Сада имамо срамотне «ратове», од којих је Украјина, парадоксално, можда од мањег стратешког значаја - иако задржава значајан симболички садржај. Ради се о «застави» око које се врте наративи и окупља подршка.

Да, у току је најмање пет преклапајућих и међусобно повезаних ‘ратова’ – и треба да буду јасно диференцирани, да би се добро разумели.

Ових последњих недеља, сведочимо неколико епохалних померања: Самит у Самарканду; одлука ОПЕК+ да смањи производњу нафте у земљама чланицама за (главна) два милиона барела дневно од следећег месеца; и експлицитна изјава председника Ердогана да су «Русија и Турска заједно; раде заједно».

Стални савезници Сједињених држава - Саудијска Арабија, Турска, УАЕ, Индија, Јужна Африка, Египат, а и групације као што је ОПЕК+, чине велики корак ка аутономији и ка сједињавању незападних нација у кохерентан блок – делујући у складу са сопственим интересима и бавећи се политиком 'на свој начин'.

Ово нас приближава и многополарном свету, који су Русија и Кина припремале током неколико година – процес који означава «рат» геостратешког одвајања од западног глобалистичког «поретка».

Тај рат се води тако што се, са једне стране, Русија и Кина представљају као превише неповерљиве једна према другој да би биле партнери. И, тако што је Русија толико слаба, тако нефункционална и нестална (спремна да употреби тактичке нуклеарне бомбе), да се бинарност ‘са нама’ или ‘против нас’ приморава државе да се приклоне Западу. У овом случају, Украјина се сматра блиставим ‘Камелотом’ око којег се окупља читав Запад, да би се борио против «мрака».

Ово нас директно води ка већ дуготрајном глобалном финансијском «рату» – рату на два нивоа:

На једном нивоу, амерички Фед игра ‘глобалну игру’. Подиже каматне стопе из више разлога. Овде се, међутим, ради о заштити ‘привилегованог долара’, да би се новац који се штампа ни из чега мењао за прави рад и стварну робу из свих делова света. Ова привилегија ‘резервне валуте’ била је основа за високи животни стандард у Сједињеним државама (много виши, него што би иначе био). То је огромна добробит и Фед ће је штитити.

Да би се то спроводило, потребно је да што више држава буду ‘канал’ за долар и да у доларима тргују. И да своју уштеђевину чувају у америчком Трезору. Фед сада чини све што може да уруши тржишни удео евра и тако премести евре и евро-доларе у доларски синдикат. Сједињене државе ће претити Саудијској Арабији, Заливским државама и Турској, како би их сречиле да напусте доларски канал.

Ово је «рат» против Русије и Кине, које извлаче велики део света из доларског синдиката у сферу без долара. Непоштовање чланства у доларском синдикату наилази на разне алате, од санкција, замрзавања средстава и пореза, до промена режима.

Ако Фед не заштити ‘привилегију долара’, ризикује да сви напусте доларски синдкат. Евроазијски блок ради на томе да се измести из доларског синдиката; да створи економску чврстину и да тргује ван тог, доларског канала. Оно што Фед покушава јесте да то спречи.

Друга димензија америчког финансијског рата је дугорочна битка, коју су започеле Сједињене државе (пре Јелен и Блинкен, него Фед) да поврате контролу над тржиштима енергената и над могућношћу Сједињених држава да одреде цену горива. Државе БРИКС (и Саудијсци који би да се прикључе) намеравају да развиј «корпу» валута и роба која треба да буду алтернативни трговински механизам у међународној трговини, у односу на долар.

Овде се ради о томе да Евроазијска група, не само да планира да тргује у националним валутама, а не доларом, већ жели да веже ову трговачку валуту за робу (нафта, гас, храна, сировине) која има стварну вредност – то су „ валуте“ сâме по себи. Даље од тога, група настоји да преузме и контролу над енергетским тржиштима која су ван Сједињених држава и да та тржишта пресели у Евроазију. Вашингтон, међутим, намерава да поврати контролу над ценама  (контролом цена).

И, у томе лежи темељни проблем за Вашингтон: сектор роба – са својом стварном и  опипљивом вредношћу – постаје, сâм по себи, веома тражена «валута». Такав  да у јеку нагле инфлације, надмашује девалвацију фиат новца. Како истиче Карин Кнајсл, бивши министар спољних послова Аустрије, «само током 2022. године, амерички долар је штампао више папирног новца него у читавој својој ранојој историји. Енергија се, са друге стране, не може штампати».

Овај «енергетски рат» је уобличен као ометање или уништавање транспорта и протока енергената евроазијских произвођача, до њихових купаца. ЕУ управо има прилику да осети укус овог конкретног «рата», након уништавања гасовода Северни ток.

Сада долазимо до великих «ратова»: прво, рат да примора Фед на заокрет – ка нултим каматним стопама и ка, тзв. QE (квантитативно попуштање).

Друштвена револуција у Сједињеним државама види да радикализована метро-елита гура тзв. различитост, климу и расну правду као утопијске идеале, те је лако пронашла ЕУ да пласира та своја обележја, док ЕУ трага за «вредносним системом», зарад попуњавања сопствених  рупа у демократији.

