Умирање империја није самоизазвани процес, као што није ни њихово рађање. То су строго контролисани и предвидљиви процеси који могу да трају вековима али и јако кратко. Подразумевају „оне који нестају“ и „оне који долазе“. Тако да, ко год говори о умирају америчке, или руске моћи а не уме да објасни и дефинише нове центре моћи који би се у том смислу родили, не зна шта прича. Тако се говори начелно, популистички.

У стварности, политика не познаје празан простор, као ни криминал, рецимо. Склањање једне политичке или криминалне организације подразумева, по аутоматизму, уздизање неке друге опције. И то како у организационом тако и у персоналном смислу. У светлу ове чињенице, свака паралела у тој „породици“ између сестре политике и брата криминала је, наравно, намерна и очигледна. И у једном и у другом случају реч је о моделу управљања друштвеном појавом а не некаквом ексклузивном апарату или још мање ексклузивним учесницима. „Ексклузивност“ је само медијска, популистичка манипулација намењена добро процењеним его манијацима и ситним душама жељним идентификације са уствари измишљеним ликовима и категоријама. У стварности, „креатори“ политичких догађаја највишег ранга, презиру своје креације, пре свега због те њихове тако бедне и предвидљиве везаности за земаљска материјална добра и пролазне „вредности“ а онда и због очигледне неспособности да „продру даље“. Тако  бар они кажу. 

Никада се у историји човечанства није догодио ни један рат а да се пре његовог почетка већ није знао победник. И све друго што иде са тим. Нема солера, нема аутсајдера, нема ванбуџетских корисника људске крви. Жртве, хероји, дезертери, профитери,... све се то дефинише унапред. Ако нешто и „искочи из колосека“ то се једноставно брише. Као да се никада није догодило. Ништа.

А политика у чијим рукама је сила само метод а апарат силе само средство, није сама себи циљ. Колико год човечанство веровало да је политика, као свеприхваћени алат за управљање људским заједницама, циљ за себе, уствари није тако, чак и када људи мисле да постоје и добре намере и добри политичари то једноставно није ни могуће ни тачно. Политика је, уствари, само алат за генерисање поларитета. Што су поларитети супротстављенији, то је за политику боље. А поларитет и сукоби који из тога, по природи човека, неминовно произилазе, није Божији „алат“ нити препорука. Јер у Богу је све једно, а у нечему и неком другоме је све подељено, бесконачно мултиплицирано. Латини би рекли – divide et impera. Тако ОН влада и „лови“. Еонима уназад, све до зелене јабуке. Исте оне које је самозвани, по предлогу, ставио на сто на конференцији своје партије.

Политичка доследност ? Када и где ? По дефинцији политичар је доследан само себи. Граде га амбиције, неморал и безкрупулозност. Како се од такве појаве у времену може очекивати доследност ?

