Владимир Димитријевић

ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

СУСРЕТИ СА ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ

У Другом светском рату, овчарско-кабларски манастири много су пострадали. Рецимо, мати Катарину, која је чувала манастир Никоље, тешко су ранили Бугари. Умрла је у великим мукама, али причешћена. А после рата - комунисти. Јовањско сестринство, коме је темеље поставио Свети Николај Жички, стално је било на удару комуниста. Посеју 750 кила пшенице - сав род комунисти узму; манастирска јагњад немају шта да једу - монахиње брале шуму да их хране... На крају, митрополит скопски Јосиф, који је администрирао жичком епархијом, превео из Јовања уНикоље, да не помру од глади. Било их је четрдесет пет слушкиња Божјих - и све су биле радосне и расположене, иако су надничиле код других да би могле да се хране. Отац Павле из Чуруга у три вагона је слао кромпир, зејтин и шашину - два вагона су била за храну њима (а вагон шашине за стоку. Побожни сељаци из Лука, Богдан и Исидор, довели су им стотину оваца, па су, као и многи други богомољци, због тога били саслушавани и злостављани... И непрестано отимање, отимање, отимање... Али се опстајало.

Све је то, у чувеној Рачи покрај Дрине, преживео и садашњи патријарх Павле. Као и мати Теодора, и многи друти србски монаси и монахиње, патријарх Павле је човек старинског, чврстог кова, велики радник и трудбеник, који зна, као прави син србског села, скоро десетак разних заната и вештина, и који се никад није либио да на цркви поправља кров, а себи да крпи ципеле. Замонашен у Благовештењу под Кабларом, он је баштиник оног духа који је описао, у XIX веку, Феликс Каниц, путујући клисуром Западне Мораве, рекавши да су овчарско - кабларски калуђери „контемплативни и слободољубиви", „са ралом у једној, а Библијом у другој руци". Трудбеник, молитвеник, скромни сведок Христов, без јаких речи, али са делима која остају.

Двадесете године XX века, тако страшне по србски народ, патријарх Павле је поднео као серафим у телу, крепећи се свакодневним служењем Литургије. Увек је служио јасно, лепо, разговетно, без патетике, по Предању. Колико пута смо ишли у капелу Патријаршије да се укрепимо на тим раним Литургијама, које су умивале душу попут воде с планинског потока. А кад служи у Благовештењу, и кад пева за певницом. Уметник типика, љубитељ богослужења, тихи глас правде и истине Божје... Или разговори с њим после вечерње у Саборној цркви у Београду...

Скроман, али одлучно православан и спреман на одговор, духовит по монашки и мудар, животно мудар... Једном мом познанику, коме се чинило да га прати УДБА, рекао је, на питање шта да чини: „Синко, ништа не вреди. Ако кукаш, рећи ће: 'Добро је! Има ефекта! Стежи још!“ Ако ћутиш, рећи ће да си неосетљив, и опет ће те притискати. Треба се препустити вољи Божјој!" Очито, говорио је из личног искуства.

Колико пута га затекнеш у трамвају, на степеницама Патријаршије, на улици. Само његово присуство је поучно...Он зна ко је и шта је. То што о њему причају као о живом свецу за њега не значи ништа осим захтева да остане на нивоу хришћанског служења. Често каже да је он на земљи патријарх, а питање је да ли ће пред Богом бити достојан чина чтеца.

Такав човек је, у најтежим временима паше пропасти, својом човечношћу указивао на то да „није све пропало кад пропало све је" (Рајко Петров Ного). И ту лекцију је требало учити, што Срби, понављачи учитељице живота, никад нису озбиљно схватали.

Године 1992, разговарали смо, другови и ја, први пут с патријархом Павлом. Неки од нас су се двоумили да ли да иду у манастир или да ступе у брак. Мудри старац одговори:

-Монаштво је смрт за овај свет. Ниједан начин живота сам по себи не спасава, него труд. Много монаха се спасило, а много монаха и епископа отишло је у ад. Но, не треба заборавити да је Св. Атанасије Велики рекао да живот у свету доноси по тридесет, а у монаштву по шездесет и сто зрна. По апостолу Павлу, боље чини онај ко не удаје кћер, него је посвети Господу. Али, то је савет, а не заповест. Било који пут да се изабере, циљ је - наћи смисао живота - а то је, по Св. Василију Великом Царство Небеско. И Ајнштајн је рекао: „Ако сваки поступак у животу има смисла, зар живот у целини да га нема? Без схватања смисла, човек је једва способан за живот".

А како достићи смирење?

