О уништењу Содома говори се овако: „А кад зора забеле, навалише Анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и две кћери своје, које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога. А они (Лотови) се смутише, те Анђели узеше за руку њега и жену његову и две кћери његове, јер их беше жао Господу и изведоше их и пустише их иза града.

 И кад их изведоше напоље, рекоше: спасавајући спаси душу своју и не обазири се натраг, и у целој овој страни да ниси стао: спасавај се у гори, да не погинеш са њима. А Лот им рече: Молим те, Господе! Гле, раб твој нађе милост пред тобом, и милост је твоја превелика, коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем. Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив. А он (Анђео) му рече: Ето, послушаћу те и зато, и нећу затрети град (Сигор), за који рече. Брзо бежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор. Тада пусти Господ на Содом и на Гомору од Господа са неба дажд од сумпора и огња, и затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски. Али жена Лотова обазре се натраг, и постаде слан камен.“ (1Мојс.19:15-26).

Оптински старци су често говорили у својим поукама: „Спомињите жену Лотову“. То је Сам Господ рекао у Јеванђељу говорећи о последњем времену, објашњујући шта то значи у другој глави Јеванђеља: „Нико, ко положи руку своју на рало, па се обазире натраг, није управљен у царство Божије“ (Лк.9:62). Према томе, ко год се обазире натраг, тај није управљен у царство Божије.Него где је тај управљен? Управљен је у царство земаљско и тај гине као жена Лотова, која се окренула према Содому и одмах је погинула. Јер Анђели су заповедили Лоту и његовој жени и кћерима: „Бежите у горе и не окрећите се натраг“. Јер то речено бежите, то значи: трчите, јер ко трчи, тај се не окреће натраг и не гледа ни лево ни десно, него трчи и гледа само напред.

Апостол Павле о духовном трчању

Ево, како апостол Павле и свети Златоуст говоре о духовном трчању.

У Посланици Коринћанима (9:24-27) Апостол Павле описује духовно трчање овако: „Не знате ли, да они, што трче на тркалишту, сви дакле трче, а један добије дар (трофеј)? Тако трчите, да би постигли. Сваки пак, који се бори, од свега се уздржава: они дакле да добију распадљив венац, а ми нераспадљив. Ја дакле тако трчим, не као без знања, тако се борим, не као онај, који бије ветар; него морим тело своје и поробљавам, еда како другима проповедајући сам неискусан не будем.“

У Посланици Филипљанима (3:7-21) Апостол Павле опет описује духовно трчање овако: „Али што ми беше добитак, оно рачунах за штету Христа ради. Али заиста и рачунам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса Господа свога, ради Кога све оставих, и рачунам све да су трице, само да Христа добијем, и да се нађем у Њему, не имајући своју правду, која је од закона, него која је од вере Христове, правду која је од Бога у вери; да познам Њега и силу васкрсења Његова, и заједницу Његових страдања (мука), да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвих. Не као да већ достигох или се већ саврших, него јурим не бих ли достигао, као што достиже мене Христос Исус. Браћо, ја још не мислим да сам достигао; једино пак: оно, што је остраг, заборављам, а за оним, што је напред, пружам се, и трчим ка циљу, ка почасти вишњега звања Божијега у Христу Исусу. Који год смо дакле савршени, овако да мислимо; ако ли што друго мислите, и то ће вам Бог открити. Али што достигосмо, то исто да мислимо, и тога истог правила да се држимо. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне, који тако живе, као што нас имате за углед. Јер многи ходе, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, непријатељи крста Христова; којима је свршетак погибао, којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову, који земаљски мисле. Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо, Господа Исуса Христа, Који ће преобразити тело понижења нашег, да буде једнако (саобразно) телу славе Његове, по сили да може све Себи покорити.“

Беседа Златоустова о духовном трчању

Превод Авве Јустина у Догматици: „Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, Свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је претходно много похвалио Филипљане, он их сада кочи говорећи: „Браћо, ја још не мислим да сам достигао" (Флб.3:13.). Α ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах (2Тим.4:7), а овде „ја још не мислим да сам достигао“; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. „Још не мислим, вели, да сам достигао“, већ само ο једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: „заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим ка мети, ка награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“ (Флб.3:13–14.).

