Масовни злочини, брутална убиства, масакри, угњетавање, глад, сурова пребијања, силовања, пљачке и најгори затвори обележја су владавине Велике Британије у последњих 300 година у целом свету. Анкета коју је спровео YouGov каже да 43 посто Британаца сматра да је Царство било "добро", док се 44 посто поноси британском колонијалном прошлошћу.

Након краљичине смрти, пропаганда, фантазија и незнање супротставили су се британском историјском запису и чињеници да је британска империја починила неке од највећих злоћина у историји човечанства. 

У машти глобалног севера, краљица је симбол пристојности и стабилности у свету након Другог светског рата. Али, људима из места која је Британија вековима окупирала, поделила и колонизирала, 96-годишња бака – и остатак краљевске породице – изазивају, у најмању руку презир.

Ују Анyа, професорица на Универзитету Царнегие Меллон, која је из Нигерије, била је мета интензивних напада након што је  написала: „Чула сам да је главни монарх лоповске, силоватељске и геноцидне империје на самрти. Нека њена бол буде несносна”.

То су оштре речи пуне мржње упућене краљици, али не би требале бити изненађујуће.

Кенија 1954.

Британија нити под Елизабетом није пустила своје цењене колоније. Од 1952. до 1963. британске су снаге угушиле побуну Мау Мауа у Кенији, терајући између 160.000 и 320.000 Кенијаца у концентрационе логоре. Кенијска племена туже британску владу Европском суду за људска права због крађе земље и мучења. Она се никада никоме није извинула за злочине. Елизабета је драге воље преузела улогу представљања британске моћи и богатства. Сопственом вољом се украшавала драгуљима опљачканим из бивших колонија. Њен се лик налази на валутама многих бивших колонија; управљајући Британским Цоммонwеалтхом, драговољно је преузела симболичну, покровитељску улогу “бијеле мајке” мрачнијим народима бивше империје. Све то док се наводно забрањивало “обојеним имигрантима или странцима” да служе у краљевским свећеничким улогама до 1960-их.

За време Британског царства, у 16. и 17. веку, Британија је била највећа држава у историји и највећа светска сила. До 1922. године, Британско царство бројало је 458 милиона становника, што је била петина светске популације, а покривало више од 33 милиона км², односно четвртину Земаљске кугле. Као последица тога, енглески језик и британска култура проширили су се широм света.

Британске колоније налазиле су се у Африци и Северној Америци, а Индија, цела Аустралија и Нови Зеланд биле су британске колоније. На врхунцу моћи, за Британско царство говорило се како је “царство у којем Сунце никада не залази” с обзиром да је због раширености колонија целим светом сунце сијало барем на једном делу британске територије.

Од око 200 земаља колико у свету постоји, само у 22 никада нису крочиле британске трупе.

Најранија инвазија са Британских острва извршена је на крају 2. века нове ере, на северну Француску, а међу мање познатима из новије историје је инвазија на Исланд 1940. године, када је ова земља као неутрална одбила да уђе у рат.

Међутим, у „царству у којем Сунце никада не залази“ почињени су бројни злочини. Британски колонијализам одговоран је за неке од највећих злочина у историји .

У масакру у Амритсару марта 1919. године, у Индији, за мање од десет минута, британски војници убили су око 1.000 људи. Пуковник Региналд Дyер који је наредио покољ, у Британији је сматран херојем. 

Када је Индија 1946. добила независност од Британског царства, на површину је испливао велики јаз између хиндуса и муслимана који је следеће године резултирао поделом на Индију и Пакистан. УНХЦР претпоставља да је око 14 милиона људи напустило своје домове, што је једна од највећих људских миграција у историји. Око милион људи је изгубило животе у међурелигијском насиљу.

Између 12 и 29 милиона Индијаца умрло је од глади док су били под контролом Британског царства.

Након што су Јапанци окупирали Бурму (данашњи Мианмар), око 4 милијуна људи умрло је од глади и болести у индијској провинцији Бенгал. Глад се у сваком случају могла спречити транспортом хране из других делова Индије. Говорећи о глади у Бенгалу Черчил је рекао: ”Мрзим Индијце. Они су животињски људи са животињском религијом. Глад је њихова властита кривица јер се множе као зечеви”.

У Афганистану, Британија је одиграла неславну улогу, а на Средњем истоку британски колонизатори угурали су три сукобљена племена у границе Ирака, које су нацртане у Лондону. У палестинско-израелском сукобу, значајну улогу одиграла је политичка дволичност британских колонијалиста, који су у исто време давали супротна обећања Палестинцима и Израелцима.

Чула сам да је главни монарх лоповске, силоватељске и геноцидне империје на самрти. Нека њена бол буде несносна.

У Родезији, данашњем Зимбабвеу, Британци су отимали земљу домороцима и пљачкали руднике дијаманата. Устанак племена Мау Мау против британске окупације у Кенији, између 1952. и 1960. године, завршен је победом Британаца који су побили између 20.000 и 100.000 људи.

Шездесестих година, Британија је одбила предати документа о злочинима бившим колонијама, тврдећи како су власништво британске владе, док су многи документи о почињеним злочинима уништени. Међу уништеним документима налазе се детаљи о гушењу побуне Мау Мау народа и њиховом мучењу и убијању у британским затворима. Такође, недостају подаци о убиствима ненаоружаних сељака у Малезији 1948. године.

Током 20. века већина британских колонија стичу независност. Но велика већина њих постале су чланице Комонвелта. У 16 чланица Комонвелта на челу државе је британска краљица, а 14 чланица је под британском сувереношћу.

 Извор: ekspresvesti.rs