Олга Четверикова

Ватикан: курс у правцу светске владе

Међутим, раду дате комисије Ватикан придаје посебан значај, третирајући га као значајан корак на путу да православни свет призна идеје папског примата. То је увек био један од циљева оне политике „изградње мостова“, чији је почетак утемељио Други Ватикански сабор 1962-1965. године. Али ако је за време Јована Павла Другог Ватикан овде и испољавао одређену флексибилност, при Бенедикту XVII она је уступила место офанзивнијој и ригиднијој линији понашања, усмереној у правцу отвореног преувеличавања ауторитета римског понтифика. У јуну 2007. године Конгрегација доктрине вере издала је документ „Одговори на питања, која се односе на неке аспекте католичке доктрине“, у коме је римско католичанство означено као „једина истинска хришћанска црква, која и једино поседује потпуну истину хришћанства“ и у присаједињењу истој други хришћани само могу стећи истинску целовитост Христа. Православље и протестантизам су означени као неправомоћни, и као такви „поседују тек неке елементе истине и светости“. Како је касније прецизирао кардинал Левада, који се налази на челу конгрегације, „Источне (православне) цркве, које не признају папу као Петровог наследника, пате од недограђености и само су „посебне или локалне цркве“.

Као основ за разматрање на Кипру послужио је Равенски документ, који је једногласно усвојен на заседању поменуте Мешовите комисије у октобру 2007. године у одсуству делегације Руске православне цркве (РПЦ), која је принуђена да напусти сусрет. Тај документ као такав представља опис административне структуре цркве, каквом је била до 1054. године и у теоријском моделу примата, представљене у тумачењу Рима. Равенски документ имао је за циљ да се православци наговоре на признавање посебних права римског епископа као “првог међу патријарсима“. ¹ Ради се о томе да се постигне преиспитивање православног схватања римског примата у раној хришћанској цркви као „примата у љубави“ или „примата части“, али на неки начин који не би био некакав специфични институт, који обезбеђује посебна права понтифику. Другим речима, Ватикан директно покушава да учврсти своју доминацију, које он замишља као доминацију власти.

Главни ослонац Ватикана у остварењу тог циља је Константинопољска патријаршија, која одавно већ брани позајмљену од папизма идеју о својој патријаршији као истакнутом шефу Православне цркве, који поседује посебне прерогативе власти. Та доктрина источног папизма не само да се проглашава Фанаром, него се намеће као обавезна за усвајање од стране православног света. Тако је, на пример, сасвим недавно секретар Синода Константинопољске патријаршије, архимандрит Елфидофорос Ламбиниадис изјавио да „одбијање да се прихвати примат у Православној цркви..., - није ништа мање него јерес“ ². Конкретне планове Фанара изложио је Константинопољски патријарх Вартоломеј за време његове званичне посете Софији новембра 2007. године, када је у интервјуу бугарској телевизији изјавио, да је дијалог између православаца и католика данас „концентрисан на томе, какво је место римског папе у структури целокупне хришћанске цркве – какви су његова улога, власт и овлашћеља“ и „ако се ми с Божијом помоћи сложимо са Католичком црквом око тога што се тиче значења термина „првенство“, каквим је оно било у првом миленијуму, онда Васељенском патријарху неће бити тешко да призна примат Римске катедре и заузме друго место, оно, које је заузимао до раскола“.³

У својству важног средства понашања свих православаца света својим начелом Константинопољски патријарх третира припрему Великог Свеправославног Сабора, преко предсаборских комисија и саветовања помесних православних цркава, од којих је последњи (четврти) одржан у јуну 2009. године у Шамбезију у Швајцарској. Већ сам круг питања која је патријарх Вартоломеј предложио за разматрање на том сабору (учешће у међухришћанском дијалогу, заједничке молитве, питање заједничког календара празника, смањење постова, питање дијаспоре) сведочи о томе да су Фанар и његови ватикански инспиратори замислили Свеправославни Сабор као реформаторско деловање у правцу секуларизације црквеног живота, које води ка разарању канонског уређења Православне цркве.

