header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Поводом почетка поста: подсећање на наше писмо проти Љуби Милошевићу о посту и причешћу Штампај Е-пошта
понедељак, 28 новембар 2022

 Уважени оче прото,

Веома нам је драго што сте своје драгоцено време одвојили да бисте одговорили на писање наше редакције о тако значајном питању какво је пост и припрема за Свету Тајну Причешћа. Пошто сте Ви један од ретких људи у мантији који је спреман за било какав дијалог са народом Божјим, и пошто је тон Вашег писма, баш онако како смо и навикли кад сте Ви у питању, био одмерен и достојанствен, са радошћу и без зебње смо приступили овом одговору.

Видимо по реакцијама наших читалаца да је преписка коју водимо на корист свима који читају. Хвала Вам прво на разјашњењу појмова које сте дали у свом одговору. Они су прецизни и тачни, али морамо да укажемо на чињеницу да нису превише повезани са конкретним одговором на тему о којој расправљамо. Шта то значи?           

Доксолошка и благодатна природа Цркве нам је јасна, но у богослужењима Цркве Божје нема никаквих правила о томе да ли се пред причешћивање пости једењем јела куваних на води. То је ствар типика, али и духовног руковођења. Песме Цркве, којима се Бог слави, певају о „посном пролећу“, о посту духовном који је изнад телесног, моле Бога да не одврати Своје лице од слуге Свога, али нема песме у којој би се,рецимо, певало:“Постимо, братије, суботу на уљу, а у недељу се причестимо“. Неко може рећи да се тај закључак да извести из духа богослужбених песама, али то је већ тумачење,и то тумачење за које треба дуг доказни поступак чији исходи нису сасвим сигурни.

 У песмама наше Цркве јасно стоји да је душа бесмртна, али  не пише  - припремајте се за причешће овако или онако.Да поновимо:једење јела спремљених без уља, куваних на води, три пута дневно суботом или недељом није никакво кршеље Типика, него ублажење поста. О томе патријарх Павле каже следеће: - цитат. И грки теолог Стенли Харакас пише о томе (у мом тексту „Пост суботом“ у „реч на реч“, иза текста владике Артемија који цитирам). КО ЈЕДЕ ЈЕЛА КУВАНА НА ВОДИ СУБОТОМ И НЕДЕЉОМ, НЕ КРШИ ТИПИК КОЈИ У ТЕ ДАНЕ ЗАБРАЊУЈЕ САМО СУХОЈЕДЕЊЕ.СРБИН КОЈИ ТАКО ЈЕДЕ ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ, НЕ КРШИ НИ ТРИОД (У КОМЕ СУ БОГОСЛУЖБЕНЕ ПЕСМЕ), НИ ТИПИК.     

ОН БИ ИХ КРШИО САМО КАД БИ ЈЕО ХЛЕБ И ПИО ВОДУ И ЈЕО НЕКУВАНО.           

 КУВАЊЕ ЈЕЛА УВЕК ЈЕСТЕ УБЛАЖАВАЊЕ ПОСТА.   

Прво неколико речи о самој припреми за Свето Причешће. Већ у Златоустове време обичаји везани за Причешће били су различити, и Ви то добро знате. Неки од тих обичаја, веома раширени у доба гоњења и касније, временом су нестали, и њихово увођење у Цркву данас било би, у најмању руку, неразумно.Рецимо, људи су сами себе причешћивали. Свети Василије Велики каже да је ово обичај не само монаха у пустињама, него и лаика у Александрији и Египту. Ношење Светог Причешћа уза се тако је био обичај. Свети Амвросије Милански свом брату Сатирику препоручује да са собом носи „мрвицу Евхаристије“ да би се спасао од буре на мору.Замислите да неком падне на памет да причешћује самог себе, без свештеника – то би, данас, био радикални протестантизам источног обреда. А некад – било је уобичајено,па се изобичајило. Јер, на Шестом васељенском сабору донет је 58. канон, који кажњава лаика ако би самог себе причестио.Такође, као што знате, лаици су дуго времена примали Причешћа као и свештеници – Тело Господње у руке,а Крв Господњу из чаше. Касније је уведена кашичица.           

