„Духовни живот је наука“

Овај разговор се одвијао у оквиру недељног програма „Срдачна реч“ („Καρδιακός Λόγος“) интернет-портала „Пемптусија“. Митрополит Атанасије одговара на питања о јеванђељском одломку о исцељењу ђавоиманог дечака којег је отац довео код Христа (Мк. 9: 17-31) 1). Зашто ученици нису могли да исцеле дечака? Да ли су крива мала деца која се налазе у власти нечистих духова? Шта се подразумева под „гором“ коју може да помери човек који има веру као „горушично зрно“? И зашто занемарујемо средства за борбу с демонима као што су пост и молитва?

– Наступа четврта седмица Великог поста и у недељном одломку из Јеванђеља говори се о оцу који је довео свог сина код Господа и моли за његово исцељење од демона. Владико, објасните нам смисао овог одломка.

– Као што сте рекли, долази четврта недеља Великог поста и наша Црква чита одломак из Јеванђеља по Марку (в.: Мк. 9: 17-31) у којем се излаже трагична прича о једном оцу који је дошао код Христа и моли за своје дете које је патило пошто је било опседнуто нечистим духом и којег Христови ученици нису могли да исцеле. Христос га је упитао да ли може да верује. „И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!“ (Мк. 9: 24). И Господ је онда исцелио овог дечака који је имао „духа немог и глувог“, односно, нечистог духа. Исцелио га је од ове невоље. Онда су ученици дошли код Христа и упитали су Га зашто они нису могли да исцеле дечака, јер им је Господ дао снагу за борбу са злим духовима. И Христос им је рекао да се „овај род не може ничим истерати осим молитвом и постом“ (Мк. 9: 29). А затим је почео да их учи тајни крста и страдања који су уследили у Јерусалиму.

За човека нема веће невоље него да се нађе у власти демона. То не значи увек да је крив сам човек. Пример за то представљају дечак из Јеванђеља, као и друга мала деца у које се нечисти дух усељава због различитих разлога, али без њихове кривице. Светитељ Јован Златоусти каже да дечица која пате од злих духова без своје кривице имају уздарје од Господа једнако оном које добијају мученици, јер су и њихова страдања такође велика.

– Ко су нечисти духови?

– Ђаво није просто нека лоша идеја, лоша навика или некакво апстрактно зло. Ђаво је дух, као и анђели, који такође остају духови. Ђаво је дух који постоји и делује, он човека чини својим робом и може да учини врло много зла ако има власт над човеком.

– Зашто Господ то дозвољава, геронда?

– Не знамо зашто Господ ово дозвољава. Сваки случај је јединствен. Али засигурно знамо да у томе нема кривице деце, или да се, на пример, срећу различите душевне болести за које није криво ни дете, а нису криви ни његови родитељи. У принципу, разлози могу бити разни, али је у целини за то крив наш заједнички пад. После пада човек је постао подложан многим болестима, разарању и смрти, између осталог, и утицају демона.

– Дечаков отац је рекао Господу: ако можеш нешто да учиниш, помози ми. Понекад и ми говоримо Богу: ако можеш, учини то за мене. Да ли ове речи „ако можеш“ говоре о нашем маловерју?

– То је и маловерје и устаљени израз и израз очајања. Зато што је очигледно да је овај човек обишао многа места тражећи начин да исцели свог сина. Био је и код ученика, али они нису могли да га исцеле. И кад је срео Самог Христа рекао је: ако можеш бар нешто, учини то. Овде се не ради о томе да је показао своје неверје и да је тако увредио Бога, не. Христос је видео његово срце, видео је да је могао да поверује и зато га је довео у такву ситуацију да његова вера може да се испољи. Због тога је Христос изговорио ове речи: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе ко верује“ (Мк. 9: 23). Односно, ако може да поверује у оно што је Христос рекао, ономе ко верује је све могуће. И онда је овај човек с болом и сузама ускликнуо: „Верујем, Господе! Помози моме неверју“ (Мк. 9: 24). Нашао је управо оно о чему је говорио старац Пајсије: „фреквенцију на којој Бог ради“. Смирио се, заплакао је и завапио да му Господ помогне и исцели његово чедо.

– Задржимо се на овој реченици „Верујем, Господе! Помози мом неверју.“ Ви и наши свети оци нам саветујете да ове речи изговарамо кад молимо Бога да нас укрепи у вери. Мени је непријатно да изговарам ове речи. Да ли је то питање смирења?

– Овде све зависи од тога због чега осећате нелагоду. Ако је некоме непријатно зато што осећа да тим речима вређа Бога, онда је то добро. Ако се стиди зато што осећа да нема вере чак ни колико „зрно горушично“, и да за то да би је стекао прво треба сам да се потруди, па да затим замоли Бога за помоћ, и то је добро. Важно је схватити зашто човек то говори? Овај отац из Јеванђеља је био у потпуном безнађу и ову молбу је изговорио с болом и очајањем осећајући страх да се може десити да га Христос отера не исцеливши дете.

