ПОВОДОМ ПРОПАСТИ КОЈА ВЕЋ ЈЕСТЕ И ТЕК ЋЕ ДОЋИ -

ПО ПРВИ ПУТ НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ  ЈЕ НОВОТАРАЦ!

Увод Уредништва

Нашим читаоцима, који су се касније укључили у праћење „Борбе за веру“, можда није познато, да је овај сајт настао као бедем одбране наше свете Вере и богослужбеног поретка од новотарске револуције. Новотарска реформа и скрнављење Свете Литургије су срж и суштина скоро свих невоља које нас сналазе, и које ће нас снаћи. Јер, када се обезблагодати Литургија, нема те силе која ће задржати пропаст народа и појединца.

Ових дана видимо кулминацију новотарске револуције у СПЦ. На челу наше Помесне Цркве настао је дисконтинуитет – прекинут је ланац патријараха који су Литургију служили по светоотачком и светопредањском поретку. Сада се на челу Београдске патријаршије налази ноторни новотарац.

За сваку побожну – светосавску – душу, болно је и језиво било да гледа службу којој је началствовао Порфирије Перић на дан канонизације епископа Иринеја Ћирића (ОВДЕ:). То, заправо, и није служба – то је позоришна представа. Порфирије је главни глумац, присутни епископи – споредни глумици, а присутни народ је маса статиста. Све без духа и силе. Спасење? Нема ту ни „С“ од спасења. Где је ту благодат? Ту нема светотајинске мистике, нема укључивања верника у духовну стварност, на молитвено созерцање домостроја спасења Богочовека Христа, нема побуде на покајање и унутрашњи преображај – све је то срушено. А како је срушено? Архимандрит Рафаил Карелин говори да је средство за укључивање човека у духовну стварност читаво духовно поље Цркве - храмовна архитектура и декорација, иконографија и литургијске мелодије... А како ће  светосавска душа осетити побожни трепет и укључити се у духовну стварност када уместо умилног и побожног светосавског појања, на пример, имамо мујезинско појање које прати Порфиријеве позоришне представе? „За светог Јована Кронштатског је речено – каже архимандрит Рафаил Карелин - да када је служио Литургију, или се тихо молио на проскомидији, људи су јасно, готово физички, осећали снагу његових молитава и благодатне помоћи.“ Таква је сила молитава Свеца Божијег. Узалуд се Порфирије дере у микрофон, читајући тајне молитве гласно, то његово драње долази до ушију, али не и до срца слушалаца. Празнину, хладноћу и пустош из себе, он преноси и око себе...

Прочитајмо пажљиво текст архимандрита Рафаила Карелина који следи, који смо превели из разлога што сагледавамо да је велико мноштво људи кренуло новотарским странпутицама. Пазимо на себе! Идимо на службе које се служе по поретку Светог Саве, Светог Владике Николаја и оца Јустина... Идимо, док још има таквих Литургија, и док још имамо времена, ако нам је стало до спасења душе и вечног живота у Царству Бога нашега, Господа нашега Исуса Христа.

+ + +

Древни језик је ближи унутрашњем логосу – језику духа, језику религиозне интуиције и молитвеног созерцања. Ово није језик разума, већ срца, језик дубоких гностичких увида, језик интензивне духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у људској души нешто попут подсећања на способност коју је човек изгубио на унутрашње директно преношење својих мисли, перцепцију друге душе и озарење увиде од Бога.

Постоји тајни, унутрашњи језик, који је дубљи од спољашњег, коме је потребан облик речи. Профористички (спољни) језици се све више удаљавају од свог средишта – духовног логоса, све више се диференцирају и материјализују. Нови језици се углавном обраћају људском уму - аналитичкој способности његовог ума, која је инфериорна духовној интуицији. Такође су у стању да изразе емоционална и страствена стања особе; али за ону област духа која се испољава у молитвеном пориву, нови језици испадају троми, немоћни, као мишићи оронулог старца.

Присталице језичке реформе богослужења тврде да ће литургија бити разумљивија на новом, модерном језику. Али сама литургија је мистерија. То не може постати разумљиво на вербално-семантичком нивоу, иначе би било могуће разумети и асимиловати литургију са књигом у руци за столом.

Литургија није наратив који се може детаљно објаснити, нити загонетка која се може решити, нити проблем који треба решити. Богослужење је укљученост човека у духовну стварност, а средство за то је утицај на душу човека читавог духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декорације, иконографије и литургијских мелодија, и што је најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који је у Цркви. За светог Јована Кронштатског је речено да када је служио Литургију, или се тихо молио на проскомидији, људи су јасно, готово физички, осећали снагу његових молитава и благодатне помоћи.

Древни језик је ближи унутрашњем логосу, па има већи утицај на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, заобилазећи аналитички ум човека, обасјава се млазом вреле светлости, као да му отвара срце, и оно трепери као душа луталице која после дугог путовања, видео светла очеве куће. Оно што се овде дешава је оно што не можемо сасвим тачно назвати – сећање. Човек се сећа изгубљеног раја и језика коме су се покоравала сва жива бића, као цара земље, на којем је разговарао са анђелима.

Ето мистицизма и силе језика: древни свети језик додирује људско срце, чини да зазвуку најскривеније жице душе. Модернисти ово не знају и не осећају; они желе да замене древни језик новим језицима како би семантика речи била разумљивија, што не чини мистерију богослужења разумљивијом. Осим тога, у богослужењу постоји језик обреда и ритуала, ништа мање важан од вербалног језика. Овај симболички језик је још мање разумљив, али служи као средство за укључивање човека у живу стварност текућих догађаја.

Ако желимо да богослужење учинимо доступним нашем плотском уму, онда морамо учинити црквене обреде разумљивим: заменити их вербалним тумачењем или превести на језик позоришне пантомиме, односно претворити обред од вишеструког светог симбола у мимички гест. Шта ће онда остати од литургије – поучно излагање? Када кажемо да је литургија израз земаљског живота Христа Спаситеља, ми уопште не мислимо да је литургија драматизација Јеванђеља; литургија је прилика да човек кроз свете симболе постане учесник библијских догађаја, да изнутра сагледа жртву на Голготи као Жртва принесена лично за њега, и Васкрсење Христово – као васкрсење душе његове.

Рекли смо да је древни језик подсетник људском срцу на његову древну домовину – изгубљени рај. Савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, језик фабрике и железничке станице. Не помаже човеку да побегне из заточеништва свакодневних свакодневних послова, брига и интересовања. Напротив, свети језик, такорећи, сведочи да у храму комуницирамо са другим светом, са другом за нас необичном стварношћу. Не само између садржаја говора и осећања, већ и саме форме језика и осећања, постоје асоцијативне везе. Генерално, форма се не може потпуно апстраховати од садржаја. Нови језик, све док га желимо, носиће нове садржаје, нове информације, нове емоционалне призвуке, које је нашем логичком уму немогуће идентификовати и дефинисати.

Беседа у храму се изводи на савременом језику. Али молитва се не може мешати са проповедањем или теологијом. Беседа говори о духовном свету, а молитва нас уводи у овај свет; теологија указује на пут, а молитва води по том путу.

Говоримо о лепоти древних језика. Шта мислимо под овим? Мислимо да је то нека врста тајне сагласности ритмова срца са ритмовима древног језика, а ту хармонију доживљавамо као посебну лепоту језика. Пажљиво читајмо наглас псалме на новом и древном језику, какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик је као вода, која може да утоли жеђ, али остави душу  хладном, а стари језик је као вино, које весели и радује срце човеково.