Што се учесталости примања Евхаристије тиче, и о томе знамо: Преподобни Нил Синајски препоручивао је монасима да се причешћују сваки дан, да би тело Христово постало наше.Али, већ Свети Златоуст каже да у његово доба има оних који се причешћују једном годишње. Зато многомудри старац Клеопа Румунски и вели:“Саборна црква, брате Јоване,није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама,јер је тај обичај,то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу/.../имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће/.../“Старац Клеопа о условима за причешћивање цитира Златоуста:“А ти, пре него што се причестиш, пости,да би се показао достојан причешћа; а након што си се причестио, поспеши уздржање,да не би све упропсастио/.../“

Што се тиче Руске Цркве (за Српску још нема озбиљних истраживања), њена еврхаристијска духовност развија се, по истраивањима Александра Боженова овако: до 12. века, у манастирима је практиковано чешће причешћивање. Почев од 12. века, причешћивање је повезано са исповешћу, а исповест се обављала у току поста. Верник је морао да буде под руководством свог духовника. Тако су пост, исповест и причешће трајно повезани. Одлука Кипарског сабора из 1620. године гласи: “Свештеник је дужан да оне који приступају Светој  Чаши пита да ли су исповедили своје грехе и ком духовном оцу“. Боженов вели:“После 12. века,у Русији су се исповедали и причешћивали три пута годишње,током Великог, Петровског и Филиповог поста, а од 14. века четири пута,што је везано за појаву Успеносг поста. ПРИПРЕМЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ ТРАЈАЛЕ СУ ТОКОМ ЧИТАВОГ ПОСТА“. У 16. веку припрема за Причешће постала је нешто блажа и подразумевала је једну седмицу, са читањем молитвеног правила сличног данашњем.У чувеном „Исповедању вере“ митрополита Петра Могиле јасно стоји: “Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље;данас су, међутим, малобројни они који воде тако чист живот да су увек спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује да с еони што теже побожном животу исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишљње или свакога месеца, а сви обавезно – једном годишње“ (дакле, четири пута годишње није заповест, него савест; може се човек, с припремом, причешћивати и једном месечно).  У Синодалном периоду, под утицајем отаца какви су Свети Тихон Задонски, Теофан Затворник и Јован Кронштатски, причешће је постало учесталије.Ипак, руски Оци су јасно упозоравали да пазимо шта радимо.  Свети Игњатије (Брјанчанинов) у писму својој сестри Јелисавети каже: “Није важно да се човек често причешћује,већ да се суштински припреми за Свето Причешће и за то пожање обилну корист.Света Марија Египћанка се у целом свом дугом животу у пустињи никад није причестила:овај живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота“. Свети Варснауфије Оптински пише: “У нашем скиту се придржавамо устава Атонске горе,који су саставили свети старци и који нам је предат на поуку. Сви монаси се причешћују ШЕСТ ПУТА ГОДИШЊЕ, али по благослову понекад и чешће“. Преподоби Севастијан Карагандински је говорио:“Прићи Путиру са Светим Тајнама није исто што и прићи столу са тањиром супе или шољом чаја“. Зато се у Русији и развила посебна пракса тзв. ГОВЈЕНИЈА, молитвене припреме за Причешће, која се састојала од усрдног посећивања црквених служби, читањаљ личног молитвеног правила појачаног у односу на уобичајено, читања побожних књига и самоиспитивања, снажнијег поста и исповести, о чему пише Свети Теофан Затворник и у „Путу ка спасењу“ и у књизи „Шта је духови живот и како се ка њему усмерити?“

