header image
Жарко Видовић: Његова смиреност и наша брига Штампај Е-пошта
субота, 21 новембар 2009

Жарко Видовић, филозоф и историчар

ЊЕГОВА СМИРЕНОСТ И НАША БРИГА

 Владика српски Павле се од нас смирио, а нас у великој бризи оставио: ко ће нам сада бити патријарх? Такав патријарх, Владика српски?! То није питање нечије каријереу Цркви као некаквој „религијској организацији" или установи световног, па чак и државно-политичког карактера, него питање ко ће сада, као Владика српски Павле, показивати нама и свету дубоко првосвештеничко схватање Цркве као надсветовне свете тајне?

Ко ће, светским угледом Владике српског, да говори у Цркви и о Српској православној Цркви као духовној сили моралне обнове народа и државе? Глобализам уништава завичај, завичајност, морал, саосећање, а Црква је једина могућа обнова завичаја, завичајне обичајности у литургијско-парохијалној заједници дијалога и солидарности верника. А у међувремену се она-таква заједница, литургијско-парохијална, једина могућа надсветовна појава - јавља само у нашој души: као чежња за Христом, као вера, тј. наше сећање на ту појаву литургијске заједнице, наше очекивање и нада у нову појаву, њене мистерије надсветовности. Тако је говорио, а с том вером и надом сваки дан литургију служио Владика српски Павле. Тако, али и много лепше и једноставније, како је способна само чедност његове душе која је и поред образовања и „интелектуалних квалификација", љубављу Христовом остала детиња. Као кад је Христос говорио: „пустите дјецу к мени", јер само дечја душа, у Владици, зрелом човеку као и у детету, у стању је да схвати свете тајне које су фарисејима, школованим докторима теологије, недоступне, „знањем и филозофијом превазиђене".

Било је то негде око деведесете године прошлог века. Ноћни програм Радио Београда. Емисија је била најављена и у радио програму о српско-хрватским сукобима, а ја сам позван као бивши професор загребачког универзитета, Свеучилишта. Били смо у паузи емисије изненађени кад нам је из патријаршије јављено да наш разговор, негде око 2 сата ноћу, слуша и Владика Српски Павле и да нас позива и моли да Њему, Старцу, дођемо на разговор. Није рекао „на исповест", јер се исповедао Он, не тражећи то од другог, препуштајући позваном да се сам исповеда ако жели... Он је ноћно бдење служио као молитву да нама, радио саговорницима, помогне Христос. Позвао је зато у Патријаршију, тачније у монашку ћелију Патријаршије, учеснике разговора и саветовао да не заборавимо шта је човек, да не заборавимо да је човек слободан и зато пред историјом и пред Богом одговоран за све што чини и говори, да је за сваку похвалу и на славу Богу ако не прихватамо ратну психозу сепаратиста, да смо као верници, како сам се у разговору изјашњавао, на то и обавезни, да је мир драгоценији од свега што бисмо ратом, силом и оружјем могли да освојимо, јер треба да освајамо љубав, а не територије и богатство! Говорио је како је увек говорио са верницима, после литургије, као у манастиру Ваведења, на Топчидерској звезди. То је мисија српског заветног народа, реч Српске православне цркве, реч Владике Српског! Вера Великог Владике Српског Павла није била нека посебна патријаршијска вера (која би била сујетна!) него је остала иста као и у детињству: детиња вера, могућа само као благодат, Богом дарована. Она је остала таква, чедна, детиња. Том вером се он прибојавао да можда мајка, у њему као патријарху Павлу, кад се сретну пред Христом неће препознати свога сина Гојка jер је умрла кад је он био дете...

Извор: „Печат“, бр. 90, 20. новембар 2009.

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 новембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.