header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Дарко Ристов Ђого: Херсон – окружење бесмислом Штампај Е-пошта
четвртак, 24 новембар 2022

 Херсон – град који је армија Российске Федерације плански напустила а ВСУ заузела не треба мијешати са истоименим археолошким налазиштем близу Севастопоља, на Криму (понекад се, за ову другу локацију користи и дужи облик, „Херсонес“ и ознака „тавријски“).

„Херсон(ес)“, међутим, и није назив само једног географског појма. Сенцов ријечник за χερσό-νησος χερρό-νησος даје „земски оток тј п о л у о т о к“ те набраја четити „херсона“ од којих ниједан није онај кримски. Номен ест омен, па је одлука о повлачењу и донесена како Армија РФ не би била полуострво у мору ВСУ. И ма колико војнички разумна, она је саморазумљиво тешка за морал војске која се повлачи. Већ је стари демон, одбивши колут дима и гуцнувши виски у улици Даунинг погледао извјештај након Денкерка и потом у говору изрекао „ратови се не добијају евакуацијама“ („wарс аре нот wон бy евацуатионс“).

Но, ако је брига да се Армија РФ не нађе у окружењу оружја оправдана и разумљива, ништа мање није разумљива ни брига А. Г. Дугина да се након Херсона Россия не нађе окружена идејним бесмислом. Како и сам каже – тактике и стратегија пи-ара не помажу. „Хендловање“ ситуације није исто што и налажење трајних тачака и оријентира, промишљање о свом мјесту и сврси у свијету. Зато је његов предог – дат уз много срца, жара, осјећаја стајања на ивици амбиса – да се крене у идеологизацију РФ.

Нисам сигуран шта конкретно Дугин подразумијева под идеологизацијом и којим начинима би се она морала и могла остваривати. Претпостављам да би по сриједи била она словенофилска, историософска, евроазијска традиција којој припада сам Дугин.

Россијској федерацији је можда неопходан амалгам руске идеје и евроазијства – што по себи није тако лак и очигледан задатак како се на први поглед чини будући да се Русъ и Азија нису сусретале у геополитичким партнерствима, трговачким везама, културном размјеном већ углавном „на полю брани“ – Азија је долазила у Русију мачем и тек је мач тјерао Азију из Русије. То што је Русија на неупоредиво мекши начин колонизовала Сибир у односу на Албион и Империју насталу од његових колонија не смије да нас завара да помислимо да су судари са организованим државама и старим цивилизацијама иза сибирске пустиње били без мача – од поља Манџурије до гибљеи Стрегущего Россия се простире у Азији само онолико и онако колико је у стању да одбрнаи себе. Но, ако и узмемо здраво за готово да је евроазијство могуће не само као једна протестна философија, један крик који ће дегенерацију европске мисли надомјестити позитивним врједновањем азијског принципа, остаје и даље питање технологије политичког која би било који облик идеологије низвела међу људе.

Када су, након цареубиства и револуције, комунистичке власти премрежиле сваку пору друштва партијским органима и политичким комесарима, свакако да нико од њих није рачунао на проблем сљедећег облика саоштавања неке будуће идеје, након комунизма. Ипак, лажно Царство Божије бескласног друштва кроз диктатуру пролетеријата није наступило, па су сва „транзицијска“ друштва, укључујући и српско и руско остала без икакве есхатологије, без икакве сврховитости политичког и државотворног. Да би се могла извести идеологизација морали бисмо да имамо становништво коме би појам идеје, начела, непромјењивог археа и иманентног телоса био разумљив и близак. Не би сваки Србин и Рус могао можда да артикулише та начела, али би сваки морао да осјећа да Россија и Србија (од Дубава до мора сињега као синоним за све српске земље) имају неку сврховитост мимо комуналне функције државе која се, као њен једини смисао, до бесмисла предаје на нашим политикологијама, тек само мало декорисана „великим“ теоријама Лока, Хобса, Русоа идр. Чему Русија, осим томе да наплати порез, организује школу и деветомајску параду?

Могуће је, међутим, поентирати: сврховитости и идеје се такође морају саопштити људима. Тачно. Човјек унутар себе има онај цор инqуиетум Светог Августина, једно срце немирно док се не смјести у Богу (или замјени за Бога). Па ипак, тај немир се мора читавог живота усмјеравати ка племенитом, јер у противном човјек врло брзо почиње да смијешта срце своје тамо гдје је благо његово. Отуда су деценије усмјерености на комунистичку есхатологију али и већ три деценије живота без икакве смисловитости државе оставиле видног трага на нама. Рецептори за идеју тј идеологију атрофирали су у баналној свакодневици новоруса и новосрба – ако су наши родитељи имали погрешне идеје једног пара-хришћанства, опијума за масе из кухиње материјалистичког хегелијанства, онда је идејни вакуум настао деведесетих показао се још горим, будући да је попуњаван не више идејом већ материјом: конзумерством, културом баналности и имитације Запада.

Како су бивши комунисти под притиском историје морали да постану социјалисти, у њима су одзвањали они најтрагичнији Јесењинови стихови: „и молиться не учи меня. Не надо! К старому возврата больше нет.“ Зато се из њихових редова, а понекад и мимо њих, појављивала једна олигархија без икаквог осјећаја за сврховитост не само државе и народа већ било чега и кога. Ако је руска аристократија прије цареубиства била и благородна и декадентна, српска интелигенција и пуна идеала и затамњелих сочива која нису више разликовала Србе и Југословене, онда је нова олигархија – наша трагедија и наши ликвидатори – лишена саме могућности да буде благородна и идеалистична. Стекавши богатство безобзирношћу а чувајући га тако што рачунају само са манипулацијом слабим странама човјековог бића, нова олигархија није у стању да појми каква би и чему била та Дугинова „идеологија“ и како уопште могу да постоје садржаји националног идентитета који траже одрицање од себе. Зато Дугин мора да апелује да се идеологизација руског друштва започне сврха – указом, претпоставимо. Зна и Александар Гељевич да међу олигархијом може да нађе само отворене експонентне глобалног Мегалополиса или симуланте националне свијести, али никад и никако човјека који би дао сина на војну академију, а не у рат. Ако је сваки нормалан човјек – боголик који стоји на размеђу предака и потомака, онда олигархија сачињена од људи који нису крст метафизичке вертикале ка Богу и метафизичке хоризонтале ка народу не може да посредује крстолике – једине васкрсне – силе запретене у нашем завјетном бићу.

Шта је онда лијек? Чему да се надамо? Можда ће Дугинов апел уродити плодом па ће се „идеологија“ заиста спустити свише. То ћемо видјети. Док се то не деси, док се празнина идеје не попуни нечим, остаје нам да се надамо да ће изнутра, из нашег бића, као 1804. или 1611. да се подигне један Карађорђе или Кузма Мињин. Како данас нисмо под окупацијом мача већ бесмисла, нови устаници против стране власти не морају да обнављају државу, војску и заставу (оне већ постоје) већ идеју, смисао, начела.

У Херсонесу античком, оном близу херојског Севастопоља, између рушевина римских вила и грчких трговина, стоји „базилика у базилици“ – црква озидана у позном XI вијеку од материјала урушене цркве веће основе која је изграђена за вријеме славног римског императора Јустинијана. Империја није успјела да обнови своју империјалну силу – али на њеним основама родила се ромејска држава, суштински хеленска, хеленска аутократија која се још дуго опирала паду обнављајући снаге и саопштавајући је и другима. Унутар велике цркве стајала је још дуго мања али дуговјечнија црква.

Унутар цркве је увијек црква. Само је потребно потражити.

Извор: ИН4С

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 24 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.