Што се поста тиче, у Русији су се прво држали типика Светог теодора Студита, који је био нешто блажи у односу на Јерусалимски типик. Рецимо, у првој и трећој седмици Великог поиста, Свети Теодор је разрешавао само схоједење,што је значило да се једу само суви и некувани плодови, као и нека блага чорбица, тзв. „ривлонаја јуха“.Остале седмице, осим среде и петка, кад је било наређено сухоједење, подразумевале су једење хране са уљем једном дневно, у три поподне, а суботом и недељом два пута дневно. Чешће се јела и риба.Како пише архимадрит Јован Маслов,за мирјане је у то доба пост био блажи – јели су једном дневно, тачно у подне, а суботом и недељом два пута. Ипак, митрополит Климент Смољатич налагао је и мирјанима да прву седмицу поста једу само хлеб са купусом и неварену храну, што је требало да чине и понедељком, средом и петком сваке седмице до Страсне седмице. Јерусалимски типик био је строжи: риба само на Благовести и Цвети, за монахе тримирје пре седмице Поста – ништа да не једу до среде,када се једе само хлеб и топла вода, а мирјани, током целог поста, да једу једном дневно, у три поподне, осим суботом и недељом,кад се јело по два пута на уљу. У току Страсне седмице, и монаси и мирајни у Русији могли су да једу само хлеб, некувано поврће и да пију воду са мером. На Велики четгвртак дозвољавало се јело кувано без уља, једном дневно, на Велики Петак није се јело и пило ништа, а на Велику суботу пост до три поподне,а онда да се једе само хлеб. У познатом руском „Домостроју“,који је прописивао живот правоверних Руса, насталом у 16. веку, налагано је да мирјани Чисту и Страсну седмицу проводе у сухоједењу (без КУВАНИХ ЈЕЛА, чак и на води),а било им је дато извесно „попуштање“ – да суботом и недељом могу да једу рибу. Ево шта о свему пише архимандрит Јован (Маслов): “У 17. веку та строгост ушла је у руско друштво тако снажно да је постала саставни део религиозног живота народа.Странци су били запањени таквим строгим држањем поста код Руса.Тако на пример Херберштајн пише да међу Русима има оних који храну узимају у суботу и недељу, а  у друге дане никакву храну не узикмајуа неки узимају храну само у уторак, четвртак, суботу и недељу.Веома многи се задовољавају само парчетом хлеба и с мало воде у понедељак,среду и петак“. Како сведочи један арапски путник, побожћни Руси у току прве седмице Великог поста без нужде нису излазили из својих кућа. Цар Алексеј Михајлович, царица и њихова одрасла деца нису узимали храну у току прва три дана поста.не само да су усрдно посећивали службе у храму, него су испуњавали и кућно молитвено правило. Тек у среду после литургије Пређеосвећених дарова цар је јео слатки компот и слао га својим племићима. Од четвртка до суботе опет ништа није јео,а у суботу се причешћивао Светим Тајнама Христовим. Прве недеље поста цар није ишао никуд из дворца и никог није примао. И племићи су тако поступали. У току целог поста, осим Благовести,цар је јео купус,печурке и воће без уља. Уторком,четвртком, суботом и недељом јео је једом дневно и пио квас. Понедељком, средом и петком није јео ништа, осим ако није било неког славља/.../Родитељи су чак и децу приморавали да посте.По руској традицији, беба је могла да сиса мајчино млеко само „два говјенија“,после чега је и она морала да пости.По сведочењу сатранаца, деца су у Русији постила од руге године. Ако је дете било слабашно, за њега је постила мајка“.Прва три дана Великог поста све радње у Русији биле су затворене, а људи скоро да и није било на улици. Архиђакон Павле Алепски (очито Грк), који је у то доба посетио Москву с александријским патријархом Макаријем, записао је:“У току поста много се намучисмо, подражавајући им упркос својој вољи, нарочито у храни: нигде није било никакве хране, осим неке чорбе, која је личила на кувани грашак и пасуљ,јер они у овом посту уопште не једу на уљу. Због тога смо се неописиво мучили...Колико пута смо уздисали и туговали за јелима нашег завичаја, и заклињали се да у Сирији више никад нећемо да се жалимо на пост“.    

Али, пост је био повезан и са метанијама, и то великим. То је ђакона Павла бацало скоро у очај. У једном московском храму, у петој седмици Великог поста,1656,за време читања канона Светог Андреја Критског,видео је да верни творе и по хиљаду метанија. Тако су чинили и руски цареви и обичан народ. Отац Јован ( Маслов ) каже да су Руси и ван поста узимали храну тек око два – три сата поподне, строго држали среду и петак, а имали и личне постове.            

У седамнаестом веку, строго су постили и Срби. Ево шта о томе каже наш сарданик Владимир Димитријевић, у тексту „Побожност Срба ускока у 17. веку“, који о вери наших предака сведочи на основу књиге грофа Јанеза Вајкарда Валвазора, „Слава Војводине Крањске“ ( линк ) Тај строги однос према посту сачувао се и касније:Херберт Вивијен, у свјој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. И у тој традицији је и Владика Николај, који описује начин живота богомољних монахиња у Љубостињи, па каже ( види мој текст „Владика Николај и наши реформатори“).

