Човек може да упозна Бога само онолико, колико Сам Бог са Собом упознаје појединачно сваког човека. Никаквим начином, ни школом, ни учењем не може човек упознати Бога. Ако је неко горд, ма колико учио и читао и трудио се на све начине, тај никад неће упознати Бога. А ако је неко смирен, тога ће Сам Бог упознати са Собом, можда и без великог труда и подвига.

Највећа тајна свих светова и свих времена јесте тајна Цркве, и ту највећу тајну Бог је открио нарочито кроз апостола Павла. Има у Јеванђељу и у делима великих светих Отаца говора о Цркви, али нигде није тако јасно као што је код апостола Павла. Апостол просто говори шта је Црква: „Христос је Глава Цркви, и Он је Спаситељ Тела (тј. Цркве)“ (Еф.5:23). И овако вели хришћанима: „Ако страда један уд, са њим страдају сви удови: и ако се слави један уд, са њим се радују сви удови. А ви сте Тело Христово, и удови понаособ (удови појединачно)“ (1Кор.12:26-27). Па ако Црква јесте Тело Христово, онда у Цркви важи закон тела, а по закону тела, сви удови у телу међусобно састрадавају и радују се. Ако неки уд не састрадава и не радује се са телом, то је мртав уд и треба га избацити из тела, ако може. То је Апостол опет просто и јасно рекао, кад је заповедио: „Радујте се са радоснима (у Цркви) и плачите са плачнима (у Цркви)“ (Рим.12:15). Ако неко нема састрадавање и радовање са Црквом, тај није члан Цркве и треба га избацити из Цркве, ако може. Јер може неко да има највеће личне подвиге у Цркви и велико жртвовање, али ако он нема састрадавања и радовања са Црквом, тај је мртав уд, тај није члан Цркве и треба га избацити из Цркве, ако може. Ако неко нема тај први и најважнији црквени подвиг, сви други лични подвизи не значе ништа. Због тога је Господ и дао две највеће заповести о љубави према Богу и ближњему, да би хришћани имали састрадавање и радовање са Црквом – тај први и најважнији црквени подвиг. Највеће састрадавање са Црквом има Пресвета Богородица, и зато је она највећа у Цркви, и зато је она Мајка свих хришћана. То је закон тела, да сви удови у телу међусобно састрадавају и радују се, и тај закон важи и у Телу Христовом – у Цркви.

За грехе једнога може да страда цела Црква

На основу закона тела бива, да цела Црква може да страда због једног болесног члана. Па кад неверници питају: зашто неко невин страда због грешника, зашто невино дете страда због греха својих родитеља или рођака, зашто праведник страда са не-праведницима у једном граду, зашто свети човек страда са грешним људима у једној земљи? Одговор је прост: зато што је члан Тела Цркве и као члан Тела Цркве свако мора да састрадава са Црквом. Христос Спаситељ је састрадавао са целим човечанством и зато је морао да се разапне на Крсту, а од нас се не тражи толико и ми не морамо да састрадавамо са целим човечанством, него само морамо да састрадавамо са Црквом. То састрадавање и сарадовање са Црквом, то је први и главни услов да би неко био члан Цркве и због тога је Господ дао две највеће заповести о љубави према Богу и ближњему.

И опет да посматрамо закон тела и да видимо шта бива кад оболи један уд тела или кад је нападнут од непријатеља, на пример, ако је нападнут прст? Тада се покреће цело тело да излечи и одбрани болесни прсти да смири бол, и употребљава свакакве лекове и на све начине гледа да смири бол. Тај закон лечења и одбране тела важи и у Телу Христовом – у Цркви, и зато је Црква духовна Болница и духовна Одбрана, и зато Црква мора да има духовне лекаре и бранитеље. Уколико Црква нема духовне лекаре и бранитеље, као што је то данас, онда Црква постаје као политичка организација, где владају политичари и трговци, и ми видимо да се ту води политика и трговина. Прави пастири у Цркви – то су духовни лекари и бранитељи, и ако неко од њих није духовни лекар и бранитељ, њега треба склонити и изабрати правог пастира, правог духовног лекара и бранитеља.

Смртно болестан уд мора да се избаци из тела

И опет да посматрамо закон тела и да видимо шта бива кад неки уд постане смртно болестан и неизлечив и кад прети да усмрти цело тело? Тада мора да се оперише и одбаци смртно болестан уд, да би се сачувало тело. То важи и за Тело Христово – Цркву и о томе говори Господ у Јеванђељу: „Тешко свету од саблазни, јер је потребно да дођу саблазни; али тешко том човеку, кроз кога долази саблазан. Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсеци их и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или сакату, него ли имати две руке и две ноге и бачену бити у огањ вечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је са једним оком у живот ући, него имати два ока и бачену бити у геену огњену“ (Мт.18:7.9). И у другом Јеванђељу: „Ко год саблазни једнога од ових малих, који верују у Мене, боље би му било, да се обеси камен воденични о врату његову и да бачен буде у море. И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је сакату у живот ући, него имајући обе руке отићи у пакао, у огањ неугасиви, где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је ући у живот хрому, него имајући две ноге бачену бити у пакао, у огањ неугасиви, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси. И ако те око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у царство Божије, него имајући два ока бачену бити у геену огњену (у пакао), где црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк.9:42-48).

