Ово је стара светогорска пракса учесталости причешћивања

Да ли сте знали да је широм православног истока и, посебно, на Светој Гори, у XVIII веку био обичај да се причешћују само неколико пута годишње (2-3 пута)?¹ Па како се од таквог стања дошло до данашње ситуације у СПЦ, да се људи масовно причешћују на свакој Литургији?

Модернистичко зло – новотарство нам је дошло из Грчке

И то модернистичко зло, као и многа друга, дошла су нам из Грчке. Донели су их грчки ђаци – покојни Атанасије Јевтић, покојни митрополит Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ браничевски Игњатије Мидић... Све новотарци. Али не само они. Можда ће вам звучати зачуђујуће, али на новотарском курсу сваколитургијског причешћивања је и Никодим Богосављевић, такође грчки ђак. Њима је грчко новотарство не само изнад светосавља, већ и изнад црквног Устава и православног предања.

Никодим Богосављевић против црквеног Устава, Служебника и Светог Предања

На пример, Никодим Богосављевић оштро устаје против Типика, који смо скенирали и донели као посебан прилог (овде:), и каже да је пракса обавезног целоседмичног поста пред причешће скорашња – из 18. или 19. века. Такође каже, да праксе целоседмичног поста пред причешће нема ни у Русији ни у Грчкој. Дакле, руски и  грчки модернизам и за њега, као и за новотарце, је изнад црквених установа и светосавског предања. А, заправо, истина је супротна ономе што уче новотарци и Никодим Богосављевић. Пракса честог, а не ретког причешћивања, започета је упрво тада – у 18. веку на Светој Гори.

Новотарство на Светој Гори – покрет „кољивара“

У другој половини 18. века на Светој Гори се разбуктао жесток спор о томе колико често треба причестити се Светим Христовим Тајнама. Неки су сматрали да се причешћује на свакој Литургији, док су други били мишљења да се причешћује само неколико пута годишње. Представници протестантског Атонског покрета за „препород“ црквеног живота – кољивари, су највећим делом били присталице честог причешћивања и позивали су се на праксу ране Цркве. Васељенски патријарх Теодосије је 1775. покушао да помири завађене стране. Писао је монасима на Атосу да су се први хришћани причешћивали сваке недеље, а касније су се хришћани причешћивали сваких 40 дана и саветовао свима да поступају по својој савести и колико су спремни. Међутим, овом поруком није окончан спор који је трајао све до почетка 19. века. Васељенски патријарх Григорије V је 1819. године писао светогорским намесницима и монасима да причешћивање не треба да се врши у одређеним временским размацима, већ у тренутку када човек осети духовну потребу за тим и, након исповести и неопходних припрема, приступи то са дужним поштовањем.“

Кољивари су прошилири новотарство у Грчкој

На крају, кољивари су уклоњени са Атоса и растурени по Грчкој. Тамо су се њихове идеје брзо шириле, како због њихових проповеди, тако и због популарности књига Светог  Никодима Светогорца (о томе ћемо посебно писати) и Светог Макарија Коринтског. Тако се пракса причешћивања Светим Тајнама од стране лаика драматично мења у правцу све учесталости. Ако су се и крајем 18. века у Грчкој причешћивали 2-4 пута годишње, онда већ средином 19. века, како сведочи Свети Теофан Затворник, који је провео неколико година у Цариграду, „на истоку, хришћани се често причешћују, не само током великих постова, већ и мимо њих“.

Иначе, кољиварски покрет, који се залагао за често причешћивање, ослањао се на списе Светог Никодима Свегогорца, који је, пак, користио римокатоличке изворе у питањима честог причешћивања, али – као што рекосмо – о томе ћемо дати посебан текст.

Инспиратор „православних“ новотараца - ВАТИКАН

Крајем 19. и почетком 20. века у Римокатоличкој „цркви“ јављају се теолози који се залажу за „литургијски препород”, „повратак литургијској пракси Старе Цркве”, као и за оне реформе које се предлажу од садашњих новотараца. Вероватно је римокатолички пример „евхаристијског препорода” 19.–20. века, као и ранији кољиварски покрет, донео утицао на промену вековне праксе причешћа у Грчкој, а потом и у Русији. Ево једног примера објављених на једном од римокатоличких сајтова.