Европска буржоазија је, дакле, жустро ускочила у тај амерички, либерално-воук воз. Ослањајући се на допринос идентитетске политике ових других, плус Римски клуб и његово месијанство за деиндустријализацију, чинило се да такав спој нуди идеалан империјални скуп Вредности, које би попуниле празнине у ЕУ.

Једино... једино су се амерички републикански ратни хушкачи, као и демократски ратни хушкачи међу неоконзервативцима, већ попели у тај воз. Културолошко-идеолошке снаге, које су мобилисане, савршено одговарају њиховом интервенционистичком пројекту: «Наш првенствени циљ је да спречимо поновну појаву новог ривала» (Волфовицова доктрина) – прво Русије, затим и Кине.

Какве ово везе има са ратом против Феда? Разне. Ове струје су посвећене штампању новца и ВЕЛИКОМ трошењу, иначе ће се њихови пројекти распадати. «Ресет» захтева штампање. Зелена агенда захтева штампање. Подршка украјинском «Камелоту» захтева штампање. А, штампање је потребно и војно-индустријском комплексу.

Америчким воук-либералима и евроунијатским воук-зеленима је потребан потпуно одшрафљен вентил за проток новца. Њима је потребно штампање, па макар им то било и последње. Зато морају да ‘уцењују’ Фед да не подиже каматне стопе, него да се боље врати на еру нултих стопа, како би новац остао бесплатан и како би постојао слободан проток новца. (И, шта сад инфлација.)

УНКТИР (УН Конференција за трговину и развој) преклиње све централне банке да престану са подизањем каматних стопа, да би се избегла рецесија и то је један од фронтова овог рата; продужавање рата у Украјини, са њеним придруженим огромним финансијским дефицитом је још фронт преко кога се Фед присиљава на заокрет. А приморавање Банке Енглеске на заокрет ка квантитативном попуштању (QE) је други фронт. 

Џером Пауел се, ипак, за сада опире.

Ту је, затим, и даље (у великој мери невидљиви) ‘рат’ којим се одражава уверење одређених америчких конзервативних струја да је ера после 2008. године била катастрофа и да је довела амерички економски систем у егзистенцијални ризик.

Оне, који стоје иза Пауела, свакако брине инфлација (а, разумеју и да је повећање каматних стопа било изнад криве у односу на распојасану инфлацију). Ипак су још више забринути због ‘друштвеног ризика’, због уклизавања ка грађанском рату у Америци.

Фед ће можда наставити да повећава стопе неко време – чак и по цену неког тржишта, хеџ фонда и колапса малих предузећа. Пауел има подршку неких великих њујоршких банака, које виде подршку за воук-либерални модел: престанак њиховог банкарског пословања, јер финансијски спас је у дигиталном и исплаћивање иде директно на банковне рачуне подносилаца захтева (као што је гувернер Лаел Брејнард предложио).

Пауел не говори готово ништа (и вероватно је да ће се држати подаље од пристрасне америчке политике у овом осетљивом тренутку).

Фед, међутим, можда покушава да спроведе управо супротно - контролисано урушавање америчке балон-економије, које је усмерено управо да Америку врати на традиционалније финансијске стазе. Да разбије 'културу активног задуживања'... Решавање огромне друштвене неједнакости, створене уз помоћ Феда, преко квантитативног попуштања (QE), које је омогућило џиновске имовинске балоне... Почиње се са подмлађивањем америчке економије, тако што се окончавају ишчашености. Расипате порив за грађанским ратом, јер се више не ради о питањима између ‘оних који имају’ и ‘оних који немају’.

Ова визија, сâма по себи, може бити и помало утопијска, али ипак разбија балоне од свега, разбија културу задуживања и зауставља, до сада незаустављиви екстрем, оних који од балона имају корист, у односу на 18 узастопних месеци пада реалних плата у Сједињеним државама.

Али... овако нешто је могуће само ако се ништа системски не поквари.

Које су гео-стратешке последице? Очигледно много зависи од средњорочног исхода у Сједињеним државама. Већ се чини (у зависности од тога који републикански кандидати боље прођу), да ће финансирање рата у Украјини бити смањено. Али, колико ће се на то одразити успех, коју су постигли републикански 'популисти'.

Стога није вероватно ни да ће ЕУ – која се суочава са сопственом разорном кризом – наставити да финансира Кијев као раније.

Али, значај борбе да се Сједињене државе поново врате у економску парадигму из осамдесетих година прошлог века, указује да ће се Запад наћи веома близу нечега, што може бити и систематско разбијање, током ових наредних недеља.

Евроелите су се превише предале свом досадашњем путу, да би промениле наратив у блиској будућности. Оне ће, дакле, наставити да окривљују и да омаловажавају Русију – они ни немају много избора, ако желе да одагнају народни гнев. А. Нема ни неких знакова да су ментално успели да се изборе са катастрофом, коју су изазвале њихове грешке.

А што се тиче Брисела, механизма за ротацију лидера ЕУ углавном нема. Унија никада није имала мењач са рикверцом – што се у раније доба сматрало незамисливим. Много је важније питање каква ће бити ситуација у Европи у периоду предстојећег јануара и фебруара?

Преузето са: "Геополитика.ру"