Уздржање је својство свију врлина, због чега "сваки који се бори" мора да се "од свега уздржава" (1. Кор. 9, 25). Као што, одсечемо ли и најмањи уд тела човечијег, читав изглед човеков постаје ружан, тако и немар у погледу било које врлине разграђује сву лепоту уздржања, премда то не запажамо. Због тога је потребно са сваким трудом упражњавати не само телесне врлине, него и оне које су кадре да очишћују унутарњег човека нашег.

Јер каква је корист од чувања тела у девствености, уколико душа блудничи са демоном непослушања?

Или како ће се овенчати онај ко се чува од стомакоугађања и сваке друге похоте телесне, а немаран је у погледу надимања и славољубља, не могући да отрпи ма и најмању увреду, иако зна да ће светлост истине тас (награде) поравнати са делима правде само код оних који су та дела чинили у духу смирења?