header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Диогенис Д. Валаванидис – с вером у Христа против сатаниста (интервју за "Печат") Штампај Е-пошта
субота, 26 новембар 2022

 Наш саговорник, аутор књиге о патријарху Герману и расколу у Македонији, поред тема које су садржај његовог дела говори и о будућност православља

По вокацији дипломата, писац и економиста, Диогенис Д. Валаванидис је рођен у Београду 1955. године у окриљу грчке породице пореклом из Мале Азије (Кесарије). Увек је био ослоњен на аманет свог деде, иначе познатог и високо уважаваног хирурга, филантропа и хуманисте др Аврама П. Валаванидиса (1866–1913), који је говорио да православна вера, отаџбина и породица треба да буду три носећа стуба сваког човека и његовог дигнитета. Као лекар добровољац ступио је у српску војску у борби за ослобођење од турских завојевача.

Диогенис Д. Валаванидис одрастао је у амбијенту осећања љубави према Цркви и Господу Богу, чијом вољом му је указана част и привилегија да сарађује и буде близак с блаженопочившим митрополитом београдско-карловачким, архиепископом пећким и патријархом српским Германом. Иако је прошло много година, успомене и осећања нису избледела, чак напротив, још му је жива слика пред очима када је први пут са осам година ушао у Српску патријаршију (1963), док га је за руку држао патријарх Герман. Тада је похађао часове веронауке у Цркви Светог Саве. Диогенис каже да се сећа да су сва деца која су у то време ишла на веронауку у Цркву Светог Саве осећала велики страх приликом уласка у порту цркве. Причало се да би могли бити искључени из школе, и да би трпели велике последице, како они, тако и њихове породице.

Диогенис наглашава да се и после 60 година труди да хода по трагу својих предака, тако да се данас, у својству председника Центра за заштиту хришћанског идентитета, моли Господу Богу да му подари снаге и мудрости да истраје на путу одбране православне цркве и очувања њеног јединства.

Током богате професионалне каријере налазио се на одговорним функцијама у амбасади САД у Београду, авио-компанијама „Пан Ам“ и „Олимпик ервејз“, америчкој компанији REMAX International, Министарству спољних послова Републике, Србије као и другим институцијама.

Писац је неколико дела и стални члан Удружења књижевника Србије. Основао је Удружење Грка у Србији „Рига од Фере“, српски Комитет за репатријацију партенонских скулптура „Мелина Меркури“, Ново друштво српско-грчког пријатељства, као и Центар за заштиту хришћанског идентитета. Такође, један је од оснивача респектабилне Међународне организације за репатријацију партенонских скулптура која данас у свом саставу има око 20 националних комитета широм света.

Добитник је једног од највиших ордена Српске православне цркве, ордена Светог цара Константина, за вишедеценијски рад на заштити српских цркава и манастира на простору Косова и Метохије. Почасни је члан Фондације „Елефтериос Венизелос“ с Крита.

Којим мотивима сте се руководили како бисте написали овако драгоцено дело као што је ваша књига „Истина о патријарху Герману и питање тзв. Македонске цркве“?

Ову књигу сам написао с великим осећањем поноса и поштовања, написао сам је за великог човека, поглавара СПЦ и пријатеља, који је био патријарх српског народа иако је био неправедно оптужен да је био „црвени патријарх“. На овај начин сам доказао да није било тако како су мислили неки Срби, углавном носиоци црвене књижице Комунистичке партије. Неки кажу – „било је такво време“. То није истина, јер проблем није у времену већ у људским карактерима. Истина је да је било много више оних који су ради шаке „Јудиних сребрњака“ издали своју веру, нацију, лични понос и породични морал бацили под ноге, док је било и правих људи, са чврстим и непоколебљивим ставовима, који су увек ишли усправно и ходали кроз живот високо подигнутог чела. То је имало своју цену, али они су то чинили без обзира на последице, време и околности.

Назвати патријарха Германа „црвеним патријархом“ велика је срамота и грех оних који су такву ноторну лаж смислили! Уосталом, може ли бити црвен отац чијег је сина првенца прогутала црвена неман, тако да му ни за гроб није сазнао? Без кривице је стрељан у Загребу 12. јуна 1945, с непуних двадесет година, иако је рат званично завршен још 9. маја исте године.

Пошто сте били сведок тог времена, реците нам нешто о тешкоћама с којима се блаженопочивши патријарх Герман свакодневно суочавао. Како је излазио на крај с тадашњом влашћу?

