понаша искључиво као спољнополитички јастреб, поливајући помијама јастребова на све руско и православно. Папа Фрања уме да делује флексибилно, нека врста Степашке лепог срца из „Лаку ноћ, децо!“, која подржава содомите, брине о малолетним преступницима и ... на неки начин чак разуме Русију.

Али, читајући данас речи понтифекса, изречене још у јуну, да је специјалну операцију у Украјини „можда некако испровоцирао“ НАТО, не треба се надати. Подсетимо, пролетос, покушавајући да се представи као „миротворац“, папа Фрања је изгубио елементарну дипломатију и „верску коректност“, заправо се спустивши на увреде на рачун поглавара Руске Православне Цркве (упркос ранијим поновљеним „братским“ изјавама у вези са Патријархом. Кирилом):

 „Разговарао сам са Кирилом четрдесет минута на Zoom. Првих двадесет минута читао је са папира у руци све разлоге који оправдавају руску инвазију. Слушао сам га, а онда одговорио: Не разумем ништа о овоме. Брате, ми нисмо владини клирици, не треба да говоримо језиком политике, него језиком Исусовим. Ми смо пастири истог светог стада Божијег. Из тог разлога, морамо тражити пут ка миру, морамо престати да се боримо. Патријарх не може да се спусти до Путиновог олтарника.

Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије је тада врло благо изразило „жаљење што је... папа Фрања изабрао некоректан тон да пренесе садржај овог разговора“. Напомињући да је „мало вероватно да ће овакве изјаве допринети успостављању конструктивног дијалога између Римокатоличке и Руске православне цркве, што је посебно неопходно у садашњем тренутку“.

Али све је то било још у пролеће, када је на Западу завладао апсолутни русофобични консензус да ће се Русија предати под притиском санкција. Међутим, већ априлска победа леволибералног Макрона била је Пирова, а 41,5 одсто Марин Ле Пен у другом кругу било је без преседана. Иначе, у исто време, у априлу је убедљиву победу у Мађарској однео Виктор Орбан, којег либерални глобалисти називају „мађарски Путин”. Данас, уочи септембарских парламентарних избора у Италији (да ли је вредно подсећати где се налази Ватикан?), све предизборне прогнозе наговештавају сигурну победу десних конзервативаца, предвођених национално конзервативним партијама „Браћа Италија“ и „Лига“ озлоглашеног Матеа Салвинија.

Да ли све то види шеф патуљасте државе и вођа највеће деноминације? Наравно. Да ли разуме да проукрајински патос више не дотиче западног човека са улице, посебно уочи сезоне јесен-зима? Несумњиво. Зато реторика папе Фрање, иако остаје леволиберална, постаје мало комплементарнија према Русима. Уз „разумевање“ провокативне улоге НАТО-а и саучешће поводом страшне погибије наше драге колегинице и савезнице Дарије Дугине.

Свакако, ова промена у реторици не би требало да буде охрабрујућа. Ватикан, какав је био, остаје непријатељ Русије и Православља. Поготово у условима садашњег леволибералног понтификата. И зато, не наседајући на трикове папе Фрање, који само још једном покушава да спретно седи на две столице, важно је разумети једну ствар. И католички и постхришћански безбожни Запад разумеју само језик силе. А било какви компромиси и уступци могу бити само гест добре воље са наше стране. На пример, очување денацификоване унијатске украјинске гркокатоличке цркве у западним регионима. Упркос чињеници да ова верска структура сноси значајан део одговорности за настанак и ширење идеологије укронацизма. И папа Фрања то разуме боље од било кога другог.

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"