Активизација напора Ватикана на нивоу међухришћанског дијалога одвија се паралелно са јачањем његових позиција у квалитету значајног играча на светској политичкој сцени. Улога папе у тој сфери све се јасније очитава. Ради се о томе, да се да религиозно-етичка аргументација да је Јединствена Европа модел новог светског поретка. Пошто је светска идеја европске идентичности, ефикасна у условима геополитичке конфронтације са совјетским блоком, у потпуности исцрпена, а Ватикан у условима дехришћанизације Запада тежи да да нови смисао свом деловању, незамисливо још пре неколико година уједињење папског престола са врховима европске заједнице, који су одједном проговорили на језику јеванђелистичких проповедника, већ се и сасвим очито испољава.

У својој првој енциклици «Deus Caritas Est» нови папа је изјавио, да црква не треба да остаје по страни од друштвених послова, а у марту 2006. године за време сусрета са групом парламентараца Европског парламента, који су представљали Европску народну партију (коалицују конзервативних и хришћанско-демократских партија) он је нагалсио, да се глас римског католицизма чуо у политичким дискусијама на континенту.

Нарочито је индикативан у том смислу римски конгрес на тему „Вредности и перспективе за сутрашњу Европу“, који је у марту 2007. године организовала Епископска комисија Европске уније (ЕКЕС), на коме је било говора о облицима обезбеђивања учешћа цркве у унапређивању Европске уније. Извештај, који је размотрен на скупштини, био је припремљен од стране „Комитета мудраца“ који су формирали чланови ЕКЕС, у који су ушле тако значајне фигуре као што су Мишел Камдесју (бивши шеф ММФ и садашњи члан Папског савета за социјалну полтиику), Питер Сутерланд (шеф савета директора Бритиш Петролеума и финансијски саветник Ватикана, бивши генерални директор ГАТТ и ВОТ), Пат Кокс (бивши председник Европског парламента), Лојола де Паласио (бивши потпредседник Европске комисије), Томас Галик (бивши саветник Вацлава Хавела) и други. У завршном документу, под називом „Римска порука“ наведено је: „Све неопходнијим постаје зближавање грађана са далеким и тешким за поимање политичким институтима (ЕУ – О.Ч.) Пређени пут треба да буде под хитно потврђен новом аргументацијом за Европску унију...“ ⁴.

Та иста питања разматрана су и на Берлинском сусрету шефова држава Европе 2007. године, поводом 50-годишњице потписивања Римског споразума. Пројекат Јединствене Европе Ватикан разматра у заједничкој глобалној перспективи. И данас, када је свет увучен у свеобухватну дириговану кризу и када су владајуће елите отворено започеле причу о неопходности увођења наднационалне управе, Ватикан се активно укључио у информативну кампању, која има за циљ да се аргументује стварање нових транснационалних органа за контролу. Уочи сусрета Велике осморке у Аквилу, одржаном јула 2009. године, Бенедикт XVI објавио је енциклику «Caritas In Veritate», у којој он директно позива на стварање „светске политичке власти“.

Главне идеје те енциклике у потпуности су компатибилне одредницама документа који је припремила специјална група ЕКЕС о светској управи још 2001. године, под називом „Светска управа: наша одговорност за то да глобализација постане шанса за све“⁵. У саставу специјалне групе су ти исти Мишел Камдесју и Питер Сутерланд, као и Ото Рудинг (потпредседник Ситибанке), Мишел Хансен (бивши генерални директор МОТ), Нојел Треанор (генерални секретар ЕКЕС) и други. У документу се апострофира: „Европска унија...позвана је да одигра одлучујућу улогу у трансформисању постојећег међународног поретка у систем светске управе“. Састављачи извештаја заложили су се за стварање Групе за глобалну управу (ГГГ – Глобал Гоувернанце Гроуп), која би се састојала од 24 шефова влада, као и Генералног секретара ОУН и руководилаца ММФ, Светске банке, СТО, МОТ и новопредложене структуре – Светске организације за околну средину (њено стварање планира се ради борбе против „глобалног отопљења климе“).

