 Један од многобројних показатеља колико смо пропали је и београдска “Политика”, најстарији дневни лист на Балкану. Тачно је да је увек била ту негде уз власт, али ипак је то био лист у коме су радили професионални новинари и у којем се могло прочитати много одличних текстова о политици, култури, историји …
Поменута “Политика” у издању од 27. октобра је објавила чланак из пера стручњака Томе Тодоровића, а о коме ни свезнали Гугл нема биографских података, а под насловом “Докази да је Ниш центар ранохришћанства у свету”. Текст је писан у најлепшим традицијма најжућег таблоида, а завршава се реченницом: “Све то говори да је Ниш прави и највећи центар ранохришћанства у свету“. Пре тога аутор написа да су откривени гробови из четвртог и петог века, а у теологији се “рано хришћанство” рачуна од Христовог васкрсења до Никејског васељенског сабора (325). Да о осталим пратећим лупетањима (откривено гробницу назива ” гробница Тутанкамона из Наисуса”) и не пишем. Да ипак због овог срамног лупетања у Политици пренесемо и стручно мишљење о раном хришћанству на просторима данашње државе Србије. Изабрао бих део интервјуа неоспорног стручњака Др професора, археолога Ђорђа Јанковића. Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду. Стручни рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. запослен је у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. са темом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку, а са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа докторира 1987. године. У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњовековну археологију 1997. године. Ову дужност је обављао до 2008. године. Радио је као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ а својевремено и као продекан за наставу ове установе. Др Јанковић је био председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године, а такође и уредник научног часописа Гласник Српског археолошког друштва. У интервјуу, на питање о археолошким налазима раног хришћанства у Србији Др професор Јанковић одговара: “Постоји предање да је Апостол Павле проповедао Словенима у Морави која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто су Руси од тих Словена, онда је и Русима учитељ био апостол Павле. Реч је о сливу Мораве на чијем је ушћу био епископски град Морава, Маргум римског доба на реци Марго, у провинцији коју су Римљани назвали Мезија, па се онда умишља и некакво племе Меза. Предање се наравно одбацује, као измишљено. Међутим, данас знамо за Жидовар („град Јудеја“) преко пута Виминацијума, престонице Мезије, где је нађена остава са сребрним украсима, изгледа са одежде епископа, и једна сребрна кутија обележена крстом у којој су била два бронзана прстена за свету тајну брака, од којих један са хришћанским симболима. Остава је сакривена пред напад Сармата Јазига, негде почетком друге половине првог века. Жидовар је био велико обредно гумно на коме је подигнута црква у време апостола Павла. Дакле тај део предања није измишљен, већ заиста сведочи да је апостол Павле проповедао Словенима. На Јадранском приморју Срби имају предања о апостолу Павлу, а не Латини односно римокатолици. Жидовар је од огромног значаја, јер имамо материјални доказ да је нашу цркву основао Павле, дакле апостолска је, једнака осталим древним црквама. Да то поткрепим новим открићима у Чуругу на Тиси, где су руски археолози потврдили Кијевску културу из 3-4. века, али овде се она поуздано датује од 1-2. века, што значи да Кијевска култура води непосредно порекло из српског Подунавља, као и Зарубињецка култура. Дакле, Руси су потомци Словена са Дунава, и морају имати право на своје отачество, на своју постојбину, у коју су се враћали и у шестом веку, 1242. и 1919, и ослобађали је 1940. И Римљани и Германи били су само привремени окупатори делова Подунавља, неколико векова, а ми смо ту хиљадама година. Мене су прогањали зато што сам показао да су Жидовар његови истраживачи намерно погрешно датовали у доба пре Христа.” Предраг Вучинић, Мелбурн |
