По Светим Оцима онај који узима Свето Причешће је у стању просветљења. Када би се утврдило да није, не би узимао Свето Причешће. Ово је био критеријум. Из речи „достојно се причестити“ не проистиче да су „достојни“ они који избегавају грех и који су морално исправни већ они који су у стању просветљења и они су као такви приступали Светом Причешћу. Наравно, ово је имало моралне основе али није било поистовећено са моралом.

Дарови постају Тело и Крв Христова кроз епиклезу (силазак Светог Духа). Неодвојиви део доживљаја људске природе Христа у човеку је созерцање. Зато Оци кажу, ко не осећа Христа тај Христа и нема у себи. Зато није довољно рећи да смо Тело Христово. Онај ко осети да нема свест о овоме, он је истински нема. А онај ко осети да је има, има и доказ у себи.

Једна од највећих потешкоћа у Православљу данас су пијетистички покрет Макракиса и чланови братства Зое. Они су уништили овај концепт. У складу са Оцима Цркве, у раној Цркви причешћивали су се сваке недеље. Канони Отаца претпостављају да ће се Хришћани природно причешћивати сваке недеље. Да, али само док се не утврди да је неко изгубио просветљење, њему неће бити дозвољено да приступи Светом Причешћу, јер је Причешће само за просветљене. Онај који је отпао од просветљења неће приступати Причешћу.

Због овога су Свети Оци увели завесе у богослужење. Већина људи данас није достигла просветљење, сем многих монаха и неких побожних људи на селу. Чак се и монаси не причешћују увек већ се некад и уздржавају од причешћивања, у складу са својим духовним стањем.

Онај ко је у стању просветљења и созерцања може се причешћивати сваке недеље. Онај ко није, не може се причестити. Духовник је знао да ли је његово чадо у стању просветљења.

Онда су се појавили паметњаковићи данашњице. Прочитали су каноне и говоре нам да се морамо причешћивати сваке недеље. То у канонима не пише. Подразумева се да се само просвећени могу причестити сваке недеље. А данас, Свето Причешће се свело на магијски ритуал, посебно међу верницима.

Управо они који су говорили о честом причешћивању, касније су и укинули монаштво. Говорили су деци „не идите у манастире“. Приказивали су монахе као неписмене. Тек последњих година овог века почели су полако да се буде из овог сна.

У Светом Причешћу, примамо Тело и Крв Христову. Уколико смо у стању просветљења, ово је корисно за нас. Уколико нисмо, онда нам Свето Причешће не помаже. На ово мислимо када кажемо „достојно“. Када неко недостојно приступи он нема никакве користи већ још увек спава јер је остао мртав а не жив у Христу. Опит Причешћа Телом и Крвљу Христовом није само стварност, већ чак постаје и видљив. Ово је циљ причешћа: обожење верних. Прочитајте молитвено правило пред Свето Причешће и јасно ћете видети да је то циљ.

Недавно сам чуо једног Владику да каже како смо сви обожени јер тако пише у Молитвеном правилу пред Свето Причешће, међутим, ово је молитва св. Симеона Новог Богослова и односи се на његово лично искуство а не на искуство сваког православног хришћанина који се данас причешћује. Ово је молитва Симеона Новог Богослова. Стога, када се молимо овом молитвом то значи да само они који се причешћују достојно бивају обожени као Симеон Нови Богослов.

Данас смо доспели у такво стање да чак ни свештеник не би требало да се причешћује. Ако читате шта св. Василије Велики пише о припреми свештенства за Литургију, очигледно је да св. Василије прописује да барем свештенство треба да буде у стању просветљења да би могли служити Божанствену Литургију.