Продавница Храм Светог Саве

Продавница Храма Светог Саве објединила је вредне предмете и сувенире инспирисане српском православном традицијом и историјом. Од сада жељене производе можете пронаћи и путем интернета, брзо и једноставно, где год да се налазите. Задржите или поклоните дуговечну успомену из Храма Светог Саве и купите неки од производа из наше званичне продавнице.

Будите брзи, ограничене залихе АКЦИЈА!!!

„Мозаик“ кожна торба бордо већа

„Мозаик“ кожна торба крем

„Мозаик“ кожна торба црвена

О Христовом истеривању трговаца из храма

Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако наивно красотом и запремином храма као његови ученици. Не само зато што види будућу расутост тог храма, већ првенствено зато што унутар њега не затиче амбијент и поредак који не одговара карактеру храма.

Христос наступа видно агресивно. Долази до инцидента. Можда некоме ова кованица боде очи, али ако „агресивност“ заменимо дефиницијом/одредницом „светог беса“, нећемо ублажити овај појам. Зато узалуд покушавамо да „одбранимо“ Христа од присуства гнева јер морамо да ућемо у Његове мотиве. То ће рећи да није сваки гнев саткан од греха. Овде се можемо делимично (не и потпуно) опростити од свето-аскетских инсистирања на одстрањивању страсти као што је гнев, јер Христос први, овим поступком, долази у конфронтацију и клинч.

Сада морамо да уђемо у Христов поглед. Да кроз Његове зенице уђемо у суштину. Замислимо се. Позиционирајмо се. На пример, улазимо у своју парохијску цркву а унутар ње затичемо са једне стране шталу (волове, овце, итд.), а са друге стране мењачнице (какве данас видимо на сваком кораку). Целој овој слици можемо додати кич угравиран у разне скупоцене бројанице, флаше, иконе, итд., за које један свештеник мудро рече да представљају „својеврсну јерес“. Дакле, простор, одређен и посвећен, за време молитве је десакрализован, маргинализован и удаљен од своје првобитне намене. Храм је постао вашар, циркус, „пијаца“ каже Христос. (Шта ли би тек рекао за данашњи институционализам цркве а да опет Он Сам не заврши пред синедрионом?)

Христос је поражен призором. Сигурно је да не глуми изненађеност и да је и пре уласка, или ако одемо даље, чак пре оваплоћења, знао амбијент у каквом се стању храм налази са унутрашњим дихотомијама. Намерно бира радикалан наступ. Узима бич. Није то наивна сцена. Бог држи бич. Не држи нож. Бич кажњава, нож убија. Није дошао да убије већ да спаси – Он то наглашава на другом месту. Неко ће, можда, опет „бранити“ Христа да никога није ударио бичем него да је претио. Ипак, бич је бич. Пред нама је узбуђени Бог. (Не смемо се трудити да Га идеалистички оперишемо од ових учитавајућих појмова као да их је Он недостојан, јер је ипак узео нашу природу на Себе, премда је јасно да није узео грех већ смртну природу. Зато кажемо да је „узбуђен“, али ако би рекли „изнервиран“ не би погрешили, нити бисмо Његово божанско достојанство умањили. Именовања која су ближа нашој палој природи немају за циљ да обесвете Богочовека већ да доведу до дубљег сагледавања онога што нам је блиско). Али вратимо се догађају.

 Бог у месу, Богочовек, бичује људе и стоку. Преврће столове. Сигурно је да диже тон и виче. Можда ће неко сада „бранити“ Христа како је посреди педагошка норма као што родитељ кажњава своје дете. Како год. Пред непријатном смо ситуацијом. Наизглед сцена, мимика тела, делује веома бахато. Данашњи борци за људска права и заштиту животиња би се одмах потрудили да овакву „примитивност“ Богочовека санкционишу реакцијом надлежних власти. Христа би оптужили за ремећење мира, вандалско понашање према људима и животињама (мада не треба бити наиван, јер је ту наравно било реч о животињама намењеним за жртвоприношење – само правимо поређење у савременом маниру). Најпре, Његову „анархичност“ са претурањем столова као ремећење богослужења или рушење споменика од националног значаја и културе. Не улази се, дакле, у мотиве. Не мари се за Његову резигнацију постојећим стањем храма. Примат узима изграђени имиџ, поредак интереса који одговара већини. Христос као да намерно иде на то да све окрене против Себе зарад неискварених, неискомпромитованих, вредности. Ипак, Христос љуби Свој храм као што свако од нас љуби свој дом. Како би се ми онда понели да угледамо неког странца ко се без нашег знања или одобрења иживљава у нашем дому дуги низ година током нашег одсуства? Онда је Христова реакција сасвим разумљива. То пак не значи да ми имамо то право. Ипак је ово становиште Богочовека. Осим ако није реч о јуродивом баруту који је само Богу знан код оних који су изабрали модус лудих ради Христа?

