Ми смо навикли да идеју прогреса интерпретирамо као футуристичку, као идеју која се односи на будућност и само на будућност. У значајној мери то представља психолошку грешку или, у мањој мери, историјско-културну самообману. Заиста је, да кажемо квалитативно футуристички, сȁмо хришћанство увек тежило будућности.

Футуристичко је било Средњовековље које је стремило у Будућност и у Будућност-саму-по-себи; у Будућности је требало да се догоди други Христов долазак који окончава Време, прекида хришћанску „линију“ и отвара Врата Вечности. Будућност је оно после чега долази Вечност, после које Вечност почиње. И зато је Будућност – вредност. Њена је вредност у тој вези са Вечношћу, јер она представља мост до Ње.

У упрошћеној интерпретацији идеје прогреса као секуларизоване хришћанске представе о Будућности, испушта се из вида обезвређивање Будућности и окретање од ње ка Садашњости (у Прошлост), које је иманентно идеји прогреса, уграђено у њу, и прекидање веза између Будућности и Вечности, Времена и Вечности, и замена Вечности будућношћу (у виду усавршавања садашњости), тј. Вечности – Временом, а у складу са тим потпуно измештање Вечности ван граница социјалног времена. Идеја прогреса је опроштај Запада са Вечношћу и почетак пута из Будућности-будућности у Садашњост-будућност, а затим и у Прошлост као садашњост.

Културно-историјски, социјално-културни смер развоја цивилизације, смер историјског, а не „физичког“ („физикалистичког“) времена зависи од његове историјско-културне интерпретације у тренутку настанка, у тренутку социо-културног „Великог Праска“.

„Велики Прасак“ хришћанства је било рођење Христа. Једина садашњост, обојена позитивним вредностима, била је Будућност, приближавање Божанском, вечном, будућност као Будућност, а не као хронотоп одакле је могуће преузети обновљену садашњост. Садашњост је, уопштено, мит; главна је – Вечност, а Будућност је њен праг. Будућност се квалитативно разликује од садашњости тиме што је трошила Време, уништавала га, и омогућавала да се оде иза његових граница – у Вечност.

Два Христова доласка, то јест, у суштини Он сам, затворили су Време, смотали хришћанску „линију“ у „ролну“, са којом је Христос, носећи је под руком, као Терминатор Времена, отишао у Вечност. Будућност је довела до краја историјског времена и у исто време се показала Истинитим Почетком пута у Вечност. Показала се као крај Времена.

Главно у Будућности је што она представља крај Времена, крај Царства ћесара и почетак Царства Божијег, „Почетак Вечности“. При чему овај крај – није „рај на земљи“, као у идеји прогреса, већ катастрофа, крај света, пропаст света по „сценарију“ Јована Богослова и Страшни Суд. Такорећи, преко трња до звезда, са трновим венцем – до светости. У том смислу, будућност није носилац позитивних супстанционалних карактеристика, – јер, оне су – негативне. Позитивне карактеристике Будућности су – функционалне, јер приближавају Царство Божије.

Идеја прогреса, извучена из језгра капитализма у одређеном периоду његове историје – није само секуларизована верзија хришћанског поимања времена, већ нешто много сложеније и вишедимензионалније. Она је настала као резултат суштинског мешања – временског и вредносног. Прогрес представља будућност као побољшање, усавршавање садашњости.

Будућност је на тај начин „вирутализована“: уопштено, то је будућност, но, суштински – реч је о модификованој садашњости која је смештена у једну од димензија Времена – у будућност. Није реч о Будућности као супстанцији, као о нечему самосталном, већ о хронотопу који се може испунити чиме год. Будућност у том случају није мост ка Вечности. Вечности уопште нема: садашњост ће испунити будућност и тако постоји вечно Време, тачније – садашњост ће испунити Вечност.

„Ален де Беноа у „Краткој историји идеје прогреса“ пише: „Идеја прогреса је једна од теоријских претпоставки Модерне. Често је, не без разлога, зову „изворном религијом западне цивилизације“. Историјски, ова идеја је формулисана приближно 1680. године у току спора између „чувара древности“ и „савременика“… Теоретичари прогреса… се слажу у три кључне идеје: 1) линеарна концепција времена, 2) идеја фундаменталног јединства човечанства које еволуира у истом правцу; 3) идеја да свет може и мора бити трансформисан… Ове три идеје дугују своју појаву хришћанству. Почевши од XVII века … оне бивају преформулисане на светован начин … „Време трговаца“ – заменило је „време хришћана“.
(Жак ле Гоф)

Модернизација света је у суштини његова презентација у будућности «а lа Европа». Са ове тачке гледишта Будућност је – једноставно будућност (света) изграђена према Садашњости (владајућих група у Европи); то је – функционални продужетак садашњости. Прогрес је садашњост-у-будућности, present-in-future, садашњост раширена у будућност и сливена са њом. Прогрес је укидање разлике између садашњости и будућности посредством укидања квалитета времена.

Прогрес је у суштини уништење Будућности као посебног квалитета, њено претварање у садашњост, спуштање Будућности на будућност. То је рушење моста који води од Времена у Вечност. Прогрес је историјска и метафизичка диверзија, рушење јединог моста у Вечност. Уништење Великог Хришћанског Сна.