Време доследних је замрло, јер доследност подразумева апсолут. Нема колебања, нити полемике. Само тако је доследност стварно то што треба да буде. Доследност, таква, подразумева тренутну (не непоромишљену или неиспалнирану) акцију а не бесконачне полемике и лажна моралисања. Једноставно, по старозаветном моделу. Јер из угла стварне доследности ствари су увек јасне и лако читљиве. Магла која се око истине диже не иде из истине већ из потребе недоследних да замраче своје амбиције, лудила, страхове,...  И таква магла, онда, одговара свим „грађанима света“ који су у својој суштини недоследни. Магла у таквом поретку, успешно крије фрагменте, ма колико мали или велики били, недоследности свих нас. Из те наше, људске, колективне корупције и пристанка „на све“, иде све зло. И онда у потреби да спасемо задње искре самопоштовања лажемо сами себе да нам је увек неко други крив. И сви смо пристали на зло, ма колико предзнак добра и зла био неодржив у ван људској равни овога света. Зато, сви смо грешни. А Божији „посланици“ на земљи ? ... ево, када апусрд недоследности постане толико видљив да потпуно обесмишљава суштину организационог дела осмишљеног да каналише „духовна питања“, онда изађе и сам Понтифекс Максимус и „мртав ладан“ објасни да је време за „нову Библију“. Штиво које је, слутим, већ спремљено и написано по „новојеванђелиским“ принципима организације глобалне власти и интенција „новог светског поретка“, у духу прокламованог „нећете имати ништа а бићете срећни“. Из тога иде извршна директива за светске владе и њихове армије слуга, спремљене и мотивисане да спроводе хаос до момента када буде потребано да из хаоса, следећи тај план, изађе ред. Његов ред... тада ни ОН неће толерисати ту миленијумску чаушку инвентивност за успешно затирање свега. Обрисаће их. Јер, да стварно познају симболику, дизајн, статику и архитектуру света коме теже, знали би да систем у тој фази о којој маштају мора постати управљив а то подразумева хармонију. Зато ОН уништава све да би из тога направио своју хармонију. То је могуће само ако је систем у балансу и зато у новије време толико приче о одрживим заједницама. Да бар хоће да читају, читали би свеже прокламоване агенде „њихове“ организације Уједињених Нација – која, између осталог, подразумева ЕЕЕ агенду – ецономy, ецологу, еqуитy. То је „устав“ новог светског поретка. То је и идеологија тог поретка. Из те агенде изаћи ће економска структура, политичка решења, академске орјентације, нови закони па чак и културни обрасци и матрице. По том поретку, „они“ који се сада отимају и убијају за власт и привилегије, су у истој равни као и чистач улица у Банкоку или просјак у Лими. Критеријум за сегрегацију биће потпуно ван сребрњака које су тако похлепно скупљали. Та хармонија подразумеваће и колективно брисање свега што и мало подсећа на времена људи. Брисање споља али и брисање „изнутра“, егзо и и езо, ако је по онима које зовемо старим Грцима. Неће бити историје. Неће бити „заслужних“ грађана, неће бити имена улица и нобелових лауреата. Јер ништа од тога уствари није неопходно за тако формулисану „одрживу заједницу“. Можда чак ни људи неће више бити потребни за такве „одрживе људске заједнице“. То је „његов“ план. Апсурд ?

Апсурд, да,... али зарад разумевања апсурда потребно је заузети стајну тачку изван апсурда. То није могуће на физичком плану а да се не напусти овај свет, али је могуће и потребно на духовном плану. Снага те позиције даје јасан увид али и недодирљивост. Тражи и веру, апсолутну. У Бога и у самог себе. Јер такво духовно „измештање“ подразумева редефинсање личног односа са свим етаблираним погледима и праксама религија или филозофских концепата. 

Зарад објашењења. Помињање држава у контексту тема о којима пишем је изнуђено жељом да ме поштовани читаоци разумеју. Иначе, државе су само колорит на ђачким картама, географија и неопходно буџетирање. Национални и државни ентитети су само врло подесан и прикладан алат за оне који руководе светским процесима а никако стварно носиоци планирања и процеса. Да је и фамозни, „најмоћнији“ човек на планети, председник УСА, само трагикомични арлекино, сада виде сви који то хоће да виде. Понижавање Америке жалосним Бајденом је уствари демонстарација моћи. Зар стварно мислите да поредак који поставља председника САД има проблем да постави самозваног председника месне заједнице Србија ? Поред тога, може се, исправно, „прочитати“ и порука следећег садржаја – грађани света, о вашој судбини „одлучиваће“ човек који не зна да ли је пошао или дошао. Било би наивно веровати да су су сви други историјски лидери, ма колико били присутнији у сопственим животима и уџбеницима од Џоа-не знам где је лево-Бајдена, ишта више од извођача радова. Ништа. 