- Смиреност је супротна од гордости. А не може се стећи без вежбања воље. Забрана о неједењу с дрвета познања добра и зла била је дата Адаму и Еви да би јачали своју вољу. Јер, слика Божја у нама, која је датост, је у уму и слободи воље, а прилика, која је задатост, састоји се од способности за узрастање у Богу. Наиме, Бог има слободу која НЕ МОЖЕ ГРЕШИТИ. Ангели и људи имају оно МОЋИ НЕ ГРЕШИТИ, и напредовање у боголикости је напредовање ка томе НЕ МОЋИ ГРЕШИТИ. Постоји и бескрај пада, када се воља огрехови толико да не може а да не греши. Евин поглед на плод био је троструко грехован: видела је да је дрво „добро за јело" (стомакоугађање), лепо за гледање (прелест лепоте) и драго због знања (реч је о „лаком" знању, које се, тобож, може стећи само једењем воћке). Зато је касније ђаво кушао Христа трима основним искушењима: стомакоугађањем (да претвори камење у хлеб), сујетом (да скочи с храма) и властољубљем (да има власт над целим светом). Господ је, као што знамо, за разлику од Еве, одолео кушачу.

Гордост је, у ствари, представљање себе бољима него што јесмо. Ми бисмо на лак начин хтели да будемо добри: само спољњим изгледом. То је уврежено у дубину бића толико да се човек тешко бори с тим. Бебе, сите и здраве, плачу и вриште, само да би привукле пажњу на себе и себе учиниле средиштем света. Темељ зграде еванђелских врлина је смирење. Сиромашни духом виде колико нам Бог даје, а колико му ми мало узвраћамо, и стално осећају своју ништавност. Фарисеј је онај који мисли да је  Бог дужник њему, с обзиром да фарисеј чини више него што Бог од њега тражи. Јер, много је лакше оно што Бог од нас тражи, него супротно, као што је лакше бити непушач него пушач. Човек постаје роб страсти, а створен је да буде слободан. Навика постаје дрога без које се не може.

Питали смо Његову Светост и како се научити молитви. Он рече:

-Најпре треба испуњавати молитву као дужност. Бог је рекао: „Јави ми се на вечерњу и јутрење" и ја идем. Док се дође до молитве из љубави, треба да се прође пут испуњавања дужности, јер је љубав „свеза савршенства", и не може се стећи од једном. Ступњеви служења Богу су: роб, најамник, и син. По римском праву, роб је као животиња-он је само оруђе које говори" Роб заповести господареве испуњава из страха од казне; роб Божји испуњава заповести из страха од пакла и вечних мука.

Најамник ради за плату - жели да у рају будешто виши. А љубав је – синовски однос. У богатом дому има и робова, и најамника, и синова.

Питамо: „А како достићи покајничке сузе?"

Његова Светост рече:

-Сузе не смеју да се цеде из очију: син плаче кад је далеко од куће, па се сети дома.

А о припреми за Свето Причешће:

-Треба се чувати греха пред Причешће. У првој Цркви верници су се звали светим и били су свети, само они који су били спремни да умру и да им буде одузета имовина. За време Св. цара Константина постало је лагодно бити хришћанин. Масовни прилив хришћана у Цркву довео је до пада нивоа хришћанског живота. Зато је почео да се губи обичај причешћивања на свакој Литургији, а Свети Златоуст каже да је битна достојност, а не учесталост причешћивања. Распон је између оног Христовог: „Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју, нема живота у себи" и онога што је рекао Св. апостол Павле: „Да човек испитује себе" прилазећи Св. Причешћу. А човек треба да чини све што може да би се припремио. Не треба заборавити: благодат Божја је помоћ људима која се добија без заслуга. Бог не може спасити онога ко то неће.

Питали смо га  и о последњим временима:

-Што буде ближи крај света, то ће бити горе, али наше је да духовно ојачамо. Ако треба, дати и главу за веру. У Нојево доба све се искварило, али се Ноје спасао. Правећи лађу, Ноје је у очима осталог света изгледао луд, али дошао је Потоп и Ноје се показао мудар. У Содому и Гомору био је тешки грех хомосексуализма. Лот је покушао да их уразуми, али није вредело. Лот се спасао, а остали су пропали. Поред Христа, Јуда је остао Јуда. На гувну се пшеница треби од плеве. Ветар који пшеницу треби од плеве су тешкоће. Ветар нема снаге да претвори пшеницу у плеву. Ако човек одлети, постао је плева својом кривицом. На нас присилно не делују ни добре, ни зле прилике.