Као резултат историјско-културног, социјално-религиозног тока линеарног времена, хришћански историјски субјект и Европска цивилизација, испоставило се, нашли су се насупрот линеарном „реално-историјском“ времену. Као да су постојала два неповратна, вишесмерна процеса, два времена – футуристичко и пасеистичко (од фр. passé – прошлост), у чијим је основама стајао један – Христос, и, у исто време, два различита Христа – онај који је реално постојао и онај који се други пут јавио свима. Између ова два Христоса-Антипода развила се историјска драма, која се, очигледно, сада ближи крају, прозаичније него што је најављено у Откровењу Јована Богослова, иако не мање страшно: како је говорио А. Хичкок, шкрипа стварних врата може бити страшнија од замишљеног монструма.

„Прогрес значи непрестано потискивање масе људи из једне сфере њиховог постојања у другу, технички много сложенију, уз тежњу ка избављењу од страдања и смрти. Од економије у којој се присвајање врши ловом и сакупљањем, до производне економије, прво пољопривредне, затим, трговачко-занатске, онда индустријске када је дошло до масовног преливања становништва из аграрног сектора, и на крају, у наше време, у информационо-финансијски сектор, уз постојање раширене подсфере услуга, укључујући и савремену псеудо-уметност, у којој такође долази до масовне замене људског интелектуалног рада делатношћу јевтиних виртуалних робота.

Хедонизам је симптом дегенерације, изражен у стапању инфантилизма са старачким маразмом на основу појачане тежње ка задовољствима и потрошњи уз максималну неодговорност, у условима хипертоничног окружења и опадања броја зрелих особа, и њиховог негативног утицаја на ову средину и њене становнике.

То јест, можемо уочити типичну слику социо-културне онкологије. Раст химеричног глобалног тумора, неизбежно, пре или касније, увући ће у себе све државе, све народе, растварајући их у својој безличној маси либералних потрошача, без којих ће производња стати и, самим тим, маси ће бити недоступно оно што је заиста неопходно за живот, са перспективом тоталне деградације човечанства као врсте, коју може зауставити само напуштање основа ново-европске цивилизације – култа прогреса који скрива ескалацију светске системске кризе“.
(az118.livejournal.com)

Још 1942. године немачки историчар философије Х. Зимер писао је да су се западни људи нашли близу оне раскрснице до које су Индијци стигли у VII века пре нове ере. Али, подвлачи он, то не значи да Европљанин треба да се одрекне своје традиције и прихвати будизам. Напротив, из својих потешкоћа он мора пронаћи свој – европски пут, да „изађе из своје колотечине“. Да прецизирам: путем стварања нове европске традиције и нових европских социјалних митова. Линија Историје се, понављам, смотала у клупко. Крајеви су, испоставило се, почеци, а носиоци Европске цивилизације – нешто попут Сизифа, коме предстоји пењање на планину, другим речима, да рашири време, да из обода повуче, направи нову линију. Дакле, Сизифе, марш поново на планину.

Шта онда, у принципу, може бити ослонац у стварању нове форме Европске цивилизације, форме у којој универзална личност мора бити уравнотежена и измирена са признањем локалног, а не универзалног карактера Европске цивилизације, или, у крајњој линији, са чињеницом да је њена универзално-светска (хришћанско-капиталистичка) фаза завршена? Где је скривена тајна форме, њен кључ. Тај кључ је равнотежа. Равнотежа између технике и природе, друштва и индивидуе итд., динамичка равнотежа, али равнотежа, јер могуће је везати се само за њу у епохи флуктуација, само се њоме може амортизовати социјална револуција. Равнотежа као макро-социјални и општи принцип.

„Термин ‚традиционалне вредности‘ је нетачан. Целокупна историја човечанства представља процес промене традиције, појмова, стереотипа и предрасуда. Без тога наши преци никада не би напустили пустиње. Није нам потребан механички ‚конзервативизам‘ или ‚прогресивизам‘ већ нешто много сложеније. Није неопходно да штитимо ‚традиционалне вредности‘ већ нашу националну културу апсорбујући најбоље од тих вредности.

Проблем неолиберализма као типа економије, политике и мисије налази се у његовој потпуној несагласности са било којој људском културом. У свим културама постоји појам светог, немерљивог критеријумом сврсисходности или материјалне користи. Свето је увек снажније и поузданије од рушилачке машине коју зовемо – западна цивилизација. Отуда страх система од хришћана, аутохтоних народа и сваке пројаве људске духовности. Систем то искрено не разуме и зато се боји. Он (систем) зна да је та територија веза свих времена и простора на којој је свака манипулација немоћна“.
(Олег Јасински)

„Истражујући совјетско искуство, још 30-их година, многи прозорљиви либерали, конкретно Карл Попер (1902-1993), Фридрих фон Хајек (1899-1992) итд. дошли су до закључка да су комунизам и социјализам – суштински врсте конзервативне револуције, но, архаично, сакрално и традиционално овде је веома специфично, дубоко скривено и, каткад, несхватљиво и већини самих комуниста и социјалиста. Реч је, по њиховом мишљењу, о есхатолошкој верзији традиције која апсолутизује онтологију будућности“.

(Александар Дугин)

Превео: Александар Мирковић

Извор: "Искра"