Основан у периоду између два светска рата, амерички часопис „Тајм“ је у доба Хладног рата стекао углед једне од медијских икона „слободног новинарства“ какво се гајило на Западу тог доба и служио као озбиљан глобални инструмент америчке меке моћи.

То је било време блоковске поделе света, односно поједностављене парадигме борбе између „слободног света“ (демократско-капиталистичког Запада) и „тоталитаризма“ (комунистичког Истока). А именовање неке особе за „Човека године“, понекад за „Жену године“ – а од 1999. „Личност године“ – представљало је важан део имиџа и задатка часописа. Када један „Тајм“ додели такву титулу, то значи да је та особа истински важна и утицајна – односно да таквом треба да је сматра „сав нормалан свет“.

За убедљиву већину претходних добитника би се могло рећи да су били људи од формата или глобалног утицаја: Линдберг, Ганди, Френклин Рузвелт (три пута), Хитлер, Стаљин (два пута), Труман, Ајзенхауер (два пута), Черчил (два пута), Аденауер, Брант, Хрушчов, де Гол, Џон Кенеди, Џонсон (два пута), Никсон (два пута), Кисинџер, Денг Сјаопинг (два пута), Реган (два пута), Горбачов (два пута), Џорџ Буш, Клинтон (два пута), Џорџ Буш млађи (два пута), Путин, Обама (два пута), Ангела Меркел, Доналд Трамп, Џо Бајден, Безос, Закерберг, Маск…

Вештачки надуване фигуре

У последње три године, имали смо и очигледно вештачки надуване фигуре попут жестоко злоупотребљене Грете Тунберг и комично некомпетентног политичког пројекта америчког либералног естаблишмента Камале Херис. Али, све у свему, наведеним личностима се не може оспорити велика специфична тежина. А онда смо дошли на 2022. и Владимира Зеленског, коме је, заједно са „украјинским духом“, награда додељена „зато што је доказао да храброст може да буде исто толико заразна као и страх, зато што је подстакао људе и нације да се уједине да бране слободу, зато што је подсетио свет на нестабилност демократије и мира…“

Уместо личног коментара, много је упутније и корисније видети како је „Тајмов“ избор коментарисао неко са „лица места“, из „Тајмове“ матичне земље, Сједињених Држава. И то не било ко, него неко ко је направио име и каријеру у време када су и „Тајм“ и САД и политички Запад поседовали истински примат, заснован на резултатима и аргументима, а не пропаганди.

Син нове америчке револуције за 21. век

Лери Џонсон је бивши оперативац ЦИА и одсека Стејт департмента за противтероризам, који је, између осталог, био ангажован у Авганистану, у време совјетске окупације. Посебно се поноси тиме што су се бар 24 његова претка борила у америчком рату за независност, а њихови потомци борили и умирали за САД од тада до садашњег века. Његов блог „Син нове америчке револуције за 21. век“ скоро на дневном нивоу прати и војно анализира руску специјалну војну операцију у Украјини и њене последице по америчку политику, и за кратко време је стекао респектабилну читаност и утицај. Дакле, некад ко је до релативно скоро – оправдано или не – веровао у прокламоване америчке вредности, и који је ризиковао живот и стекао репутацију борећи се за њих. Између осталог и против СССР-а.

Већ из самог наслова провејава Џонсонов став: „Владимир Зеленски, преварант године?“ А у самом тексту аутор без околишања примењује тест америчких вредности с којим је одрастао и у које је веровао на „Тајмов“ избор, па поставља неколико кључних питања:

– „Ко је забранио све опозиционе политичке партије – Владимир Путин или Володимир Зеленски?“ А затим следи и одговор у виду линка на вест о забрани странке „Опозициона платформа – За живот“ од 21. јуна ове године и заплени њене имовине и фондова.

– „Ко је затворио све опозиционе медије – Владимир Путин или Влaдимир Зеленски?“ Затим као одговор следи линк на вест о забрани опозиционог сајта Strana.ua и санкцијама против његовог главног уредника. Такође се у вести напомиње да се забрана десила само шест месеци после затварања шест телевизијских канала почетком 2021. године. 

– „Ко је забранио Руску православну цркву и затворио свештенике – Владимир Путин или Владимир Зеленски?“ Испод следи линк на вест о одлуци украјинског савета за националну безбедност и одбрану од 1.12.2022. о „забрани верским организацијама повезаним са центрима утицаја у Руској Федерацији да делују у Украјини“.

Моћни и привлачни

А затим следи Џонсонов коментар:

„Ове акције које подсећају на Совјетски Савез под Стаљином, нису више део садашње Русије. Дођавола, председник Путин је прихватио православно хришћанство. То није нешто што би се очекивало од новог отелотворења Хитлера, како иначе о њему говоре легиони његових критичара. Ови акти тираније су дело кокаинског каубоја г. Владимира Зеленског.“

Другим речима, избор Зеленског оличава „западне вредности“ – али у интерпретацији оних који данас управљају оним што је остало од западне цивилизације. На пример Жозепа Бореља, по којем Украјина Зеленског „брани заједничке европске вредности“.

Иначе, ради менталне хигијене, вреди што ближе пратити шта о данашњој америчкој и западној политици мисле угледни припадници бившег америчког естаблишмента, оног из дана који су претходили неоконзервативном „политичком пучу“ од 11. септембра о којем је сведочио Весли Кларк. Људи попут Џонсона, Скота Ритера, Пола Крејга Робертса, Дагласа Макгрегора, Џека Метлока, Реја Мекговерна. Они су својеврсни лакмус папир за то колико су „вредности“ које данашњи западни представници и медији прокламују усклађене са онима које су учиниле Запад толико моћним и привлачним у последња два века.

Ако ико може да препозна „лажњаке“, то су они.

Извор: "РТ Балкан"