Слабљење хегемоније САД очевидан је процес још од седамдесетих година прошлог века. Ипак, овај процес се не развија по Валерштајну, то јест не онако како се одиграо у случају Велике Британије и њене светске хегемоније. Захваљујући „хладном рату“ САД су могле да „искују“ систем војних савеза који је стекао своју аутономну логику. Као резултат тога, губитак економске хегемоније компензован је другим факторима и у другој сфери. Међутим, и војно-политичка хегемонија на заједничком западном „дивану“ има своју границу – елементарно пренапрезање (ситуација у Риму у доба императора Трајана).

Средином осамдесетих година прошлог века П. Кенеди, аутор научног бестселера „Успон и пад великих држава“ примећује да је моћ Запада увек оваплоћена у једној, пре свега морској држави, коју би, после њеног пада, заменила друга; сада, писао је Кенеди, ред је дошао на САД иза којих се, међутим, не назире ниједна друга земља западног света као претендент на хегемонију.

Десет година раније сличне мисли је, још категоричније, изрекао Жан Гимпел. Године 1956. на Универзитету Јејл одржао је предавање у којем је предсказао почетак економског пада САД за 15-20 година. То је код Американаца изазвало снисходљиве осмехе. Прво, САД су биле у успону. Друго, Гимпел је формулисао своје закључке на основу поређења САД средином ХХ века и Француске у XIV веку. Природно, Гимпелове идеју су одбачене у САД и Европи као ексцентричне. А седамдесетих година његове прогнозе су почеле да се остварују, па је „Пари мач“ прозвао Гимпела „Нострадамусом ХХ века““.

Шта може бити заједничко Француској XIV века и САД средином ХХ века? Гимпел би, укратко, одговорио овако: губитак финансијске стабилности и лидерства у неким областима технологије и индустрије, развијање општег анти-технолошког и анти-индустријског духа, пораст интересовања за мистицизам, окултно, формирање контракултуре и томе слично. Узгред, аналогне појаве биле су карактеристичне и за Велику Британију у периоду 1860-1880; по свему судећи, имамо посла са закономерношћу: пад хегемоније се развија и као процес одређених померања у колективној свести, у ширењу „природноцентричних“ (екологизам) и „женоцентричних“ (феминизам) покрета и идеја.

Патрик Бјукенен је у својој књизи „Смрт Запада“ забележио је врло вероватну варијанту развоја догађаја.

Уништите записе о прошлости народа, оставите га да живи у незнању о делима својих предака – и опустевши његову душу лако ће те је испунити новом историјом као што је то описано у „1984“. Дискредитујте народне хероје, тако ћете деморализовати цео народ.

Када нација изгуби своју мисију, тај дар небеса, када изгуби веру, која их је некада разликовала од свих других, тада она умире као нација и тада ишчезава култура, народи и цивилизација.

Било би само потребно преместити нагласак са културно-расног аспекта на политичко-економски да би се објаснила социјална логика претвaрања Запада у постзападно друштво. Узгред, сасвим је могућа и књига „Смрт Русије“, написана са Бјукененових позиција. Не само могућа, већ и корисна – „ко је упозорен већ је наоружан“ како је волео да говори један од књижевних јунака мог детињства – капетан Блад.

Доток миграната и економска поларизације као резултат расно-етничкo-религиозних различитости заоштрава социјалну и политичку ситуацију у државама Запада. Ово, са своје страна, може допринети демонтажи демократских институција насталих у интересу белог становништва (од врха до радника) у периоду 1848-1968, које представљају једну од носећих конструкција капитализма.

Проблем асимилације досељеника из земаља Трећег света је нерешив. Западно становништво стари, а у исто време западним друштвима је потребна радна снага. На пример, у Швајцарској већина људи је гласала за повећавање квоте радне снаге која је износила 18%. Радна снага су људи, по правилу тамне боје коже, који раде као конобари, медицинске сестре, чистачице итд. Треба разумети да ова европска underclass никуда неће отићи и да се ништа поводом тога не може учинити. Европљани неће иселити 6 милиона Арапа.

Нисам велики обожавалац Тојнбија, но, изгледа да је био у праву у једној од својих претпоставки. Тојнби је рекао да цивилизације пропадају када унутрашњи пролетаријат почне да се стапа са спољашњим пролетаријатом. Данас изгледа као да се свет враћа на крај XVIII — почетак XIX века када се становништво, истргнуто из села, претворило у „опасне класе“. Западноевропско друштво је потрошило шест деценија за претварање „опасних класа“ у радничке класе. Европска револуција 1848-49 разделила је епоху „опасних класа“ од (епохе) „радничких класа“ и претворила западноевропско друштво у оно што данас зовемо Западом. Сада се може приметити супротан процес – Запад као да се вратио у епоху „опасних класа“ али не својих и не белих, већ миграната и других. Апсолутно је немогуће апсорбовати их.