– Зашто ученици нису могли да исцеле дете?

– Зато што је то била икономија. Они би могли да га исцеле, али је Христос желео да им покаже да је осим благодати коју су добили од Њега потребан и лични духовни допринос човека. молитва и пост. И зато се овај одломак чита у четвртој недељи Великог поста како бисмо добили помоћ у духовном подвигу, да нас подсети да и ми са своје стране треба да испољимо љубав и врлину на делу, да би могло да се деси Божје чудо.

– Кад су ученици рекли да нису могли да исцеле дете Исус је казао: „О, роде неверни, докле ћу с вама бити?“ (Мк. 9: 19). Коме су биле упућене ове речи?

– Људима, Његовим ученицима и уопште свима онима који живе на земљи. Јер неверје уништава људску природу и представља резултат нашег пада. Сав труд који чинимо у Цркви да бисмо се ослободили грехова и страсти јесте процес враћања наше природе у њено природно стање, као што ју је Бог створио.

– Који је био узрок неверја у оно време и који је данас?

– У време Христових ученика то је било маловерје. Некада ми је старац Пајсије говорио: „Наравно, ми имамо веру као горушично зрно. Зар је могуће да човек нема макар то? Зато нам је потребно и смирење.“ Због своје гордости и таштине ми не можемо да чинимо чуда, односно, да будемо спроводници ове Божанске енергије, јер ће то нашкодити пре свега нама самима. Због тога се дешава да Господ не чује нашу молитву, јер на тај начин можемо нашкодити себи.

– Још Господ пита оца: откад је дете болесно? Зар је могуће да то није знао?

– Наравно, да је знао, Он све зна. Јер Христос је отишао тамо управо да би срео овог оца. И то је питао управо зато да бисмо ми имали више података. Ово дете није имало греха, јер је било ђавоимано од детињства. Самим тим видимо да се демони могу уселити чак и у душе мале деце.

– Зашто отац каже: „смилуј се на нас и помози нам“, а не само: „смилуј се мом сину“?

– Бол детета се шири на целу породицу. И ви као родитељ сами добро знате да родитељи троструко пате кад дете болује. Само дете понекад није до краја свесно своје болести, али родитељ који види како му дете пати, пати још више.

– Стиче се утисак да кад неко Господа моли лично Он никад не разговара строго с тим човеком.

– Све што Господ чини Он чини како би помогао човеку. Тако и овде Господ помаже човеку да отвори своје срце и да из њега изнесе велику веру коју је имао.

– Кад су довели дете код Христа, оно је пало на под и почела је да му иде пена на уста. Како је Господ дозволио да се тако нешто деси у Његовом присуству и пред целим народом?

– Да би потпуно уништио зло које потиче од ђавола, да би се видело да је дете заиста било ђавоимано, да то није била измишљотина.

– Затим је Господ рекао злом духу: „Ја ти заповедам...“ Често заборављамо да Господ може да заповеда злим духовима. Зашто то заборављамо? Зашто заборављамо да Му се обратимо у искушењима?

– Заборављамо зато што мислимо да својим напорима можемо да се ослободимо овог ропства, док само Бог може да нас исцели од злих духова.

– Затим је рекао ђаволу: „изађи из њега и више не улази у њега“

– Да, то је рекао, зато што, ко што се каже у Јеванђељу, ђаво има обичај да се враћа ако човек наставља да живи немарно или ако да неки повод, и нова напаст ће бити гора од претходне.

– Да ли је то данас повезано с исповешћу?

– Тајна исповести је тајна која нас ослобађа греха. А пошто је грех, не увек, али често узрок због којег смо се нашли у власт злих духова, примењује се исповест. Она је потребна управо да бисмо се ослободили овог узрока, а самим тим и од нечистих духова.

– Али чак и ако се човек исповедио зли дух може да се врати, зар не?

– Ако човек не буде пажљив, може настрадати још више него претходног пута.

– Господ је Својим ученицима рекао да би, кад би имали веру макар величине зрна, могли да помере гору. Шта се овде подразумева под „гором“?

– Има се у виду нешто немогуће, зато што није могуће померити гору. На пример, овде се помиње зрно горушично, односно најмање зрно које уопште постоји и оно се супротставља читавој гори у смислу да нешто тако мало може да помери нешто толико велико. О томе се говори у житију светог Марка Атинског који је у пустињи срео једног старца и упитао га је: „Геронда, реци ми им ли на свету хришћана који могу да кажу овој гори: устани и иди, и да се она помери?“ У том тренутку гора се померила.

– Шта значи синтагма „овај род“ у реченици „овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом“?

– Демони имају своју хијерархију. Као што код анђела постоје различити чинови и сваки чин има одређени таленат, тако и демони имају чинове. Тако ће, на пример, један демонски чин бити посебно склон некој страсти. И овај „род“ нечистих духова, као што га овде назива Христос, „дух неми и глуви“ може бити истеран само постом и молитвом.