Новотарство у Православним Црквама, изникло је из римокатоличких модернистичких теолошких теорија

Теолог и филозоф Антонио Росмини (1797-1855) је типичан пример проповедника либералних и модернистичких погледа у Римокатоличкој „цркви“. Упркос чињеници да су његове књиге биле осуђене, „много католичко свештенство, као и лаици, деле у Италији либералне теорије великог роверетанца, а то су: „повратак обичајима прве Цркве”, „увођење народног језика у богослужење“... Као што видимо, залагање за „повратак временима прве Црвкве“, није изум ни грчких ни руских ни српских новотараца – они су то плагирали од римокатолика!

Дана 20. децембра 1905. године објављен је декрет «Sacra Tridentina Synodus» у коме се наводи: „Исус Христос и Црква желе да верни свакодневно приступају светој трпези”. За причешће морају бити испуњена два услова: стање благодати и исправна намера.

Вреди поменути подршку коју је папа Пије X (†1914) дао евхаристијском крсташком рату.

Упоредо са литургијским реформама у Римокатоличкој „цркви“ почетком 20. века, постоје декрети папе Пија Х о Евхаристији. Монсињор де Сегур је 19. априла 1880. писао инспираторки евхаристијских конгреса, мадам Тамисје, ове речи: „Чини ми се да би, да сам ја папа, главни циљ мог понтификата био повратак праксе свакодневног приопштења (причешћа). Ову мисао сам поделио са Пијем  IX, али очигледно време још није дошло. Папа који ће, под надахнућем Духа Светога, то остварити, обновиће цео свет.” И тако је од 30. маја 1905. до 14. јула 1907. уследило дванаест говора Пија X на ову тему.

На Другом ватиканском концилу (1962–1965), римокатолици укидају евхаристијски пост и обавезну исповест пре причешћа.

Дакле, са великим степеном сигурности може се тврдити да су из римокатоличких модернистичких теолошких теорија XIX–XX века, израсли корени такозваног „евхаристијског препорода” у Грчкој, а потом и у Русији, а потом и у Србији, чија је суштина сваколитургијско причешћивање без прописане припреме.

Удар на подвижничку праксу српског народа – узрок раскола у СПЦ

Први реформаторски кораци у СПЦ, били су причешћивање верника без поста, сваколитургијско причешћивање и необавезност исповести пред причешће. У корак са тим увођене су и литургијске новотарије. Плодови овога су катастрофални. Црква нам је дубоко подељена, већина верника духовно раслабљена и дезорјентисана, јереси су ојачале, утицај Ватикана на Патријаршију у Београду оснажен, трајни раскол је све извеснији... (Један од примера је пут раскола, у који је упао Никодим Богосављевић, као последица либералног односа према правилима црквеног Устава и Светог Предања о припреми за Свето Причешће).

Предање чувај!

„Предање чувај – то значи таланат Вере васељенске, заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека остане код тебе, то и предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећ привидно, него право злато”, учио је Свети Викентије Лирински.

А Свето Јован Дамаскин: „Умољавамо и народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања.Јер и у малој мери одузимање од онога што нам је предано, као вађење камења из темеља, врло брзо би срушило сву зграду".“

А колико је важно држати Свето Предање, сваку његову „јоту“ видимо и из следећег примера:

 Једном приликом, Свети Владика Николај срете неког монаха који на глави носијаше руску скуфију уместо камилавке, која је практикована у СПЦ. Упиташе га, ко је теби благословио да носиш руску скуфију, одмах да је скинеш. Монах му одговори да му је благословио владика Венијамин. Да кажеш владици Венијамину да сам ја рекао, да повуче благослов, јер од таквих ствари почињу новотарије да улазе у Цркву! (Усмено предање богомољаца).

А велики српски старац, отац Петар Денковачки, је говорио:  „Свака баба у најзабаченијим крајевима зна како се пости за причешће, јер се то Предање преносило са колена на колено“.

Ово је Црква Светог Саве

И на крају: Никодим Богосављевић, противно црквеном Уставу, Светом Предању и Служебнику СПЦ, на пример каже да праксе целоседмичног поста пред причешће нема ни у Русији ни у Грчкој.  Али, ово нису ни Русија ни Грчка – ово је Србија. А Србија има свој – светосавски пут. О њему је говорио Преподобни Отац Јустин Ћелијски - да чак и ако би апостоли дошли и тражили да скратимо постове у Српској Цркви, то не бисмо смели учинити,  јер то уништава подвижнички карактер Православља.

Јер, „Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мк.9,29).

____________

1 Пошто се српски новотарци и Никодим Богосављевић позивају на грчку праксу, овај податак потврђујемо управо грчким изворима, на пример Θ. Γιάγκου. Κανόνες και Λατρεία. Θεσσαλονίκη, 2001. Σ. 178.