По природи материјалног света, они који постоје морају негде и да буду. Искључиво тако треба схватити географске одреднице. Ствари су одувек биле глобалне. Изолованих случајева никада није било самих по себи и за себе. А ти који постоје и управљају оним што могу да виде, праве по својој прилици и мери „алат“ са којим ће то да раде, да управљају. Тај алат је политика. Све остало су само прикладна средства - економија, образовање, здравство, тајне службе, армије, медији,... А политичари су мање или више присутни грађани са својим „шеф свих Срба“ амбицијама или „зато што сам паметан“ небулозама. 

А свет материјални, са све физиком, гравитацијом и симетријом у себи – је само рефлексија света духовног. Ако нешто може „доле“, онда може и „горе“. За нешто што може „горе“ а рефлектује се и „доле“,... другом приликом.

Однос политике (читај политичара) према својим жртвама? За њих, техничка и статистичка категорија, наравно. Примера ради, оно што зовемо - Британија. Велика (не заборавите на пасус о географији). Рецимо, њена улога у само једном „догађају“. Када је било потребно редефинисати Европу и пројекције ка арапском свету а зарад предстојећих ратова и расподеле моћи у изпројектованом петро-времену 20тог века, у сам сумрак 19тог века, одлучено је пуно тога па и да се Турска, „болесник са Босфора“, „репрограмира“. Одабран је млади Али Риза оглу Мустафа, познатији као Мустафа Кемал Ататурк, официр, масон, поносни носилац беле лептир машне на Босфору, лојалан „идеји“ и интимни пријатељ Србског краља Александра Карађорђевића, од иницијације па до „са тугом у срцу, жалошћу у души, изгубио сам драгог и обожаваног брата“. Да би Ататурку створили простор у оквиру кога може да изведе задатке које је добио, осмишљен је један од многобројних, прљавих, „малих“ ратова, са британским експедиционим снагама са једне и турском војском са друге стране. Званична историја је овај мали крвави рат, вођен у крилу тада већ покренутог великог рата, назвала Галипољска операција. Турци су за десетак месеци тешких борби, са стотинама хиљада настрадалих на обе стране, прегазили британце и њихове савезнике у војном смислу али су им острвљани онда вешто пласирали одлично спремљеног хероја, Ататурка, „оца нације“. Ататурк је, овенчан ратном славом осмишљеном у Лондону и свеже прокламованим савременим, „напредним“ политичким идејама, разорио отоманску империју у њеном дотадашњем облику и успешно је превео у садашњи облик који би средњовековни Турци данас тешко препознали. Рецимо, колико год то тада изгледало непојмљиво, декретом је, прво из службене употребе а убрзо и из народа, потпуно истиснуо османски турски језик, писан арапским писмом и увео латинично писмо ! На тај начин је ефикасније редефинисао биће турског народа него што би то тада могле да ураде све европске армије заједно. Нешто слично ономе што је за уништавање Србског бића урадио аустријски агент Вук Карџић. Ататурк је успешно демонтирао турски султанат и увео једну вишевековну монархију у републикански облик владавине. Политички ролеркостер. Турска царевина је „умрла“ зато што је Британија тако хтела а не зато што су се јавиле „републиканске“ идеје у турском народу или што се нешто „преломио“ у захукталом првом светском рату. Тако су Британци, лагано исценирали и изгубили једну битку и стотине хиљада војника али су добили стратешки рат „по дубини“. Инфилтрирали су не само човека на врх државе и њима одговоран естаблишмент него су имплементирали комплетан идејни и политички пројекат и редефинисали будући историјски контекст тог дела света. Последице ове програмиране „неуспешне“ војне кампање имале су озбиљан одјек и у Британији, промене на нивоу Владе, редефинисање позиције захукталог Винстон Леонард Спенсер Черчила, „јунака“, репрограмирања Британије из периода који је након тога уследио и трајни поремећаји у функционисању до тада потпуно лојалних Британских колонија, Аустралије и Новог Зеланда. Инфилтрирањем кључних играча за разарање Отоманске и Британске империје, Ататурка и Черчила, а онда, последично, уз потпуну функционалну активацију обавештајно-безбедносних и других система изврешена је масовна пролиферација подобних „кадрова“ по свеже разореним европским државама. И није овде реч о вредносним капацитетима некадашњих или садашњих политичких система и облика организације друштва и економије, већ о чињеници да се и најпомпезнијим, не ретко у одређеним историјским тренуцима и најмоћнијим системима, попут Отоманске империје или Велике Британије, управља тако непојмљиво лако. Нестварно лако. Једноставним манипулацијама у сврху већ утврђених пројекција. Наравно, ово „лако“ треба схавтити условно. „Њима“ је то лако али то „лако“ подразумева милинијумски континуитет у познавању политичких прилика, свих друштвених, социјалних, безбедосних и других околности и наравно, што је најбитније, праве природе човека!