Патријарх Герман налазио се на челу СПЦ од 1958. до 1990. године, и пролазио је кроз један од најтежих периода у њеној историји. Био је изложен снажним притисцима безбожничке југословенске власти која се утркивала у додворавању Ј. Б. Титу, чинећи све да уништи и затре све што је мирисало на тамјан и оглашавало се звуцима црквених звона. Иако изложен огромном притиску тадашњег диктаторског режима, у виду исцрпљујућих убеђивања од тадашњег потпредседника СИВ-а Александра Ранковића (28. октобра 1958), председника СИВ-а Петра Стамболића (7. марта 1967) и других, патријарх Герман је упорно одбијао да призна „самовољно проглашење Македонске православне цркве“. Пласирањем неистина и лажи као проверених метода, Титова тајна полиција (УДБА) покушавала је на све начине да га дискредитује, што је резултирало расколом у СПЦ у Америци, који је у међувремену изглађен.

Однос тадашњих власти према СПЦ најбоље илуструје податак да је патријарх Герман чак 88 пута подносио молбу и водио разговоре на разним нивоима, док се није изборио за наставак обнове Храма Светог Саве на Врачару. Тај процес би био сигурно једноставнији да је имао и најмању подршку српских комуниста у тадашњој власти, која је изостала, јер им је била значајнија удобност живљења у односу на пружање подршке својој цркви и свом народу.

О ставу патријарха Герману према тадашњем времену, најбоље сведоче његове речи. Цитирам: „Мене искуство учи да данас наш народ стоји у месту и да ће тако подуже бити. То место је у провалији из које треба изаћи. Страх ме је да опет не пођемо за човеком који ће нас задржати у провалији, а притом нам говорити како ходамо широким, царским друмовима сунцем обасјаним. Ко не схвата да Срби не могу више да живе у провалији и мраку, не може да буде добар предводник. Српски комунисти су сопствени народ унесрећили. Није праведно да данас после свега што се догодило, за несрећу која нас је задесила кривимо више друге, од сопствених изрода.“ (Из публикације Пословног центра НИП „Новости“, аутора Светислава Спасојевића: Српски патријарх Герман: Ја и комунисти, 1985. г.)

Да ли су вам познати неки детаљи евентуалних директних сукоба на релацији патријарх Герман – Тито?

Како да не. У Југославији је раних седамдесетих година вршен притисак на одређене угледне институције, као и познате личности да за Нобелову награду за мир предложе „највећег сина наших народа и народности“. Врло мало је оних који су ту „сугестију“ за Брозову кандидатуру одбили. Међу тим ретким је и Српска православна црква, на чијем је челу био патријарх Герман. На седници Светог архијерејског синода од 20. марта 1973. патријарх Герман је саопштио Синоду да је позван и умољен да у име СПЦ упути предлог Нобеловом одбору при Норвешком парламенту да се Нобелова награда за мир у 1973. додели „највишој личности у СФРЈ“. Сву ароганцију и дрскост Титове власти видимо у чињеници што је ЦК КПЈ упутио већ припремљено писмо српском патријарху Герману, очекујући да га само потпише.

Том приликом патријарх Герман је додао, цитирам, „мислимо да је потпуно јасно о којој се личности ради, с тога због деликатности случаја и потребне дискреције име за сада не спомињемо“.

Разматрајући ово, Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању 1973. године, одлучио да: „Ни Свети архијерејски сабор, ни Свети архијерејски синод, ни Његова светост патријарх се не могу у овој ствари јавно ангажовати, пошто је то питање изван црквене надлежности. Ово утолико пре што је Свети архијерејски сабор СПЦ још 1939. године донео одлуку којом осуђује акцију црквених представника у једној оваквој ствари.“

У прилог томе бих навео да је маја 1969. патријарх Герман упутио писмо Ј. Б. Титу у коме се жали на злостављање српског живља а посебно монаха и монахиња на Косову и Метохији. Не много након тога патријарх Герман је рекао: „Године 1969. сам послао писмо Јосипу Брозу и до танчина описао несрећу православних Срба на Косову и Метохији. Био сам наиван, јер сам веровао човеку који је према Србији и Србима спроводио политику свога цара Фрање Јосифа. Затим следи опробан комунистички систем – избегавање одговорности. Тај Броз је био уметник у томе. Замислите, он наше писмо прослеђује Србији. Коме, молим вас у Србији? Српским политичарима који су ми целог века претили због најмање ситнице!“

Реците нам нешто о односу патријарха Германа с високодостојницима других цркава.

