8. септембра умрла је британска краљица Елизабета II. Многи пропагандисти и политичари Украјине испунили су ваздух жалосним говорима за умрлом.

Елизабета II је себи створила имиџ љубазне старице која наводно ништа није одлучивала, већ је само „чувала традицију“.

Међутим, такво погрешно мишљење о енглеским монарсима постојало је у свету пре ње. У међувремену, у ствари, Елизабета II  је била врховни командант оружаних снага Велике Британије, а сви војници, ступајући у службу, заклињу су се на верност лично краљици. Имала је право да распусти парламент, прогласи рат и мир, помилује злочинце, издаје или укине пасоше и још много тога. А закони парламента ступају на снагу тек након краљевског потписа.

Она је периодично делила племићке титуле онима које је сматрала потребним да награди, након чега је друштвени, јавни и политички статус награђених нагло порастао. Иначе, Британско царство није напустило, већ се само трансформисало у такозвани комонвелт нација, на челу са енглеским монарсима. Укључујући Елизабету, званично је била краљица Аустралије, Канаде и Новог Зеланда, не рачунајући десетине других, такорећи, мањих држава.

Не говорим о финансијским могућностима: само некретнине у власништву енглеске краљевске породице су најмање 18 милијарди долара! Али постоји много других средстава која се стално допуњују уз помоћ недемократских, благо речено, закона. На пример, имовина преминулих људи који немају наследнике, као и блага пронађена у Енглеској, Шкотској, Велсу или Северној Ирској, по закону иду у власништво енглеске круне.

Истина, преминула краљица није увек у потпуности уживала своја права: на пример, за целу прошлу годину помиловала је само двојицу злочинаца, а парламент уопште није распустила током целе своје владавине. Али само постојање ових могућности омогућава монарсима да решавају питања без прибегавања екстремним мерама.

Тако, у читавој историји нуклеарног оружја, ниједан шеф државе, осим америчког председника Трумана, никада није употребио нуклеарно оружје у непријатељствима, али је свеједно утицај лидера нуклеарних земаља веома висок, јер се многи плаше од саме могућности употребе бомбе. Не чуди што су све енглеске премијерке (а она је током своје 70-годишње владавине доживела чак 15 премијера!) јавно и нејавно исказивале лојална осећања према Елизабети II.

Уз све ово, британска краљевска породица је одавно напустила улогу хришћанских монарха коју су некада играли њихови преци (напомињем да је један од предака Елизабете II био руски велики кнез Јарослав Мудри, канонизован од Руске Православне Цркве). Лондон је дуго био упориште и извозник безбожних револуција свих врста, од друштвених и националних до сексуалних и психоделичних. Сама Енглеска је остала стабилна монархија, али је другим земљама под својим „мудрим” вођством наметнула „народне” револуције и превирања... Управо у Лондону, уз очигледно покровитељство круне, окупљали су се (анти)руски револуционари: од Херцен и „народњаци“ есерима и бољшевицима са Лењином. А у модерној ери, Березовски и њему слични дружили су се тамо...

У исто време, Лондон је задржао приличну дозу конзервативизма, попут дилера дроге који никада не користи дрогу. Али на крају, британски владари су одлучили да ослабе и своју земљу.

Управо је период Елизабетине владавине постао прекретница у том погледу, а она је лично, наравно, лично одговорна за екстремни пад наталитета у Британији, за огроман пораст наркоманије, за распад аутохтоно белог становништва у току страних миграната, што је такође довело до екстремног пораста криминала. Она је заслужна и за то што су нормалне породичне жене постале нека врста прогоњене контракултуре у Енглеској, а подршка радикалних феминисткиња и перверзњака постала мејнстрим државне политике, иако је краљица породичну удобност и велике породице препустила самој себи – она постала мајка четворо деце.

Наравно, Елизабета је успешно креирала изглед себе као симбола, а не владарке, а у очима савременог лаика, прави владари су свакакви диктатори далеких тоталитарних земаља, а не она. Али ако говоримо о симболима, онда је сахрана Елизабете II јасно показала њену огромну моћ. Стаљин се, на пример, сматра стандардом самоуправе, чији култ личности је осудило чак и совјетско руководство. Међутим, за време Стаљиновог живота његов профил се није појављивао на новчаницама или пасошима СССР-а, а после његове смрти државна жалост је трајала само три дана – од 6. до 9. марта 1953. године. А чак и након смрти источног суверена Мао Цедунга, жаловање је трајало само 9 дана - од 9. до 18. септембра 1976. године.