Посебна пажња у извештају поклања се одговарајућим припремама јавног мнења. И овде је црква позвана да одигра значајну улогу. У документу се указује: „Проблеми светске управе треба да буду уврштени у програме образовања и катехизис. Цркве би могле претворити тему о светској управи у сиже екуменског и међурелигиозног дијалога“. По свој прилици, ти планови већ се оживотворавају. Као што је познато, на последњем септембарском самиту Г-20 у Питсбургу, премијер Велике Британије Гордон Браун је изјавио, да Велика двадесеторица од сада постаје основни међународни механизам управљања светском економијом, позван да се бори против економске кризе и обезбеди бољу припрему света за будуће економске тешкоће. Занимљиво је да су сем руководилаца 19 највећих економија света и председника Европске комисије на самиту присуствовали такође и руководиоци Холандије, Шпаније, Сингапура и Шведске, земље која председава ЕУ (укупно 24 руководиоца), а такође шефови међународних финансијских и економских организација, укључујући и генералног секретара ОУН. На тој позадини папска енциклика припрема јавно мнење за „одговорну глобализацију“ и „моралну економију“.

А шта то Ватикан подразумева под „моралном економијом“ види се на примеру његове сопствене финансијске делатности. Познато је да је основна потпора структуре свете столице заправо Банка Ватикана (Институт за питања религије), чији капитал је по резултатима прошле године износио 5 милијарди евра. Институт за питања религије увек је пословао солвентно, није подвргаван проверама унутрашњих или спољашњих агенција, могао је лако да дозначава средства у иностранство, у сваку тачку планете, што је за друге европске банке постало могуће тек 90-их година. Банка Ватикана је била повод безбројних скандала, нарочито бучних 80-их година када се на њеном челу налазио амерички архиепископ литванског порекла Пол Марцинкус. Ватикански финансијери су били умешани у дозначавање средстава пољском синдикалном покрету „Солидарност“ и друге скандале.

По подацима неких извора. Институт за питања религије и данас се бави активним прањем новца. У недавној истрази «London Telegraph» и «Inside Fraud Bulletin», Ватикан се помиње као један од главних «пореских рајева“ напоредо са Макао и Науру.⁶. Захваљујући важећем систему мултинационалне финансијске управе Банка Ватикана допушта различитим религиозним организацијама да чува њихова средства у сигурности, како би избегле било какво блокирање или конфискацију од стране непријатељске владе. Религиозне организације, нарочито италијанске, користе дату могућност како би помогле својим спонзорима да избегну регулисање њихове делатности или да дозначе паре у иностранство. Ватикан активно обавља оф-шор операције, иако формално није под о-шор јурисдикцијом, али остаје недоступан било каквој регулативи и заштићена је од доспевања на црне спискове.

Крајем септембра 2009. године шеф Института за питања религије постао је Готи Тедески, бивши шеф италијанске филијале Santander Consumer Bank. Нови руководилац Банке Ватикана одржава тесне везе са католичким орденом „Опус Деи“ као најутицајније финансијске снаге. Својевремено је Готи Тедески заједно са чланом ордена Жанмариом Ровераром - једном од најважнијих фигура католичког финансијског света, основао сопствену банку Akros Finanziaria. Пре две године Ровераро је убијен под неразјашњеним околностима.

Тедески је такође економски коментатор званичног листа Ватикана Osservatore Romano и стекао је репутацију крупног стручњака за финансијску етику, коју предаје на Миланском католичком универзитету. Управо је Тедески лансирао «револуционарну» идеју, која је изнета у јануарском (2009) броју Osservatore Romano, а коју је поновио Гордон Браун, према којој се превладавање садашње кризе може постићи путем усмеравања колосалних инвестиција у сиромашне (земље у развоју), које ће, пошто су увучене у процес стабилизације светског економског система, «ишчупати» богате. У суштини – то је проширена варијанта Маршаловог плана, позваног да под изговором борбе против сиромаштва и заосталости «скрши» тржишта земаља у развоју и намртво их веже за западне банке. Тај пројекат је и разматран на сусрету у Питсбургу. Пошто се идеје Тедеског преплићу са енцикликом Caritas Veritate, он је изјавио да папа заслужује да му се за његову поруку додели Нобелова награда за економију. А што се самог «стручњака за финансијску етику» тиче, њему сада предстоји да изведе Банку Ватикана на ниво који кореспондира са императивима епохе глобализације.

Одуставши од доношења хришћанске истине до савременог човека, Ватикан данас главне своје снаге усмерава у правцу да под своје идејно руковођење стави изградњу «новог светског поретка» на челу са светском владом, да придода религиозни смисао систему глобалне контроле и самим тим поспеши усвајање тог система од стране најширих слојева становништва.

_______________________

           http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2009/071.html