Патријарх Герман је водио врло живу међурелигијску активност. Посетио је многе православне цркве, између осталих Васељенску, Александријску, Московску, Румунску, Бугарску, Грчку, Пољску, Чехословачку и др. Веома се интересовао за рад и активности Светског савета цркава, и на Скупштини у Упсали 1968. године изабран је за њеног председника. На тој високој функцији остао је пуних седам година. Такође је 1969. посетио кентерберијског архиепископа, који је претходно посетио Српску цркву.

Интересантно је напоменути да коментаришући страх и мржњу према Србима која је присутна код готово свих суседа, велики српски патријарх Герман је рекао: „Пре доста година сам слично питање поставио сверуском патријарху, господину Пимену. Цитираћу његов одговор јер бих слично и ја данас одговорио. ‚Ми Руси јесмо најбројнији народ у Совјетском Савезу – рекао ми је господин Пимен – али та разлика није толика да би код других скрила мржњу. Првом се увек завиди, а између зависти и мржње не постоји ни корак разлике‘.“

Имајући у виду да се патријарх Герман борио с комунистичком влашћу чак 30 година да не призна аутокефалност македонске цркве, како гледате на недавно „олако“ давање аутокефалности македонској цркви – Охридској архиепископији од стране данашњих великодостојника СПЦ?

Да будем искрен, вест да је СПЦ као Мајка црква сагласна с давањем аутокефалности једном свом административном делу, и да је 5. јуна 2022. патријарх Порфирије уручио томос, у Саборној цркви у Београду, митрополиту Стефану као архиепископу охридском и митрополиту скопском, потпуно ме је шокирала! Апсолутно ми је непознат и несхватљив разлог оваквог поступка којим се бројна културна и духовна баштина Немањића, Мрњавчевића, Бранковића и др. даје у руке онима који су на таласу комунизма створили једну титоистичко-атеистичко-секуларну творевину, засновану на антисрпству и користећи се злоупотребом имена северне грчке покрајине Македоније, која је 3.000 година била хеленска и таква ће остати до краја света.

Коначно и на патријарха Германа је 5. маја 1967. године вршен огроман притисак од стране тадашњег председника Извршног већа Србије Драгог Стаменковића, да се Македонској православној цркви да аутокефалност. Велики српски патријарх Герман му је рекао да је СПЦ иначе желела да им изађе у сусрет, дајући им самосталност са аутономијом у оквиру СПЦ, као Мајке цркве, „док се сада од нас тражи да извршимо самоубиство“ (Син. бр. 1785, 17. мај 1967; Ђ. Слијепчевић, Македонско црквено питање, 76–77).

Такође, желим да подсетим да су пред почетак Сабора 1967. године достављени реферати др С. Троицког и др Б. Гардашевића, једног од највећих стручњака за црквено право, на тему „Да ли МПЦ има услове за добијање аутокефалности“. У опширним рефератима је изнет низ докумената да МПЦ нема услове за добијање аутокефалности. „Ако би она противно канонима, сама на свом митрополијском црквено-народном сабору, прогласила себе за аутокефалну, онда ће се сматрати, како од стране Српске православне цркве, тако и осталих аутокефалних цркава, расколничком верском организацијом, и као таква, одлучена од општења са њима“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).

Када је реч о Охридској архиепископији, у реферату на тему „Да ли је Македонска црква наследник Охридске архиепископије“, проф. др Бранко Цисарж изнео је преглед Охридске архиепископије, и на крају констатовао: „Да је саопштење Охридске архиепископије у (тадашњој) СР Македонији само по имену, и ни по чему другом није наследник грчке Охридске архиепископије“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).

И после свега, како овај скандалозан чин објаснити митрополиту Јовану, кога су власти из Скопља држале утамниченог више од деценије; шта рећи осталим српским владикама које је именовала СПЦ да начелствују у Скопљу, Охриду, Битољу… Како погледати у очи српски живаљ овог краја, кога македонски неокомунисти стално прогањају и сатиру.

Сада бих вас замолио за мишљење о једном од најделикатнијих питања целе православне цркве, а то је давање аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине од стране васељенског патријарха Вартоломеја Првог. Могу се чути ставови неких верских аналитичара да то може да угрози јединство православне цркве.

