Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић О ОДЕЋИ И ОДЕЖДАМА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА
Заступници нове праксе да се верници причешћују – без припреме! – на свакој литургији, бране то аргументом да је тако било у почетку хришћанства. У свом чланку, “У праву су али – греше,” објављеном на српском у књизи Дозивања1 а на енглеском They Are Right yet – They Are and Wrong,” у књизи Wake up Calls2, навео сам шта је све било или није било у почетку, а сада је црквена пракса. Није било велелепних храмова, литургије св. Јована Златоустог, Св. Васлија Великог, литургије Пређеосвећених Дарова, употреба Осмогласника, Триода, Пентикостара и много чега другог. Епископи су могли да се жене, а сада тога нема.
И проучавање историјата одјејања и титула свештенсослужитеља показује да богослужбене одежде сигурно нису остале исте од оснивања хришћанске Цркве па до данас. Црква није окамењена љуштура, већ живи организам. Због тога не може све бити онако како је било у почетку. Само, право измена се не сме дати појединцима, чак и ако су епископи, а још мање ако су само свештеници, а најмање ако нису свештенослужитељи, него је то искључиво право Цркве. Код Протестаната је то право дато свакоме, квалификованом и неквалификованом, па је резултат тога да код протестаната ЦРКВА заправо и не постоји, већ само неколико стотина секти. Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења. Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у грађанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”. И пре ере Константина Великог, обраћала се пажња на одјејање свештенослужитеља, а још више у каснијим временима. Специјална одећа за свештенсослужитеље када обављају богослужења није јединствена пракса. У Енглеској, судије када обављају званичну дужност, имају тоге и перике. Полицајци, ватрогасци, па и портири такође су униформисани када су на дужности, али не и када нису. Постоје неколико периода у развоју употребе и делова литургијских одежди. Немамо података о богослужбеним одеждама у најранијим годинама хришћанства. Сматра се да су свештенослужитељи служили у грађанским оделима. Уколико је и било делова богослужбеног одјејања, сигурно је да се у свакодневном животу хришћани нису одећом разликовали од својих суграђана. Треба имати на уму да је то било време гоњења хришћана, па није било целисходно и оделом се разликовати од нехришћана. Довољно је било то што су се хришћани од других разликовали својим следовањем Господу Исусу Христу, својим животом и својим врлинама. Други период се протеже од четвртог до деветог века. То је изванредно важан период у историји хришћанске Цркве. Док је претходни период био доба гоњења и мучеништва хришћана, овај период је време развоја и богословља и богославља. У овом периоду, у борби са јересима, на седам свехришћанских сабора, од 325 до 789 године формулисани су основни и непроменљиви догмати и донете најважније канонске одлуке. Остварена је и 11. марта 843. године прослављена победа над иконоборцима. Основано је монаштво и написана су многобројна и веома важна дела из светоотачке књижевности. Богослужбена химнографија је обогаћена богослужбеним химнама сачињеним од химнописаца овога периода и представља свеправославно наслеђе којим се до данас користе све православне цркве. Ово је време почетка грађења и скромних и велелепних цркава и манастира. На Истоку је у овом временском периоду постигнута богослужбена једноообразност, утврђене су врсте, структуре и поредак богослужења. Када је Константин Велики дао хришћанима слободу исповедања, (318 А.Д), наступио је и развој богослужења и богослужбених одежди. Док је раније постојао је велики број местних и областних литургија3 на Истоку је заведено да се литургија св. Јована Златоустог служи свакодневно, сем у десет прилика када се служи литургија св. Василија Великог, а Литургија пређеосвеђених дарова да се служи средом и петко4 у току ускршњег поста. Литургија св. Марка и литургија апостола Јакова се такође могу служити, али нису у општој употреби. Овај период је од посебног значаја за православне Словене. Све до деветог века, они нису имали писменост, бар у правом смислу те речи. Како је Црноризац Храбри, писац из 10. века забележио: прежде даже Словене не имаху писмене, чертами и резами гатаху /пре него што су Словени имали слова (азбуку, ММ) гатали су цртама и резама. Заслугом браће Кирила и Методија, који су изумели азбуку глагољицу, а њихови ученици ћирилицу, Словени су добили и писменост и богсослжбену књижевност и основе и услове за световну књижевност. Кирило и Методије, као и њихови ученици, превели су најпотребније богослужбене књиге са грчког на словенски језик и користили словенски језик као богослужбени. Вредно је помена и то да се на Истоку такозвана тријезична јерес, то јест правило да се само јеврејски, латински и грчки могу употребљавати као богослужбени језици, није одржала тако дуго као на Западу. Ово је посведочено текстовима литургија које су се служиле на Истоку, а писане су на говорним језицима разних народа још пре деветог века. Када је папа Адриан II (867-872) одобрио да се словенски језик користи као богослужбени језик на територијама Моравије и Паноније, које су биле под његовом јурисдикцијом, направљен је један важан преседан У овом периоду је дефинитивно заведено обавезно облачење богослужбених одежди приликом вршења богослужења, а није се више дозвољавало служење у грађанском оделу. Тада је уведено и читање одређених молитава приликом облачења сваког појединог дела богослужбених одежди. Овај процес се није развијао подједнако и истовремено на Истоку и Западу. На Истоку је овај процес завршен пре него на Западу и Исток је био модел према коме се развој стандардизовања богослужбених одежди развио и на Западу. Трећи период се протеже од деветог до тринаестог века, који је у погледу богослужбеног одјејања важнији на Западу него на Истоку. На Истоку се употпуњава архијерејска одежда. У то време су заведени сакос, наруквице и набедреник, овај последњи уколико није већ раније био у употреби. Четврти период траје од тринаестог века до данас. Нема значајних промена у деловима одјејања, већ је одлика овог периода употреба скупоценијих материјала и више украса на одеждама. Употреба бар неких делови богослужбених одежди има практичну примену, а сваки део посебно има и символично значење. Најпре су омофор и орар добили симовлично објашњење, а после тога и други делови богослужбеног одјејања. Символично објашњење омофора и орара је дао већ св. Исидор Пелусиотски (+ ц.440. А.Д.). Најраније тумачење символичног значења појединих предмета православног литургијског одјејања је из осмог века и сачувано је у делу Црквена историја из тога доба. Постоје разна тумачења символизма појединих делова богослужбеног одјејања. По некима поједини делови одјејања символизују морлане квалитете свештенослужитеља. По другима, они символизују духовно наоружање свештенослужитеља у духовној борби. Према тумачењу које се развило у XII веку делови одејања символизују страдања Христа. Молитве које се читају при облачењу сваког дела одејејања указују на њихово символично значење. Молитве које се сада читају показују да сваки део богослужбеног одјејања символизује специфичну благодат коју Бог даје свештенослужитељу. Проучавањем рукописа великог броја Служебника на микро-филмовима, којих у Хиландарској научној библиотеци има у веома великом броју, у свима, сем у једном, те молитве су идентичне. У једном једином хиландарском рукопису из треће четврине петнајестог века (323) молитва при облачењу епитрахиља је очевидно везана за символику страдања Христа, и припада молитвама приликом облачења које су биле у употреби у XIII веку. Она гласи: Јемше и(су)са и вјазавше предаша И5 понтијскому Пилату игемону (св. Матеј 27:2 )/ ухвативши и свезавши Исуса, предадоше га Понтију Пилату игемону./И ухвативши и везавши Исуса, предадоше Га Пилату Понтијском гувернеру/ Молитва приликом стављања десне наруквице која је у општој употреби у православним црквама у наше време је: /Десница Твоја, Господе, прослави се у снази, десна рука Твоја, Господе, порази непријатеље, и мноштвом славе Твоје растерао си противнике./ (Књига Изласка 15:6-7) Друго одступање је у молитви када се ставља десна наруквица. У овом Служебнику текст је: десница г(оспод)ња взнесе мја /десница Господња ме уздигну /. Сада се изговара следећа молитва: Руцје Твоје сотвористамја и создаста мја, вразуми мја и научусја