Али профил Елизабете Друге је утиснут на много новца, и то не само саме Британије, већ и Аустралије, Канаде и Новог Зеланда. А после смрти краљице Елизабете Друге, туговање ће трајати, како је 9. септембра рекао нови краљ Карл III, „од сада и још седам дана после краљичине сахране”. Датум сахране још није прецизно одређен, али ће највероватније то бити 18. септембар, а од њих треба да се мери још недељу дана. Дакле, укупно ће државна жалост за преминулом краљицом, „која ништа није одлучивала“, трајати отприлике... 16 дана! Истовремено, државне почасти за преминулог монарха одаће и „независни“ доминиони Британске империје, попут Канаде и Новог Зеланда. Аустралијски парламент је чак најавио 15-дневни прекид рада за мртвом краљицом.

Јадни „народни“ диктатори са својим забавним култовима личности бледе на позадини овог спектакла грандиозног животног и постхумног култа краљице. Па чак и на нивоу симбола, живот некадашњих поданика Њеног Величанства, који су сада постали поданици њеног сина, драматично ће се променити: чекају их нови пасоши, нови новац и поштанске марке са профилом новог краља.

Али најинтересантније је да се жаљење за краљицом не примећује само у самој Британији и у земљама Комонвелта, већ и у многим другим државама. На пример, de facto њега показују многи пропагандисти и политичари Украјине, испуњавајући таласе својим лојалним говорима. Укро-медији су одувек волели да се ругају руским монархистима, који су чинили приличан део људи који су се побунили у руско пролеће, називајући их „изопћеницима“ и „лудима“. Међутим, сада су се и сами украјински новинари масовно понашали као монархисти, тек сада енглески, са тужним уздасима извештавајући о смрти Њеног Величанства Краљице, описујући са поштовањем њене животне активности и подршку у рату против Русије.

Покојна краљица је заиста подржала режим Зеленског у његовој агресији на Русију, и овога пута, супротно свом обичају, сасвим отворено. Тако је 31. маја ове године принц Чарлс, у име краљице, прочитао апел парламенту који је садржао следеће редове: „У овом часу искушења, влада Њеног Величанства ће наставити да игра одлучујућу улогу у заштити демократију и слободу широм света, укључујући сталну подршку украјинском народу“.

Обратите пажњу на шизоидни стил обраћања: краљичина влада је недемократска по дефиницији, али преузима обавезу да брани демократију широм света. Штавише, он подржава „украјински народ“ у лику „великог Украјинца“ Зеленског, када веома значајан део стварних Украјинаца, укључујући и аутора овог чланка, залаже за интеграцију Украјине са Русијом.

Исти принц Чарлс је у марту посетио унијатску украјинску цркву где је одржао говор против „руске агресије“. Односно, званично је подржао релативно малу, али најпрозападнију деноминацију Украјине, где не иде више од 5% Украјинаца. Штавише, унијатска конфесија је заправо русофобска политичка секта, далеко од концепата хришћанског морала. Стога није изненађујуће што њени парохијани нису нашли ништа боље него да Престолонаследнику поклоне озлоглашени кијевски печат са опсценим натписом о руском броду. Међутим, принц се деликатно претварао да се ништа није догодило...

Али у ствари, енглеска круна, наравно, није савезник Украјине, већ један од центара њене контроле. А многе изјаве амбасадора Њеног Величанства у Кијеву биле су прави шефовски повици, непристојни по стандардима дипломатије. Дакле, они су на шефовски начин „препоручили“ Кијеву да напусти руске изворе енергије и усвоји нове законе у корист „ЛГБТ активиста“, а кијевски политичари су покорно прихватили такво мешање у унутрашње ствари.

Али најзанимљивије се дешава на симболичком нивоу, што најбоље показује зависност Украјине од британске круне. Испоставило се да на водећем војном универзитету Украјине, Универзитету националне одбране Украјине, дуги низ година постоји невероватна традиција: британски амбасадор најбољим студентима на церемонији доделе диплома уручује... мач краљице Велике Британије. А носилац таквог мача енглеске круне је, посебно, генерал Залужни – главнокомандујући Оружаних снага Украјине!

Ниједна суверена држава или земља, макар играјући на суверенитет, не може дозволити такву срамоту. Незамисливо је да би америчка влада дозволила руском амбасадору да дипломира на Вест Поинту, па чак и да му да право да најбољим дипломцима уручи почасне сертификате председника Руске Федерације. Не може се ни замислити супротно. А у Украјини, британски монарси сада, такорећи, посвећују дипломце главног војног универзитета у војнике Британске империје.

А пошто се то догађа, онда је Украјина заиста британска колонија. А ламентација укро-новинара и политичара за енглеском краљицом није изненађујућа – они су били њени незванични поданици, а сада ће их наследити њен син...

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: ruskline.ru