Православна Црква исповеда да чува Веру Апостолске Цркве. Док правоверујући Епископ са Апостолским Прејемством хода духовним корацима Отаца, тамо је и цела Црква Христова. Где год да су они, који су одани Петровом исповедању Христа као Сина Божијег, тамо је и Православље.

И где год се предање Цркве и Отаца чува верно, као што нам је Свети Павле наредио, тамо налазимо нашу Веру. Духовно наслеђе, жива Вера Светих, јединство Богонадахнутих литургијских и духовних предања, јединство сведочења у Православном Крштењу и Причешћу – тамо се изражава наша Вера.

Али сада налазимо, посебно у Америци и Западној Европи, нову врсту Православља, заснованог на иновацијама, нео-папистичких појмова „чиновништва“, софистичког критиковања Отаца и Црквине литургијске праксе и релативизам која поставља верност хуманистичким диктатима екуменизма изнад диктата Хришћанске савести (ове речи Архиепископа Аверкија се могу сада применити и на „православне“ екуменисте и новотарце – нап. „Борба за веру“). Видимо неадекватно преобраћене клирике и научнике створене, у средини неколико модернистичких јурисдикција, „цркву“ која је далеко од Отаца. Ово ново Православље показује се у два облика.

Са једне стране, постоји „интелектуални“ тренд у модернистичким круговима, који замењује побожно проучавање Отаца, које означава истинско богословље у Православној Цркви, са предањем текстуалне критике, често означене подругљивим духом и безбожношћу у Православној духовности. Експертиза Латинског учењаштва често се уздиже изнад побожних Православних богослова – „сујеверјем простих Грка“, као што је један професор семнарије скоро рекао.

Тако је један други учитељ у модернистичкој јурисдикцији, захваћен духом охолог презира према Православном предању, почео предавање о литургици невероватним коментаром: „Сада ћемо видети како је Литургија дошла у ово садашње оронуло стање...“

Није чудо да сами ови „интелектуалци“ галаме да створе монаштво, које је непрепознатљиво нама, традиционалним Православнима, са иновацијама, духовношћу ума, а не срца, и минимализмом које одбацује Православно подвижништво, безумним причама о злоупотребама, пре него вековима победа – монаштво заједничког романтизма и друштвене службе, временом неуравнотеженим појединцима, који су више жалосни него што се угледају на некога.

Није чудо што су ти интелектуални кругови створили „реформисану“ Литургију, која потиче из података историјске истраге пре него из живог, органског сведочења Литургије, сасвим довољног онима, који су истински уроњени у духовни живот, који ју је створио.

Са друге стране, видимо смирени и само-одбацујући пример наших Светих који је померен на страну, помпезним и бомбастичним еготизмом Библио-ударајућих „еванђелиста“, који су дошли у различите модернистичке јурисдикције са разумевањем Предањског Православља толико слабо, да се човек збуни кад почне да мисли о томе.

Рубрике поп-психологије и тактика „Исусових чудака“ из 60-их, сада се отворено проповедају у име Православне Цркве, у временима арогантних осуда етничких и „назадних“ традиционалиста у чију су Цркву, ови појединци ушли на задња врата. Изгубљено је за њих сигурно вођство духовних начела, заснованих на вековима духовног искуства – искуства Светог Предања.

Човек би могао, наравно да се одушеви на мисао о истинском отачком препороду у Православној Цркви, истинског интелектуалног покрета према брилијантном телу мудрости, садржаном код Отаца. Нама је очајнички потребан такав покрет. Али такав покрет мора бити заснован на истинској науци, а не на саркастичним коментарима извученим из другоразредних (и обично не-Православних) материјала, од стране оних који само минимално читају Оце у изворном смислу.

А сигурно такав покрет не може одвојити проучавање Отаца од предањске побожности, од дубоког страхопоштовања према ономе што су нам предали, укључујући и Божију Литургију у садашњем облику, а такође и општа учтивост, која би требало да краси истинске научнике, један вид поштовања за наше Оце Цркве и за наше старце у Вери. Човек не би требао да чини ништа више, него да виче од радости на повратак протестантских еванђелиста у Православну Веру.

Искрени јеванђелисти, дубоко укорењени у Библијском Хришћанству и поштовању моралне честитости – како могу радити било шта друго, сем да испуне своју Веру и украсе нашу Цркву повратком у Православље? Али такви Хришћани су веома далеко од пушача цигарета, проширивача памфлета, снабдевача „религиозних производа“ који сада желе да искористе Православље да би „евангелизирали“ Америку.

Истински проповедници би заиста схватили потребу за самоусавршавањем као пут ка проповедању Јеванђеља. И сигурно би ушли у Цркву, не кроз иновације и „дела“ већ кроз смирено покоравање предањима Цркве – укључујући и Православно Крштење, које је потребно за улазак у Источну Цркву, сем у ретким и појединим случајевима.

У сагледавању свега овога што чини ово ново Православље, као и све оно што оно није, човек је изазван да пита:

„Заиста, да ли је ово Вера наших Отаца, Вера за коју су се многи од нас жртвовали, чак до тачке проливања наше сопствене крви?“