Ево речи Светог Нектарија Егинског о припреми за Свето Причешће: “О начину, на који морамо приступати Божанској Евхаристији, поучава нас Апостол Павле, када каже: ,Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије недостојно, једе и пије себи на осуду, не разлучујући да је ово тело Господње" (1Кор. 11,28-29).

Тако, нека свако прво испитује своју савест, како би био свестан свог моралног стања и свог односа према Богу и ближњем, те ако све буде у богоугодном стању, нека приђе да се причести. Иначе, нека се уздржи, јер нема ничег заједничког светињи и погани. Апостол Павле, дајући савете Коринћанима да се не мешају са неверницима, то јест да не склапају бракове са њима, каже им: „А шта заједничко има праведност са безакоњем? Какву заједницу имају светлост и тама? У чему се Христос слаже са Велијаром?" (2 Кор. 6, 14). Тако да, шта ће бити заједничко грешнику и божанском причешћу? О томе да побожно треба да приступамо, учи нас сам Бог, наредивши Мојсију да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3). Значи, ми прилазећи, треба да приступамо у свакој побожности, чисти од сваке мрље тела и духа, како би се достојно причестили. Наиме, ако је Бог заповедио Мојсију да изује своју обућу, како би се приближио светом месту, колико ли си ти, хришћанине, дужан да скинеш сваки оков греха, како би примио у себе целога Бога? Па није ли онај Свети хлеб тело Господње? И света чаша, није ли крв Господа? „Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? И хлеб, који ломимо, није ли заједница тела Христовог?“ (1 Кор. 10,16). Како ћеш се, стога, отежале савести приближити огњу, који жеже недостојне? Јер је угаљ, који спаљује недостојне. Према томе, скини сваки непријатељски оков према свом ближњем, покај се за сваку неправедну размену, подај оно што је туђе, одврати се од зла и чини добро, поврати се Господу и приђи, да би се сав освештао, просветио и постао ризница божанске благодати, да би се сјединио са Христом, да би остао у Њему и Он у теби. „Који једе моје тело и пије моју крв у мени остаје и ја у њему" (Јов. 6,56).

Свети Нектарије Егински каже да и нарав оног ко се причешћује мора бити у складу са Светињом:“ О! Колико  срећним и блаженим треба сматрати онога ко се достојно причешћује светим божанским Тајнама! Такав из Цркве излази сав обновљен, јер огањ божански, светим причешћем заједничар душе човечије, спалио је све његове грехе, а човека напунио божанском благодаћу, разум освештао, силе душе оснажио, ум просветио и срце страхом Божијим приковао, и на крају је показао скинијом самог духа.

Ко се достојно причестио, примио је као залог Царство Божије. Такав је обучен у божанско бојно рухо, које га чува од свакога зла и сваке лукаве помисли, и чини га неустрашивим и пред самим демонима. Срце достојно причешћеног пуни се неизрециве благодати и неисказиве раздраганости. Само такав човек опажа надошлу промену, и радује се због свог обнављања. Свака врлина краси његово срце и једино жуди за сједињењем са Богом. Душевни мир, који му прибавља опажај измирења и заједнице са Богом и небески мир који царује у њему, огледају се на његовом благоумилном лицу, лицу причасника Божијег. А и сав његов спољашњи изглед сведочи о његовом моралном стању; ту су невина чистота и девственост, две крилате деве које облећу око њега, и које свима говоре о њему. Ето нарави онога ко се истинито и достојно причешћује, и резултата светога причешћа.“