– Зашто онда занемарујемо овај начин борбе с демонима и не примењујемо га?

– Занемарујемо га зато што нам се не свиђа патња. Живот у молитви и посту није нимало једноставан, јер пост не значи само ограничавање у јелу, то је ограничавање и у осталим стварима. Он претпоставља придржавање разумности, чистоте и чедности, а све то је огроман подвиг за хришћанина.

– А како су се свети људи борили с демонима? Претпостављам да су их посећивали много чешће него нас.

– То је била страшна борба, али су се свеци у том рату борили врло храбро. Непријатељ их је пре свега у личној борби опкољавао непрестано и врло сурово. Касније, кад су достизали стање благодати код њих су почињали да долазе људи опседнути злим дусима с молбом за исцељење. Сећам се како је код старца Пајсија долазило мноштво људи са сличним проблемима: нападали су га, ваљали су се по земљи и чинили друге страшне ствари које су потврђивале чињеницу да су ђавоимани.

– А како да схватимо да ли су стања у којима се налазимо од Бога или од ђавола?

– Наш старац Јосиф је увек понављао: „по плодовима њиховим ћете их препознати“. Односно, дрво се познаје по плодовима. Ако оно што ти нуди искушење, извесна мисао или помисао изазива у теби збуњеност или узбуђење, помраченост ума и неред у души, односно ствари које нису од Светог Духа, одмах ћеш схватити да оно није од Бога, него од ђавола. А ако, напротив, доноси љубав, радост, светлост и благодат твојој души, онда је то од Бога.

– А ако не можемо сами да сагледамо ствари?

– Онда треба да се обратимо својим духовним оцима како би они на основу свог искуства расудили да ли је оно што је у нама од Бога или од ђавола или се десило због неког другог разлога.

– На крају овог одломка кад је Христос већ исцелио дечака Он се обраћа Својим ученицима и говори им о страдањима која ће морати да претрпи. На који је начин све ово повезано?

– Већ смо прешли средину поста и ближимо се Страсној седмици. И Јеванђеље почиње да нас учи и да нас припрема за догађаје с којима ћемо се ускоро срести.

– А да ли ово може да значи да нам после неког чуда предстоји, да тако кажем, тежак пут?

– Мислим да је Христос овим спустио Своје ученике на земљу, зато што су они били под снажним утисцима кад су видели да њихов Учитељ чини чуда. Не заборавимо да су то били Јевреји који су ишчекивали Месију и који су веровали да ће Он доћи као земаљски цар Израиља. И овде Христос све помера у духовну раван, као да им на известан начин каже: „Видели се оно што сте видели, али Син Човечији иде на Крст.“ Односно, Он их враћа у стварност, подсећа да Му предстоје страдања и Крст.

– Четврте седмице Великог поста Црква врши спомен на светог Јована Лествичника. Можете ли, молим Вас, да нам кажете неколико речи о њему?

– Наравно! Изванредно је то што се ових дана помиње свети Јован Лествичник, зато што је „Лествица“ једна од оних богонадахнутих књига које изнова потврђују да је духовни живот наука, да је то научна метода која се одвија н одређени начин и даје конкретне резултате. „Лествица“ сасвим прецизно описује борбу с ђаволом, даје нам дарове Духа и описује сав човеков духовни живот. Она нам показује да ће научна метода, ако буде остварена, дати конкретне резултате. Управо то је учење о нашем спасењу које нам нуде свети оци.

– Како треба да читамо ову књигу?

– То је књига која захтева врло пажљиво проучавање. И немојте мислити да је намењена само монасима. Она је апсолутно за све. Сваки човек може да се препозна у њој. Можда је у практичним питањима ова књига више намењена киновијским манастирима, аскетама и пустињацима, али духовне теме које се у њој помињу тичу се духовног живота сваког човека.

– Целог живота градимо две лествице: једну која води у рај, а другу која води у пакао? Да ли се слажете?

– Надам се да не. Верујем да нас Господ неће оставити и да неће дозволити да се растанемо од Њега у вечном животу. Свети Јован Лествичник каже изванредне речи да чак и кад прође кроз све степене врлине човек мора да пређе на покајање. Односно, чак и ако стекнеш све ове набројане врлине, не престај да се молиш за опроштај својих сагрешења. Он те враћа доле и говори о смирењу, о покајању, и то је оно што ће те поново подићи на врх лествице.

– Испоставља се да наша духовна лествица има врх и да смо све изгубили ако до краја свог живота не стигнемо до овог врха?

– Не, нисмо све изгубили. Никад нећемо видети да се налазимо на последњем степенику, али то уопште не значи да смо изгубили. Видећемо себе тамо где свети Јован Лествичник говори о „ономе ко се моли за опроштај грехова“. То је оно што се тражи од нас. Покајање и молба за опроштај грехова.

– Хвала Вам, геронда!

– И ја се Вама захваљујем.

Извор: "Православие.ру"