Најпре Господ говори у оба Јеванђеља против човека, који уноси саблазан: „Тешко свету од саблазни, јер је потребно да дођу саблазни; али тешко том човеку, кроз кога долази саблазан“. И опет: „Ко год саблазни једнога од ових малих, који верују у Мене, боље би му било, да се обеси камен воденични о врату његову и да бачен буде у море“. А затим Господ заповеда одсецати такве саблазнитеље, који руше Цркву, а то је као одсецање и одбацивање смртно болесних удова у Телу Цркве. И одсецање и одбацивање смртно болесне руке или ноге, то би били нижи саблазнитељи у Цркви, док вађење и одбацивање смртно болесног ока, ток би био епископ-саблазнитељ. Јер епископ на грчком значи: надзорник, грчка реч скоп говори о оку и виду, као на пример: телескоп или микроскоп. Према томе, Црква може да одбаци и епископа, ако је смртно болестан од јереси или неког другог смртног греха, и тада га треба одсећи и одбацити ради спасења Цркве.

Без црквеног суда не може се зауставити безакоње

Данас се много умножиле саблазни и саблазнитељи, и у Јеванђељу Господ је прорекао за ово последње време: „И за умножење безакоња охладнеће љубав многих“. Сада једини црквени суд може да заустави данашње безакоње, ако не потпуно, а оно делимично и по местима.

Господ говори: „Ако те рука саблажњава, ако те нога саблажњава, ако те око саблажњава“ – одсеци и одбаци од себе, тј. од Цркве, јер се обраћа Цркви као једном хришћанину. А то значи да мора постојати црквени суд, на коме би требао да се пројави Божији суд, и тај суд мора бити изабран од целе Цркве и његове одлуке би требала да прихвата и испуњава цела Црква, која је и изабрала тај суд. На том суду би морао да се пројави Божији суд, иначе испада да Бог подржава данашње безакоње, што није могуће. Црквени суд је суд целе Цркве, али на једном месту може да се скупи само парохијска Црква, док виши црквени судови морају бити изабрани из парохијских судова.

О том црквеном суду говори Господ и у другом Јеванђељу, кад заповеда: „Ако ти сагреши брат, изобличи га насамо... па узми два или три сведока... и на крају кажи Цркви“, тј. изабраном црквеном суду, ако не може цела Црква да се скупи и одлучи. Па ако не послуша Цркву, тј. изабрани црквени суд, онда нека ти буде као незнабожац и цариник, тј. нека за целу Цркву буде као незнабожац и цариник. Одлуке црквеног суда би морала да прихвати цела Црква, иначе то није црквени суд. Једино црквени суд може да прогласи некога: да је незнабожац, а то значи да црквени суд јесте највиши суд на земљи, то је Божији суд на земљи. Тај црквени суд је свакако постојао у време пет-вековног ропства, кад је сваки одступник од вере постајао незнабожац за Србе и Православље. На изабрани црквени суд указује Апостол Павле, кад говори Коринћанима: „На срамоту вама говорим: зар нема међу вама ниједан мудар, који може расудити међу браћом својом? Него брат са братом суди се, и то пред невернима“ (1Кор.6:5-6).

Очигледно ту Апостол не мисли на епископа и свештеника, него на изабраног судију од самих верника, пред којим би добровољно решавали спорове и прихватали би његове одлуке. Од таквих изабраних судија саставља се црквени суд.

Болесник мора присилно да се лечи горким лековима

Ми знамо да се тело присилно лечи горким лековима, па тако и срце човеково мора присилно да се лечи горким лековима. Ако неко нема осећаје Цркве у срцу, до њега не допире ни један нерв Цркве и он није у Цркви, а његово срце је мртво-болесно или је демонско срце. Ако претпоставимо да човек не чини никакве смртне грехове и једино што је неосетљив и нема црквене осећаје у срцу, онда је његово срце духовно мртво-болесно, а ако има у срцу завист, мржњу, свакакве страсти и изазива расколе и уноси јереси у Цркву, онда је његово срце демонско. Ако човек нема црквене осећаје у срцу, он не сме да верује својим осећањима, јер сва његова осећања су прелестна и погубна. Него тај човек мора да се противи и бори против себе, молитвом и постом и смирењем и милостињом да изгони зле духове из себе, све док Бог не промени његово срце и учини га саосетљивим са осећањима Цркве. А то је, да се радује са Црквом и да састрадава са Црквом.