Ваше питање је врло деликатно и захтева шири и аналитички одговор. Као прво, васељенски патријарх је на апсолутно неканонски начин „дао“ аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине. Ова одлука представља пад у искушење етнофилетизма (тј. стање у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету). Због тога је ова појава с правом осуђена од православне цркве не само на Цариградском сабору (1872) већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам као „јерес и змијски отров“ који разара јединство православне цркве. Да се Црква у својим одлукама није држала кроз историју тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.

Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, да би само неколико година касније, на основу тог истог етнофилетизма који су осудили као јерес – дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство православља.

Такође, неопходно је нагласити да су предсаборске припреме, поготово када је дневни ред у питању, трајале неколико деценија. Веома је проблематично, и поставља се логично питање, због чега тема аутокефалије није уврштена у дневни ред Сабора на Криту, што је тражила и Српска православна црква, уз образложење да је ова тема довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, али ипак није прихваћена и није се нашла на дневном реду.

Ко је избегао или ко се уплашио да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?

Многи учесници сабора као и верски посматрачи упућују погледе ка васељенском патријарху, сумњајући да је можда баш он знао какав ће каснији ток догађаја уследити, поготово када је реч о неканонском признању православне украјинске цркве.

Овакав след догађаја навео је многе интелектуалне кругове на закључак да су западни геополитички центри моћи успели да разједине све што је постојало на просторима бившег СССР-а, па и бивше Југославије, изузев православне цркве која је успела да очува јединство. Сада демонске силе овога света ударају управо на темеље јединства православне цркве.

Није потребно велико познавање геополитичке ситуације, као ни односа унутар хришћанских заједница различите деноминације, да би се извео закључак из којих западних политичких и црквених центара се руководило у правцу оваквог решавања спорова међу православним црквама, с превасходним циљем убацивања клице нејединства, како би у крајњој инстанци дошло до раскола.

Моје скромно мишљење је да је Константинопољ урадио нешто што није смео да учини у овом времену. Другим речима, одлука васељенског патријарха се у вези с решењем питања цркве у Украјини може оценити само једном речју – катастрофална, поготово када је реч о јединству православне цркве.

Ради бољег разумевања, држава Украјина је производ лењинистичко-стаљинистичко-комунистичког секуларизма, или се може назвати као Украјина Владимира Иљича Лењина, док је стање у украјинском народу плод унијаћења Украјинаца из XVI века (тј. прекрштавања православаца у римокатолике).

Опростите на индискрецији, интересује ме како се осећате док говорите критичким тоном о васељенском патријарху и његовим одлукама, имајући у виду ваше грчко порекло и то баш из Мале Азије, из Кесарије?

Искрено, осећам велику тежину и бол у души, с обзиром на то да су сви моји преци целивали десницу васељенском патријарху као свом врховном духовном поглавару. Припадам народу који је одрастао ван домовине, и који је васпитаван у духу поштовања и своје и туђе религије, као и безрезервне оданости према Христовој цркви, породици и отаџбини. Грци из Мале Азије презиру издају и страх, а високо цене дигнитет и моралне квалитете. Највероватније да нам ову чврстину и посебност даје Господ Бог јер смо народ „изгубљеног завичаја“, али чврсте вере, храбрости, одлучности и моралних врлина.

Управо због тога је за мене оданост према Христовој цркви много већа и важнија него што је примат Васељенске патријаршије и њеног поглавара.

Када је реч о аутокефалности, несумњиво да је ово питање изашло из оквира црквених канона, и постало par exellence једно од најважнијих геополитичких питања. На тај начин су политички кругови западних центара моћи покушали да разједине православни свет.

Овде се намеће неколико питања за Васељенску патријаршију. Прво, да ли Васељенска патријаршија има право апелације, тј. доношења одлука вишег суда, нарочито у духу и на начин на који је овом приликом примењен. Васељенска патријаршија се руководи источно папистичким тумачењем 9, 17. и 28. канона Четвртог васељенског сабора који су писани 451. године.

Васељенски патријарх своје право првог по части (primus inter pares) заснива на канонима Васељенског сабора, а заправо то место је добио као епископ града Византа – Константинопоља, пошто је град у коме је боравио васељенски патријарх био царски град и у њему су заседали византијски цар и Царски синквитос или Царски савет, тако да се данас, с обзиром на промењене историјске околности, такав закључак може ставити под знак питања.