Ми се апсолутно слажемо да је Велики пост време за посећивање богослужења у највећој могућој мери. Ми се такође слажемо и са тиме да много Срба мисли да телесни пост може да замени богослужење,што није и не може бити тачно. Ми, као и Ви, настојавамо на томе да се у Великом  посту пре свега и изнад свега хита у храм на службу Божју. Ми сматрамо да је причешћивање једном годишње, поготово са прекидом поста, нешто што није никаква норма, и што штети нашој побожности.И ми кажемо: лако је Вама, који сте у Руској Цркви, где свештеници воле богослужење и познају га и где се држи типик скоро као манастирски. Код нас, на жалост, тога нема. У највежем броју срспких хамова у посту одслужи се краће јутрење, и углавном средом и петком пређеосвећена Литургија, а вечереих служби слабо има, јер свештеници иду по водицама. Кад су Николу Пашића опозиционари грдили позивајући се на енглески устав, он им је рекао – нека му у Србији нађу Енглезе,па ће он устав ускладити преме енглеском моделу. Наша Црква је, Боже опрости, у хаосу, не зна се ни ко пије, ни ко плаћа – једни служе овако, други онако; уклањају се иконостаси;наглас се читају свештеничке молитве;проповеда се о томе да душа није бесмртна,итд. У свему томе, пракса Руске Цркве која позива на редовно богослужење и чешће причешћивање, пракса која се спроводи у мирним условима црквене свакодневице, изгледа као сан. Дакле, понављамо: ПОСТ НИЈЕ У ФИЗИЧКОМ УЗДРЖАЊУ ОД ХРАНЕ, ШТО ЈЕ САМО ПРВА СТЕПЕНИЦА; ОН ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, У СЈЕДИЊЕЊУ СА БОГОСЛУЖБЕНИМ РИТМОМ ЦРКВЕ. Али, то уопше не значи да суботом пред причешћивање треба постити на уљу. Ако се таква пракса наметне у СПЦ, наш народ ће почети постепено да се раслабљује, и на крају ће сасвим занемарити подвиг, као што се већ десило међу највећим бројем мирјана у Грчкој, који пост скоро да и не држе, а камоли по типику, при чему се често причешћују.

Веома сложено питање причешћивања Ви сте, уважени оче, решили   тако што, у складу са праксом коју сте прихватили, сматрате да онај ко пости и присуствује богослужењима Чисте седмице може да се причести у среду, петак, суботу и недељу.Овај обичај Срби никада нису имали. И у Студеничком типику Светог Саве причешће је једном седмично, под условом дасе причасници очисте од сваке „кукољске и нечисте помисли“. Такав обичај, четири пута причешћивања у првој седмици Великог поста, нису имали ни Руси, а немају га, бар у већини, ни сада. То може бити обичај појединих светогорских манастира, али ми смо описали начин ан који се у тим манастирима живи ( у претходном тексту ), па је код њих то нешто што звучи логично. Наравно, ми знамо да у Руској Цркви постоје дивне парохијске заједнице којима руководе благочестиви свештеници ( таква је била она око Светог старца Алексеја Мечева ), и у којима духовник, који сваког парохијанина зна“у главу“, може дозволити чешће причешћивање са ублаженим правилом поста. Али, у Српској Цркви, мили наш оче Љубо, таквих заједница скоро да и нема. Ми имамо владику Иринеја Буловића, који је примио папин криж и прстен, и његовог духовног сина, владику Порфирија, који је на челу РРА док се емитује „Велики брат“ и „Фарма“,и другог му духовног сина, владику Андреја, који служи по новом календару и проповеда неко „хипи – православље“,и владику Максима, зизјуласовца до сржи у костима, и владику Игњатија, који учи неправославна учења, и владику Атанасија, спремног да причести децу чак и ако су доручковала, и тако даље, и томе слично. Занимљиво је да се сви они залажу за што чешће причешћивање, а о припреми за то ништа не говоре. Дошло је, код њиховог свештенства, до онога:ЗИНИ И СПАСЕН СИ! Знамо ми да Ви тако не мислите, али код нас се то што Ви мислите не остварује. Остварује се само – ЗИНИ И ПРИЧЕСТИ СЕ! Како живиш, како се молиш, како се кајеш – ко те пита? У Руској Цркви није тако. Благо Вама, али и нас разумејте!     

Велиики је пост, драги наш Оче Љубо, па Вас молимо да, у складу са својим иемном, према нама покажете Вашу љубав и опростите нам ако смо Вас чиме ожалостили. Не солимо ми памет Вама, као свештенику и духовнику, него настојимо да нашим читаоцима помогнемо да се разаберу у времену у коме живимо. Знамо да је наша одговорност за сваку реч написану огромна, па смо се трудили да наведемо ставове оних који су били много већи и мудрији од нас, грешних и слабих подвижника. Помените нас у својим молитвама, и праштајте! НАДАМО СЕ ДА ЋЕМО И ДАЉЕ СКУПА РАДИТИ НА ДОБРО НАШЕГ НАРОДА!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 28 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.