Финска архиепископија Константинопољске патријаршије и Евангеличко-лутеранска „црква“ Финске потписале су 29. септембра 2022. заједничку декларацију о крштењу.

Од сада, ако члан Лутеранске цркве Финске одлучи да постане православан, „неће се поново крстити“, јер „наше Цркве једна другој признају крштење“, наводи се у документу.

Такав споразум се заснива на тврдњи да „обе Цркве признају крштење као свету тајну или мистериј“, а „крштени човек може добити благодат вечног живота у Христу“. У изјавама датим на потписивању документа, шеф фанариотске структуре у Финској, архиепископ Лев, изразио је наду да ће документ помоћи Црквама „да лакше пренесу значење појма крштења у ситуацији када је крштење деце се смањује.”

Међутим, поред питања о разлици у разумевању крштења и „доступном саопштавању његовог значења“, поставља се питање о правим циљевима таквих одлука.

Лутерани, Фанар и ЛГБТ

Лутеранизам се појавио у Финској у 16. веку, када је католичка бискупија Або постала протестантска 1554. године и постала део Шведске лутеранске цркве. Од 19. века лутерани Финске су постали независна структура. Данас се Евангелистичка лутеранска црква Финске сматра државном црквом и већина становништва себе сматра њеним дијелом. 2020. године, 67% Финаца се изјаснило као лутерани. Међутим, ако се сетите да је 1980. ова цифра била изнад 90%, јасно је да подршка лутеранизму у земљи брзо опада.

Са становишта Православља, лутерани (укључујући и финске) су јеретици. Они, у извесном смислу, признају крштење и причешће као тајне Цркве, али не признају свету природу свештенства, поричу улогу човекове слободе у његовом спасењу. Управо су фински лутерани највише напредовали у црквеној „демократији“. Године 1986. овде је одобрено женско свештенство, а до 2013. године број пастира у Финској је већ износио 50% од укупног броја свештенства. Штавише, 2010. лутерани Финске су добили своју прву „бискупицу“.