У сваком случају, намеће се недвосмислени утисак да данас демонске силе овог света желе да подрију јединство православне цркве. Управо због тога су одлучиле да искористе престолну цркву, Цариградску, и покушају да реализују своје циљеве преко њених привилегија које је имала у тадашњем времену, до 1453. године.

На основу свега до сада изнетог намеће се недвосмислен закључак да се цео свет налази у озбиљној кризи, а човечанство на великом искушењу и низбрдици, с посебним освртом на Европу. Истакао бих да се људска цивилизација нашла на странпутици, и да се налази у озбиљном паду, можда чак и слободном паду. Један од главних фактора те кризе лежи у чињеници да се свет а тиме и Европа одрекла сопствене традиције. Када је реч о Старом континенту, европско хришћанство се налази у дефанзиви, тј. у повлачењу, или у класичном бекству. Због тога, потпуно свесно и одговорно, можемо рећи да је већина земаља Европе престала да буде хришћанска, јер је сасвим очигледно да је на делу борба између хришћанства и антихришћанства.

Како то не би постало јасно већини људи, на глобалном нивоу је пуштен дим како би се замаглио видик, тако да се вештачки потенцирају теме које нису приоритетне, али су корисне да се о њима говори и расправља док се у позадини одвија сукоб у коме се решава судбина целог хришћанског света. Зато се и намећу теме, као што су дигитализација, пандемија, хомосексуализам, глобално загревање итд.

То је управо и циљ антихришћанских снага – да будемо окупирани периферним а не суштинским питањима. Када је реч о глобализму, морамо разумети да је и комунистичка идеологија један од стубова глобализма. Заправо, комунистички, као и западни либерални глобализам имају исти циљ, а то је сукоб с националним државама и њиховим лидерима јер су националне државе верски оријентисане, самосталне и независне. Све је у ствари исто, само су једни леви, док су други либерални.

Због тога са жаљењем можемо да констатујемо да је већина земаља западне хемисфере изгубила идеје водиље и традиционални хришћански идентитет. Будући да се сада решава судбина целог хришћанског света, с правом се питамо које силе управљају тим процесима. Да ли је то дубока држава, дубока елита или нека тајна влада, врло је тешко рећи. С правом можемо констатовати да те силе делују из сенке, и да би то, поред осталих, могле бити и организације лидера водећих светских банака и транснационалних компанија, које називамо антихришћанским силама.

Примећујемо да је у водећим земљама Запада сатанистички покрет у пуном замаху и успону, с тенденцијом ширења на православне земље. Утолико више и брину неканонске одлуке васељенског патријарха, које је доносио самостално без сазивања Свеправославног сабора и које су несумњиво донете под утицајем, притиском или нечим трећим, западних центара моћи који се залажу за фрагментацију православне цркве и афирмацију сатанистичког покрета. Потпуно сам уверен да је неканонска одлука давања аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине донета тенденциозно, како би изазвала домино ефекат у многим тачкама православног света.

Има ли излаза из ове ситуације?

Свима је добро познато да аутокефалност у данашње време може да предложи само Мајка црква и нико више. И Васељенска патријаршија и њен поглавар добро знају да је императорско време (цара Константина) неповратно прошло, а с њим и привилегије које је она имала у јединој форми коју познаје православље, а то је „primus inter pares“ (прва међу једнакима по части).

После оваквих одлука кршења канона апостола, светих отаца и Васељенских сабора, поставља се питање: да ли и даље једна стара, декадентна и некредибилна институција која је склона доношењу унилатералних а не саборских одлука, и то под туђим утицајем, као што је данашња Цариградска патријаршија, може да задржи статус прве међу једнакима, или то питање треба да се отвори на новом свеправославном сабору (уз обавезно учешће поглавара свих православних аутокефалних цркава), што је у најбољем интересу опстанка Христове цркве пред најездом нехришћанских, сатанистичких и глобалистичких сила.

Несумњиво да је неопходно и ургентно организовање овако конципираног свеправославног сабора како би се договором дошло до избора кредибилне и моћне православне аутокефалне цркве која би поштовала све црквене каноне и одлуке Васељенских сабора, и на тај начин стекла ауторитет и кредибилитет да буде новоизабрана прва међу једнаким по части, за цело православље.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Извор: "Печат"

Последњи пут ажурирано ( субота, 26 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.