заповједем Твојим ( Псалм 118:73/ Енглска Библија: 119:73) /Руке Твоје су ме створиле и саздале, уразуки ме научићу се Твојим зааповестима./ Пре навода молитава при облачењу које указују на символичко значење свакога дела, осврнућу се на одећу свештенслужитеља у свакодневном животу. Мантија је, ако не од почетка хришћанства, оно већ вековима била одећа монаха (укључујући и искушенике) и свештених лица. Традиционална боја је била црна. Не знам како је у православним земљама, и земљама у којима су се после Другог светског рата населили православни хришћани, али могу по овом питању да кажем како је у Америци. Има свештених лица који су у мантији и у цркви и на улици. Али има велики број православних свештеника који су ван цркве обучени у грађанска одела. Скоро сви они као свештеничко обележје носе црне кошуље и беле тврде крагне, исто као и католички и протестански савештенослужитељи. Осим црних мантија и црних кошуља, популарне су и мантије и кошуље других боја: сиве, плаве, жуте, црвенкасте и ко зна какве још. Уз то, нека свештена лица која играју голф, а нађе се међу њима и понеки епископ, када играју голф обучени су као и остали играчи: кратке панталоне и кошуља. Некада је мантија била одећа свештених лица и калуђера. Сада је у Америци носе и богослови, и чтеци, и аколути, а понегде и црквењаци. Да се вратимо на мање деликатну тему: богослужбене одежде и њихово символично значење. Сматрам да су поједине речи или фразе у молитвама приликом облачења богослужбеног одјејања кључ тумачења символизма. У примерима које наводим такве речи сам подвукао. Осврнућу се на символизам само неких од делова одјејања и цитирати молитве које се изговарају када се ти делови облаче, показујући на тај начин оправданост тражења символичног значења делова богослужбеног одјејања у молитвама које се читају прилком облчења њима. Одежда ђакона укључује стихар, орар и наруквице. Делови свештеничких одежди су: стихар, епитрахиљ, појас, десна и лева наруквица и фелон. Уколико је свештено лице протојереј, он има и набедреник, а ако је протојереј-ставрофор има и напрсни крст, Епископске одежде укључују: стихар, наруквице, појас, сакос, омофор, митру, напрсни крст и панагију. Стихар носе преко мантије сва свештена лица без обзира на њихов чин. Он је, по традицији, од платна и беле је боје. Молитва која се изговара приликом облачења стихара је следећа: Зарадоваће се душа моја Господу, који ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као жениху метну ми венац, и као невесту уркаси ме красотом. На основу овога може се рећи да стихар символизује одећу спасења, коју када на себи има свештенослужитељ Господ га дарује радошћу и духовном лепотом. Бела боја стихара символизује моралну и духовну чистоту свештенослужитеља. Епитрахиљ је заправо удвојени орар и носи се око врата. Символише јарам, у овом случају јарам Христов, који Господ Исус Христос тражи од својих следбеника да га носе: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу и наћићете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Св. Матеј 11:29-30) При стављању епитрахиља око врата свештенослужитељ изговара ову молитву: Благословен је Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут хаљине његове (Псалм 132:2/ Енглеска библија 133:2/ Благодат коју Бог излива на свештенике своје даје им снаге да носе јарам свештенички који сам по себи није лак. Молитве које се изговарају приликом облачења осталих делова одјејања такође служе као кључ за разумеваље символичог значења тих делова. Одежде свештенослужитељи молитве које се изговарају приликом облачења су у главном истоветне у свим православним црквама. Изузетак чини Сиријска православна црква, где су неки делови одежде јединствени, а и молитве су друкчије. Пре него што отпочне обављање проскомидије, сиријски свештеник скида свакодневну мантију и притом изговара молитву: Скини са мене, Господе, грешну одећу у коју ме је сотона обукао нечистоћом мојих злих дела, и обуци ме у изабрану одећу која је достојна за служење Твојој слави и за прослављање Твога светог имена, о Господе и Боже наш, заувек. После тога свештенослужитељ ставља на главу специјалну капу пиро, што значи плод. Капа је од црног сукна и састављена је из седам делова, а донекле