И наравно, у духу припадности и поретка и обећаних награда, оба поменута лидера, Черчил и Ататурк препознати су и као вредни Нобелове награде. Черчил је добио Нобелову награду за књижевност а Ататуркову кандидатуру за Нобелову награду подржао је, између осталих и грчки политичар тог времена Елефтериос Венизелос. Можда увежени читаоци знају још неког, овај пут „нашег“, савременог, политичара који се нада Нобеловој награди ? Неког самозваног. И то ако не може целу, онда бар на пола, „у дељака“, рецимо са неким ко је организовао Жуту кућу за масакрирање Срба, ону Жуту кућу коју „његов“ друг из бизниса и „Отвореног Балкана“ Еди Рама, сада тако лаконски негира и приписује фантазијама Кремља. И Срби ћуте ?

И ето онда наше историје? Све је само није наша. Не у смислу оних на које се односи (историја) већ у смислу оних који су је „нацртали“. Примера колико год хоћете. Рецимо, чувени, изворно „тајни“ а касније и објављени, први документ спољне и националне орјентације новије србске историје, „Начртаније“ Илије Гарашанина, уопште није писао Гарашанин. Документ је написан у тамним ходницима ондашњег времена, а преко британског агента, чеха (неки кажу Пољака по пореклу) по националности, врло способног и на све спремног, Франтишек Заха, додељен Гарашанину „да понесе терет дефинисања националне орјентације Срба и Србије“. Касније се Гарашанин „само-ревидирао“ и од великосрбина дошао до пропагатора југословенства, нешто слично као што је самозвани од „вадићемо очи кашикама“ еволуирао до „Србије на европском путу“, мада, личи, да ће да га врате на „фабричка подешавања“ са све визама. А у Србију „случајно залутали“ Франтишек постао је генерал србске армије! Франтишек, студент права у Бечу, ратовао на страни Пољака, Француски војни ђак, библиотекар краљевске библиотеке у Фронтенбелу, организатор бунтовних младих Словена за идеју уједињења свих Словена, француски војни аташе у Београду, борац за права Чеха а онда, волшебно, оснивач артиљеријске школе у Београду, генерал Србске војске и начелник Србског генералштаба 1876. године, пред други Србско-Турски рат. Када је преминуо, 1892. године, сахрањен је по посебном наређењу аустријског цара са свим војним и не само војним, почастима у Брну. И онда „Начртаније“, као Србски пројекат? 

