Латиница је Србима наметнуто писмо

Латиница није никада била састављена и изабрана као општесрпско писмо, а смишљено је, попут Тројанског коња, убачена преко Договора у Бечу, ради олакшаних притисака на Србе у правцу њиховог полатиничавања, покатоличавања и, коначно, асимиловања

И моја маленкост сматра да би се, лингвистички гледано, могло рећи да су хрватски језикословци и политичари, у својој мудрости, пристали на прихватање Вуковог стандардизованог српског језика за свој књижевни језик средином 19. века. Хрвати су тада гледали унапред – од 1850. године када су Књижевним договором у Бечу прихватили српски, Вуков/ски књижевни језик – па до 1992. године, дакле, 150 година унапред, када им је успело да своју националну идеју преко лажне југословенске (Штросмајерове) идеје и антисрпске у великој мери најпре Краљевине Југославије, а онда посебно успешно преко Брозове комунистичке Југославије узрасту као посебан (добро обједињен) народ на варијанти Вуков(ск)ог српског језика и да створе готово „чисту” националну државу која сада, за разлику од 1850. године када су били под туђом окупацијом, има, тада незамисливо, данас велику територију, има народ који је, у односу на Србе, релативно добро прошао кроз Први и Други светски рат и да у њиховом „отаџбинском рату” деведесетих година 20. века створе и свој хрватски језик и да га региструју с латиничким писмом.

Латиница је била од почетка, а и данас је писмо српског језика, али у хрватској варијанти. Јер, Хрвати су хтели и могли да улазе у „заједнички језик” са Србима само под условом да тај језик пишу својом латиницом. На то су пристали и Вук и Даничић. Дакле, том хрватском латиницом (гајицом) може да се пише српски језик, али то писмо изворно нико није сачињавао за све Србе него за Хрвате.

Дакле, тврдња М. Медића да је „и латиница писмо српског језика” тражи допуну: та латиница је планирана и састављена само за Хрвате,  не за Србе. А и зашто би била сачињена за Србе, када су Срби већ имали своје ћириличко писмо које је Вук реформисао? За језик свих Срба нико није ни наменио састављање латиничког писма.

Из тога не може да проистекне да је та хрватска латиница (гајица) изворно српско писмо. Гајица је за језик из Вукове реформе озваничена по Књижевном договору у Бечу (1850). Вук и Даничић су се на тексту Договора њоме потписали и тада су је званично одобрили за хрватску варијанту Вукове језичке реформе под инструкцијама Беча. Да су тада Вук и Даничић смели да кажу да српски језик има своје писмо (ћириличко, вуковицу) и да друго писмо није потребно ни том језику ни било ком другом у Европи, Бечки договор не би био потписан. Јер, царска Аустрија је већ вековима била позната по забрањивањима српске ћирилице и наметањима латинице Србима.

А то наметање латинице Србима успело је до данас 90 одсто тек онда када су комунистичке власти после 1954. године успеле да „убеде” Србе да се постепено замени ћирилица латиницом, јер је то питање важно за „братство-јединство” с Хрватима. Политички приморани, а слаби на „братство-јединство” с Хрватима, српске власти и лингвисти су удруженим снагама успели да званично формално по Новосадском договору (1954) „равноправну латиницу и ћирилицу” доведу до данашњег стања и у Србији у коме је 90 према 10 одсто за хрватску гајицу. Говорити сада да је то „писмо српског језика” и да је то и даље „богатство двоазбучја” значи само једно – пут до скорог стопостотног полатиничавања Срба и коначну промену српског културног и националног идентитета. То је пут српске културе најпре у хрватску поткултуру и један велики корак до асимилације и православних Срба.

Закључак је неизбежан. Латиница није никада била састављена и изабрана као општесрпско писмо, а смишљено је, попут Тројанског коња убачена преко Договора у Бечу, ради олакшаних притисака на Србе у правцу њиховог полатиничавања, покатоличавања и, коначно, асимиловања.

Језикословац  и књижевник