У овом Христовом сукобу са трговцима не можемо назрети неки дипломатски однос, бонтон, помирљивост, љубазност да замоли, сугерише присутнима да напусте светилиште са својим навикама. Овде нема оног хришћанском манира да се слобода другог поштује ни у наговештају. Христос не кокетира ради добитка макар то била и сврха врлине. Људи су се ту одомаћили. Присвојили простор. Размазили на позицијама тадашње црквене елите које болују од комплекса несмењивости. Храм се третира као курва уместо као мајка. Христос зна да мора наступити оштро. Да је пред Њим безосећајан и бестидан нараштај одвикнут, уосталом као можда и данашње (де)генерације, да им било ко/шта приговори. Он не бежи од последица, јер три године говори да ће бити убијен. Иде, дакле, свесно у смрт. Зашто би онда презао од конфликта? Овде није реч о некој прасковитој моралној поруци како Он не жели да се компромитује. Имамо и данас таквих моралних гиганата који нису без пожртвованог значаја за своје идеологије. Христови мотиви су уперени у димензију еклисиологије. Иде даље од морала – у радикалну светост отворене есхатологије, јер где је Он ту је и место не само љубави, него и суда. Он жели чисту Цркву. Цркву коју је Себи посветио. Цркву у којој ће Он, Отац и Дух деловати са другим љубећим слободама. Овде то не затиче. Не само у спољашњем хаосу већ најпре улазећи у унутрашње хаосе људи који за ту светост нити знају, нити маре. Зато негодује. Наступа кочоперно.

Овај моменат је веома близак другој Христовој реакцији која носи исте мотиве: „Дошао сам да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио“. А ово је речено за благодат, не за неко религиозно лудило, која ће се сукцесивно расути по свим црквама у свету (што опет не значи да је Божије присуство и деловање детерминисано само унутрашњим деловањем Цркве јер границе цркве нико не познаје). Ревност и ишчекивање се у Христовим мотивима укрштају много пре замаха бичем. Проблем је, дакле, што је храм претворен у „пећину разбојничку“. Што није донео очекивани плод на унутрашњем нивоу. Христос брине о његовој хигијени јер споља је храм био богато декорисан а изнутра пун разних трговачких и неморалних типологија. Ова слика треба да нас опомене како на спољашњу лепоту храма и тела, тако и на унутрашњу лепоту храма и душе. Иконички екстракт. Некоме полен, некоме отров.

У овом догађају не смемо да будемо на страни оних „који знају боље владање од Христовог поступка“. Можемо донекле извести и есхатолошки приступ да ће Он тако истерати оне који немају долична одела за Јагњетову Свадбу како је већ пророковао. Мада овај призор делује помало узнемирујућ, или недостојан Бога који показује ниво адреналина у месу, ипак, не можемо ништа – ту је. Бог то може. Чини. Има право. Родитељ је свих народа. Нико не сме да Га ухвати за руку и стопира. Мада је занимљиво да не одбацује опоненте. Можда нам је Бог много сличнији него што Га, због апофатичког савршенства које Му свакако доликује, чинимо себи недоступним, уз, наравно, доста антропоморфног ризика да не пренагласимо само човеколику природу у Њему. Његово иступање (које би сигурно у случају ког другог осудили или саботирали) није бес ради беса, не бес као циљ. Тврдоглава и неосетљива срца често само нешто болно може пренути из чамотиње самозадовољства. Христос је изабрао овај начин, али од њега није створио правило да тако ми не бисмо тлачили једни друге. Ипак, Његов замах бичем је оставио опомену да Он није равнодушан. Да још увек посматра трговце. Јер, тргујемо са свим са чиме умемо убијајући односе и пре него што су пустили клице. Тргујемо највише тим одмеравањима колико волимо и колико нам је неко нешто дужан. Наравно, постоје и трговине свештеним обредима ако тарифа узима превагу над благодатним реализимом Цркве.

Али, ако смо узели неко поуку из свега, бич смисла нас је ошинуо, и још увек шиба, да у свему негујемо критички став и да пазимо на своју трговину, јер „којом мером меримо тако ће нам се мерити“. А када се једном ослободимо стега трговачких односности, онда ћемо из себе бичем воље протерати недостатке и срушити идоле, па дозволити Духу да очисти наш унутрашњи храм.

Извор: "ИНАТ"