Мој учитељ Владимир Крилов је још крајем седамдесетих година прошлог века тврдио да главни социјални конфликт у првој половини XXI столећа неће бити између експлоататора и експлоатисаних у оквирима организованог света, већ међу организованим и неорганизованим становништвом. Погледајте: људи који живе у јазбинама (slum-people), чине већ 20% светског становништва. Углавном је реч о становништву које живи у Индији, Бразилу, Западној Африци, делу Латинске Америке. У одређеном смислу данас се понавља процес Велике сеобе народа.

Почетком деведесетих година Жан Клод Руфен је означио три основне стратегије односа земаља Севера према Југу.

Прва – такозвана „стратегија Клебера“. Клебер је, као што је познато, фактички био Наполеонов намесник у Сирији и Египту који је крвљу и гвожђем уводио француски поредак. Зато је и био убијен.

Друга стратегија је „избор Унгерна“. Она се састоји у радикалном одбацивању западног наслеђа од стране дела западне елите и коришћењу источних маса у ту сврху.

Трећа стратегија је „избор Марка Аурелија“. Она се састоји у томе да се повуче црта (limes), који дели цивилизацију од варвара.

Но, проблем је у томе што ниједна од стратегија не функционише, а limes је сломљен заувек. Мало ко разуме да се суштина питања не може схватити у терминима етничко-религиозног сукоба, већ у терминима социјалног и расног. Желим да посебно нагласим значај последњег. До 2090. представника беле расе на Земљи биће мање од 10%. Бела раса постепено изумире и практично не постоје средства која би зауставила овај процес. Европско хришћанство одавно не функционише, као ни идеологија прогреса. Чак ни претварање пентакостализма у самосталну религију сиромашних a-la „хришћанство Римске империје“ неће решити проблем.

По свему судећи само долазак неопаганства може, на неки начин, утицати на ситуацију. Само је неопаганство у стању да отклони све противречности између идеологија геокултуре Просветитељства, између „права човека“, „свастике“ и „звезде“, како масонске тако и комунистичке, а, можда, и између крста и полумесеца. Но, у исто време, заиста не могу замислити, како ће Европљани успети да примене овај алат. Велики сам песимиста по овом питању. Како је говорио Јозеф Лунц „Czech people is a good people, but it is not fighting people“ (Чеси су добри људи али не и борци). Исто можемо рећи и за Европљане у целини – њихово понашање све више подсећа на ћутање политички коректних јагањаца које воде, а у суштини су их већ довели, на геоисторијску кланицу.

Сада се може говорити о одређеној бифуркационој тачки, да се изразимо Пригожиновим језиком. Из онога што се десило у Европи, разуме се, извлачиће се закључци, али до чега ће заправо ово довести, тешко је рећи. Такође, сада је тешко рећи и каква еволуција очекује десне и леве политичке снаге Европе. Може се приметити да у Европи више нема социјалне снаге која би могла постати неопходан лукобран за underclass’.

Тенденција је таква да ће се у ближој будућности, пре свега, формирати друштво 20/80, тј. око 20% богатих и 80% сиромашних, без средње класе. Средња класа се све више и више раслојава. У Латинској Америци програм структурне стабилизације ММФ-а осамдесетих година фактички је уништио средњу класу као слој. У Источној Европи до 1991. године било је око 14 милиона сиромашних људи (укључујући и СССР). Године 1996. тај број се, без обзира на фамозни прогрес демократије, повећао на 169 милиона. Можемо рећи да се епоха која је почела 1789. године завршила заједно са распадом СССР 1991. године и све идеје у духу сукоба левице и деснице отишле су заједно са њом.

Које су могуће стратегије изласка из ове ситуације? Замајац прогреса (глобализација) уништава класе и брише разлике између социјалних слојева. Партије нестају, грађанско друштво одумире, остају само административне машине. То што се у Француској, чак и после добро познатих догађаја, наставља политика мултикултурализма показује да Французи немају политичку вољу да се извуку из положаја у који су сами себе довели. Европским социјалним матрицама потребно је поново покретање, рестарт. Но, да ли ће о томе одлучивати сами Европљани? Сумњам у то.

Извор: https:// dzen.ru/a/Yz64Xy5053F7iEUv?&

Преузето са: "Сродство по избору"