О односу мушкарца и жене, патријарх рече:

-Полне разлике немају суштински, онтолошки значај. Жена треба да буде свештеница у домаћој цркви, у породици. Што се брачних односа тиче, мушко и женско су од себе данас створили предмете уживања. Кад човек једе ради уживања, а не због потребе организма, грех је. Тако се десило да је, због материјалистичког става да је рај на земљи, заборављено да се жена спасава рађањем деце, па се у Србији сваке године више умире него што се рађа.

Патријарх нас подсети и на потребу штедљивости:

- Ми смо управитељи Божје имовине, и зато треба смањивати потребе. Ако трошим више него што ми треба, крив сам. И данас се људи разбацују. Бацају по пола рибе. Кад је Господ нахранио пет хиљада људи, рекао је да се покупи све што је остало, да ништа не пропадне.

Постависмо му и питање -како сведочитиХриста:

- Потребно је сведочити Христа не само речима, него и животом.

Хришћанство свакодневно мора бити живот. Кад се поведе разговор о вери, треба изнети своје мишљење, али не заборавити речи Светог Златоуста: „Нисмо дужни да убедимо, него да изнесемо истину". Не треба бити равнодушан, али ми не можемо да спасавамо сав свет.

* * *

Имам и запис о разговору с патријархом Павлом од 26. јула 1994.

Био је у Благовештењу под Кабларом. Питалисмо га: „Како активно учествовати у Литургији?"

Он нам рече да пре свега треба схватити да Литургија није пука представа Христовог живота, него је то иста она Жртва која је једном принета на Голготи. Људи треба да познају и символику Литургије: да је изношење Еванђеља излазак Христа на проповед, да свећа која иде ипред Еванђеља означава Светог Јована Претечу, који је дошао у сили и слави Илијиној. Читање Светог Писма је проповед Господња, итд.: символика је везана за Христов живот од рођења до васкрсења. Народ делатно учествује у Литургији молитвом: док се врши проскомидија, помињу се ближњи, а то треба чинити и после освештања Дарова. У јектенијама се учествује кроз „Господи,помилуј!" а у анафори кроз: „И молитимсја, Боже наш"; касније кроз „Достојно!" Везивати мисли и осећања за молитве које се читају: прво мисли, а онда осећања.

-Како схватати Св. Писмо?

-Битан је смисао Св. Писма. Христос није окренуо други образ кад га је ударио првосвештеников слуга, него је питао; „Зашто ме бијеш?"

-Како се односити према просјацима?

-Треба пазити на њихово понашање и гледати ко је и шта је, јер нам је штедљивост заповеђена Христом.

-Како се борити против прождрљивости?

-Треба се сетити да храна служи да нам надокнади потрошену енергију.

О постепености у духовном узрастању патријарх каже:

- Не може се очекивати да ће се одједном све постићи. То је израз лености. Хтело би се на брзину оно што се може постићи само трудом. Треба да се боримо против слабости које смо стекли, савладавати грех по грех  порок по порок. У сваком посту настојмо да победимо по један грех на који смо навикли. Прво приступамо рани из које тече крв, па се онда бавимо раницама; тако и ми - прво се боримо са највећим страстима, па прелазимо на мање. И да не заборавимо: нема великих и малих греха! малих греха! Велики је грех који је савладао тебе, а мали онај који си ти савладао.

-Ваша Светости, шта је неопростива хула на Духа Светога?

-Њу чине они који знају да је Христос Бог, и боре се против Христа као Бога. Они поричу истину свесно, из злобе - то је хула на Духа Светога.

-Ако је неко вероучитељ, како да се понаша?

-Треба имати осећање да човек не може да зна све. Код нас је толико присутна лаж да избегавамо да признамо своје незнање. Никад не треба желети да себе прикажемо бољима него што јесмо.

- Како се борити против лажи?

- Христос је Истина, а ђаво је лажа и отац лажи. Борба с лажју мора се водити у етапама: једно је прећутати истину, а друго изрећи лаж. Христос је прећутао неке истине (није рекао све апостолима, јер у том тренутку нису били кадри да носе), а никад није рекао лаж. Прво треба савладати лагање у свом интересу: онда се може слагати у туђем, да бисе ближњи заштитио од неке невоље. Али, наравно, највиши степен врлине је не лагати уопште. То значи спремност за мучеништво.

На још једно питање о последњим временима, патријарх јасно одговара:

-Кад би нам било од користи да знамо кад ће Господ доћи, Он би нам то открио. Зато морамо бити спремни у свако доба. Гледајући знаке последњих времена, треба се спремати - али увек, а не трговачки. У време прогона хришћани су били само они који су били са Богом и веровали да је Христос Онај за Кога вреди умрети.

Извор: Владимир Димитријевић, Прећутана Србија, ЛИО Горњи Милановац, 2008., стр. 21- 28.

          Приређивач: „Борба за веру“