И од тада, а ни тада, па до данас, а ни данас, Србија никада није имала свој кровни, национални докмент из кога би вукла сву потребну снагу за дефинисање националних а потом и свих других интереса. Да би поштованом читаоцу било јасније, Гарашанин је био творац тог докмента исто онолико колико је самозвани учествовао у креирању Вашингтонског споразума или колико се ико родољубив питао за садржај ИПАП споразума који је потписан у наше име са НАТО пактом. Ништа. Само спремност „одабраних“ на све, да би заузврат они лично добили „све“ и овде и „тамо“. И као што Срби као народ нису свесни колико је „тајно“ Начртаније утицало на креирање односа на Балкану, толико нисмо свесни ни колико споразуми попут ИПАП јасно дефинишу de jure и de facto све што нам се сада навелико већ дешава. И сви други споразуми који нас окивају а које нико не чита, чак ни они који их потписују у наше име, попут оних у оквиру RACVIAC, JIE (SEDM), SEESAC, MARRI, RCC, SSP, PzM, OEBS, NATO, GRECO; NPT, BTWC, CWC, STVT, VTWC, IAEA, STO, PARP, OPSW, INFOSEC, NSA, SAA, NCSA, NDA,... све су то ланци који су толико омеђили наш политички и сваки други простор да од идентитета још увек имамо право само на своје генералије. А и ту је идеја да нам отму оно – ић, на крају презимена, јер имају есенцијални проблем са тим првим и вечитим, ћириличним Ћ. Неком приликом појаснићу и зашто или ћу замолити једног мог тихог пријатеља да то учини за вас. И онда, ето га попис. Ничим изазвани, грађани Србије, треба да у 69 питања о себи кажу све. Од здравственог билтена до броја соба у стану. Све. Некоме. Списак коме, почиње од министарства одбране Републике Србије а завршава, можда, негде на неком острву. Лепо плаћени пописивачи са добро сетованим лап-топовима непознатог порекла и протокола о коме обучени пописивачи не знају њишта, траже од грађана Србије да им о себи кажу све. А од пописа су изузете стране дипломате, војно особље као и „станови у власништву страних држава“ !!! 

И кад би имали времена да сумирамо шта је све већ пописано и потписано у наше име, све би нам било јасно па и ово лудило у коме сада живимо. Било би нам јасно где смо сад и где нас „правно ваљано“ воде. И то све овако пописане. Да им нешто не промакне. Јер све мора бити „по закону“, па и самоубиство читавих народа. Ваља симулирати „слободу избора“ све до бесмисла саме идеје избора. 

Све ово јасно значи, да Србија ни као држава ни као национална творевина, ни у теорији не може да има стратешку орјентацију или јасан и одбрањив национални интерес. У оваквим околностима то је једноставно немогуће, нити на јавној сцени има икога добронамерног ко може све ово да сагледа и донесе неопходне одлуке. А такав документ нам очајнички треба. И зато нам националну политику кроје други. Они који знају то да раде, то и раде, наравно, у свом интересу. Сада је, по једној од агенди, да вас обавестим, у току припрема за могућу реконструкцију монархија, па се у том контексту планира „реконструкција“ и Србске монархије. 

Србији је остављен простор да „гаји“ и буџетски и ванбуџетски плаћа само генерације оних егоманијака, „одабраних“, који априори прихватају препоруке, директиве, наређења из којекаквих подрума. Није за утеху, али ништа боље није ни са „великим“ народима и државама.