личи на јеврејску капу јамаху. Ако је свештенослужитељ јеромонах, он преко те капе ставља Ескимо, то јест капуљачу коју монаси носе на глави и када не богослуже. Свештенослужитељима није дозвољено да служе у кожним ципелама у којима ходају изван олтара. Отуда они у олтару носе мсоне, папуче које нису од коже. Када стављају ногу у леву папучу, изговарају молитву: Нека моје ноге, Господе, буду потковане припремом јеванђелског мира, тако да могу наступати на змије и скорпије и на све силе непријатеља, заувек. Када ступа ногом у десну папучу, изговара: Господе Боже, стави под моју ногу сваки лажну гордост која се размеће противно Твоме знању и даруј ми да Твојом помоћу будем у стању да покорим све телесне пожуде, заувек. Онда свештенослужитељ облачи кутино, то јест стихар. Пошто стихар осени крсним знаком три пута, он изговара молитву: Обуци ме, Господе, у одећу нетрулежности помоћу Твеога Духа Светога, и учини ме достојним да сачувам праву веру и ходам стазама чистоће и праведности у све дане мога живота. Затим свештенослужитељ ставља хамнико, епитрахиљ и при томе изговара мало измењене стихове Псалма 18:39-40: Опаши ме снагом за бој и покори под ноге моје оне који устају противу мене, покори моје непријатеље и ућуткај оне који ме мрзе. После тога ставља зеноро, то јест појас. Пошто га осени крсним знаком једанпут, изговара молитву, мало измењене стих Псалма 45:3:: Припаши мач свој уз бедро своје, о Ти најмоћнији, сјај свој и славу своју. Твоја слава тријумфује. Затим ставља наруквице. Најпре осени крсним знаком два пута леву наруквицу, и стављајући је изговара: Учи руке моје боју, и мишице моје чини да су лук од мједи (Псалм 18:34). При стављању десне наруквице, он говори: Десница Твоја ми помаже и нека ме Твоја љубазна дисциплина уздигне (измењен стих 35 18-ог Псалма). Најзад свештеник облачи фајно, врста фелона, и балагосиљајући фајно изговара молитву : Свештеници Твоји нека се обуку у правду, и светитељи Твоји нека се радују6 Ради Давида слуге својега нећеш одвратити лица од помазаника својега (Псалм 132:9-10) Када га облачи он изговара: Одени свештенике своје спасењем а светитеље своје славом.. Да завршим овај осврт на богослужбене одежде свештенослужитеља једним закључком који обухвата више него само одежде. Света Православна Црква поучава, просвећује и надахњује своје вернике не само беседом коју изговара свештенослужитељ у току богослужења, већ је свако богослужење само по себи беседа. Проповедају Јеванђеље и Апостол који се читају, богослужбене песме које се певају, јектеније које се изговарају. А беседе су, ако се разумеју, и иконе, фреске, одежде, покрети свештеника, мали вход када свештеник износи јеванђеље, велики вход када износи дискос са још неосвећеним хлебом и путир са још неосвећеним вином, отварање и затварање царских двери, развлачење и навлачење завесе на царским дверима, упаљене свеће, полијелеји, кадионица и дим који се из ње уздиже. Све то заједно су делови једне дубоке, мистичне, просвећујуће и освећујуће проповеди. Само, потребно је помоћи верницима, па и иноверцима и неверницима, да знају и разумеју шта им сваки предмет, сваки покрет, свака реч, све што чују и виде за време богослужења проповеда. ___________ Матеја Матејић, Дозивања, Рашка школа – Косово. 1996:142 Матеја Матејић, Wake up Calls, Рашка школа, Београд:138 Број литургија употребљаваних на Истоку и Западу је био око шездесет и писане су на разним језицима. Највећи број тих литургија су преведене на руски, а објављене су у наставцима у часопису Христијанскоје чтеније. Писац овога чланка је превео шеснаест од тих литургија са руског и једну, Литургију св. Петра, директно из рукописа са црквено-словенског на српски и објавио их у књизи Древне хришћанске литугије (Рашка: Пета међународна хиландарска конференција – Центар за културу “Градац.”, 2002:286) У манастирима и неким парохијама ова литургија се служи и понедељником у току Ускршњег поста И у овој реченици није свеза, већ облик заменице мушког рода у акузативу и значи ГА, па би превод био: Узеше Исуса и везаше Га и предадоше га управнику (гувернеру) Понтијском Пилат 6 У свим православним црквама при облачењу фелона свештенослужитељ изговара само стих 9 из псалма 132. Колумбус, Охајо |