Погледај како је он овим речима јасно показао шта га подстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати ка њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли ο себи, утолико више ми треба тако да мислимо ο себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да остављамо иза себе. Тркач мисли, не ο томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо, не ο томе колико смо добрих дела учинили, већ ο томе колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: "заборављајући", да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. Још апостол каже: "сежући се"; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа, који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. Α то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се пак онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светога Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео, не да прими, већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На небу борави Онај који даје награду, на небу се налази и награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: "јер је наше живљење на небесима" (Флб.3:20.). Тамо је наша награда... Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш, устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом ка небу, са очима ка небу. Гледај горе, ка небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. Α каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство небеско; вечни покој, слава са Христом, безбројна блага, која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио. И онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је – блато, драго камење су ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ће тебе поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свима“.

Духом ходите или трчите?

У другој посланици Апостол говори Галатима: „Духом ходите и похоте плотске нећете свршавати“ (Гал.5:16). Апостол говори да, ако духом не ходимо, онда хтели-нехтели ми свршавамо похоте плотске. Затим мало касније Апостол говори: „Ако духом живимо, духом и да ходимо“ (Гал.5:25). То Апостол говори, да иако духом живимо, ми духом не ходимо, него плоћу ходимо на своју погибију, је ми свршавамо дела плотска. Зато Апостол говори: „А који су Христови, распеше плот са страстима и похотама“. (Гал.5:24) То Апостол јасно говори, да ако духом не ходимо, ми се не можемо спасити.

Претходно смо изложили, како апостол Павле и свети Златоуст говоре о духовном трчању, а овде Апостол говори о духовном ходању, што говори о једном истом, само што је трчање брже и ревносније од ходања. Кад говори о себи Апостол говори о свом духовном трчању, а кад говори хришћанима Апостол захтева од њих духовно ходање, које је спорије и лакше од духовног трчања.

На крају да се осврнемо и расудимо речи „спомињите жену Лотову“. Да ли се ту говори о духовном ходању или о духовном трчању? Пошто се те речи односе на последње време и говоре о бежању из Содома, а бежање подразумева трчање а не ходање, онда расуђујемо да те речи данас сваком хришћанину заповедају ово: духом трчи и не окрећи се натраг у данашњи Содом. Јер у ово последње време потребно је бежање из данашњег Содома, потребно је духовно трчање без окретања натраг, јер ко трчи, тај се не окреће натраг, нити гледа лево или десно. Апостол јасно говори: „Оно, што је остраг, заборављам, а за оним, што је напред, пружам се, и трчим ка циљу, ка почасти вишњега звања Божијега у Христу Исусу“. Апостол јасно говори и св. Златоуст потврђује, да треба заборављати земаљске утиске, иначе хришћанин постаје као жена Лотова. Јер ако хришћанин не заборавља земаљске утиске, него се умом и срцем враћа на земаљске утиске, он тако постаје жена Лотова. Према томе, што је речено „спомињите жену Лотову“, то значи заборављај земаљске утиске и не враћај се натраг на земаљске утиске и моли Бога да их заборавиш. То значи: не враћај се натраг у данашњи Содом као жена Лотова.

То духовно ходање и трчање најбоље се показује на молитви. Чим хришћанин почне да се моли, он се тако духом креће ка небу и небеском царству, и зато ђаво гледа свим силама да га заустави духовно и да га баци на земљу. Зато у време молитве долазе човеку свакакве земаљске мисли и слике и жеље и осећања, који га збацају на земљу и заробљавају духовно. И може он да се моли језиком, али његов ум и срце су мислено заробљени на земљи. Ту се показује и окретање натраг жене Лотове, јер молитвеник је најпре кренуо напред ка небу и небеском царству, али се затим окренуо натраг у Содом и његов ум и срце су мислено заробљени у Содому.