Рецимо, „моћна“ Француска? Историјска је чињеница да је у другом светском рату више Француза погинуло на руском фронту као добровољци вермахта и ССа него у борбама француске војске са надирућом немачком армијом непосредно пре тога. Зато је Француза данас 70 милиона а Срба 7. Ако вас то подсећа на нешто данас, није случајно. И тада и сада, то није рат Русије и једне државе, већ Русије и  савеза Европских и још по неких држава. Историјски контекст се није променио. Никада. А у том контексту историја опет нема никакве везе са географијом (па ни са Русијом) већ са пројектованим поларитетима. Географија је, као и историја, само неопходан и користан „алат“. И то је, наравно променљива категорија. Модеран мејнстрим је успешто створио нове моделе за поларизације и будуће ратове. Од крвавих сукоба комуниста и нациста, верника и неверника, крсташа и мухамеданаца па све до данас. Примера колико и ратова. Безброј. Шта мислите, колико смо, колико јуче а можда већ и сутра, у време пројектоване цовид-хистерије били далеко од организованих сукоба вакц и анти-вакц формација ? Или од сукоба оних који подржавају права прајдара и оних који верују у традиционалне вредности ? Колико на улицама имамо оних који су спремни да повреде или убију некога ко навија за неки други фудбалски тим ? Градови су нам препуни мурала у две боје са ликовима побијене деце у навијачким обрачунима генерисаних у главама политичара и спроведених од стране лојалних нарко дилера и наравно све-присутних вечито лојалних „ја само радим свој посао“ - безбедњака. Значи, пројектанти новог доба су у пар потеза успешно дефинисали једно потпуно ново војиште. А то су наше улице.  А регрутовани војници, хтели то или не, постали смо сви ми. Нема националних боја, нема застава и одрживе историјске реторике, нема славе, нема објаве рата а ни објаве примирја. И онда схватите да је све то исто, само се предефинсани поводи разликују и можда ратни плен. Поражавајуће је колико је лако дефинисати нов повод за мржњу и убијање. Осмишљен је толико моћан повод да је глобално и готово тренутно ставио у други план све поводе због којих су се људи убијали вековима. У вакц и анти вакц хистерији за кратко је потпуно нестала идеја да неко неког нападне због религије, боје коже, социјалног статуса или географије. По сасвим новом критеријуму увезали су се неки до тада међусобно потпуно непознати људи и то са „обе стране вакцине“. Али крв је крв. И као у сваком позоришту апсурда, све то у почетку може да буде и само шала и комика. Рецимо, као у Симпсоновима, када су „случајно“ тако шаљиво представљене буквално све битне одреднице времена у коме живимо па и вакц-хистерија. Или када, код нас скоро, неко „прасе“ мрзи неког „пинкаша“ или обрнуто. Од те, за потребе ове наше дневне политике осмишљене поставке, до позива за регрутацију у два оштро сукобљена и наоружана табора, у овом времену више не стоји апсолутно ништа. Са тугом и неверицом слутим да је регрутни потенцијал, са и без „фарми“ или „тик тока“, самопрепознатих у овом „сукобу“ већи од регрутног потенцијала националне армије врховног команданта самозваног. Свест о томе вероварно фрустрира и самозваног али се он аутистично држи свог плота и већ потрошених крвавих сребрњака. 

Да националне елите стварно управљају својим државама тачно је исто онолико колико самозвани управља Србијом. Дакле, Ништа.

А самозвани, трагикомични тлоцрт нашег времена, перфектно процењен од стране мајстора игре, оних који су га и одвели у Бечки подрум на базну едукацију, оно када је са поклоњеном шкодом салвобитно дошао у један други Храм и изјавио да је прочитао 42 тамо добијене књиге за три дана, његов добро изучени профил а са њим и „наша“ бесциљна историја и судбина, јасно се оцртава кроз толико пута већ јавно изречене драма-тезе – „ја сам паметан“, „ја сам им рекао“, или „све сам им сасуо у лице“. Уствари, сем на ниову овде тако лако видљиве фрустрације и гомиле менталних девијација, њега нико нигде и ни за шта не пита нити га слуша. Он не постоји. И опет, као и толико пута у овом тексту - ништа. 

Ко је ко у ланцу овако схваћене исхране, једном приликом је једном од његових претходника, Борису Тадићу, тада на месту самозваног, елегантно објаснила фрау Ангела Меркел, када је, на лични захтев, приликом посете Србији, прво разговарала са академиком Николом Хајдином, па тек онда са тадашњим самозваним, хер Тадићем. И то је поредак. Самозвани је тада видео шта је требало. И ето њега у Јудином подруму са сазнањем шта хоће и још више шта неће. Дали су му све што хоће и пристао је „биће све што хоће, ево продаје душу врагу своме“…

Дакле, ништа! 

Извор: "Правда"