Докле год наш народ рађа плодове покајања и вере у својој души, у својој Српској православној цркви, дотле ће непријатељи његови кидисати на њега не по благослову Божјем, него по допуштењу Божјем, да би рода било још више. Без невоље нема Богомоље, а Богомољом, тј. молитвом Богу иштемо и добијамо оно што је корисно и потребно за живот садашњи и живот вечни.

+++

Оче Симеоне, много верника посећује манастир Рукумију, где сте Ви настојатељ. На основу разговора, сусрета и коначно великог искуства, како бисте могли приказати и оценити духовно стање у нашем народу. Који су највећи проблеми који тиште и муче наш народ и како их лечити?

- Старац је често понављао једну причу о родном дрвету, о крушки, која је сваке године рађала и плод доносила. Децо моја драга, испод крушке која рађа увек има дрвља и камења с којима путници тресу плодове да би их појели. Домаћин је зато ту крушку и усадио и благословио да с ње једу путници намерници. Тако је и с нашим србским православним народом, тако је и са Србијом. Докле год он рађа плодове покајања и вере у својој души, у својој Православној цркви, дотле ће непријатељи његови кидисати на њега не по благослову Божјем, него по допуштењу Божјем, да би рода било још више. Без невоље нема Богомоље, а Богомољом, тј. молитвом Богу иштемо и добијамо оно што је корисно и потребно за живот садашњи и живот вечни.

Преподобни отац наш Наум Охридски казује братији својој: - Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка даје отров и хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам он даје и шаље, било здравље или болест, било весеље или мука, било живот или смрт - све то служи за наше велико добро и вечно спасење.

Сведоци смо да се немали број наших људи, нарочито младих, окрећу Цркви. Шта је најважније да чини неко ко приђе Цркви да би се правилно утврдио у вери?

- Да би се неки окренули Цркви и пришли Цркви, треба да се прво духовно пробуде. Неко се пробуди у младости, други у зрелости, трећи у старости. Бива да се неко пробуди духовно тек на самртном часу. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као ранораниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледају и раде. А, они који се пробуде на самртном часу јесу као лењивци, који су цео дан преспавали и тек о заходу сунца отворили очи и упитали се: Где смо ми? Ко нас је послао? И за што смо ми послати овде? Може и другачије. Сетимо се како се пробудио Савле, гонитељ Цркве Божје, тј. хришћана и постао Павле, најревноснији међу апостолима Христовим. За њега, Савла, молио се Господу Христу његов школски друг Св. апостол Варнава, који се раније крстио, а Господ га је изабрао за апостолску службу. По молби Св. апостола Варнаве, Господ се јавио Савлу на путу за Дамаск, где је хтео да хвата хришћане, да их мучи и тера на судове. "А када путоваше и дође близу Дамаска, изненада обасја га светлост с неба, и паднувши на земљу чу глас који му говори: - Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: - Ко си ти Господе?! А Господ рече: "Ја сам Исус, којег ти гониш, (тешко ти је против бодила праћати се. А он дрхтећи од страха рече: - Господе шта ћу да чиним? А Господ му рече): - Него устани и уђи у град па ће ти се казати шта треба да чиниш." (Дап 9. 3-7) Тада је Савле ослепео и три дана је био слеп и три дана није ништа јео ни пио. Одмах затим Господ шаље Св. апостола Ананију Савлу, да би прогледао и физички и духовно; Духом Светим, а затим је и крштен.

Ко духовно прогледа, ко се труди он сагледава своју огреховљеност и почиње да се каје за учињене грехе и одлази духовнику свештенику да се исповеди. Покајање може бити: мало, може бити средње, може бити велико и може бити савршено (или јеванђељско). Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање. Гнев на самог себе због својих недела и грехова јесте велико покајање. А мржња самога себе јесте савршено или јеванђељско покајање.

Прави покајник је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехе своје, признаје их, исповеда их и одбацује их. Од покајања душа гори, бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. После покајања долази очишћење од греха које врши сам Бог Духом Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од њега пожеле. До нас стоји да се вежбамо у добру: у молитви, у посту, у милостињама, у опраштају туђих грехова, у уздржању, у Богомислију и у свему што је у јеванђељу заповеђено, а у Светим оцима Цркве објашњено и примерима показано.

На исповести духовник даје покајнику епитимију (тј. духовни лек) да се вежба у свему горепоменутом, да би по истеку епитимије пробуђени, покајани и очишћени брат приступио Св. Причешћу; тј. сједињењу с Богом. Ако неко правилно започне и труди се уз помоћ Божју, тај се утврђује у добру, у православној вери и Цркви.

Такође, сведоци смо да многи који приђу Цркви, из превелике жеље и под утиском духовне литературе, почињу свој нови духовни живот прилично амбициозно, с постовима на води и са стварањем неке дистанце према околини у којој живе, улазећи у неку добровољну изолацију у свету у којем живе, клањајући се преузимања личних и јавних обавеза као сфере великог духовног ризика, остајући распети између манастира и средине у којој живе у неком међупростору.

Као неко ко је напустио свет питамо Вас како да православни верник заузме став према средини у којој живи, према свом професионалном позиву, коначно према јавно сфери, држави и њеним институцијама?

- "Ко ради од зла се брани " и "ко ради не боји се глади"! Ко крене путем спасења нека зна да треба што боље да искоришћава време, да се труди у молитви и посту, милостивости, раду и реду, у читању духовне литературе, у духовним разговорима - да зна да пита, јер "ко пита не скита"! Пази брате на себе и не жури се да учиш друге, јер како може почетник бити учитељ другима. Ако нешто и знаш, држи то у себи, па ако те неко нешто пита, онда му одговори и пази да се не надуваш.

Неки су тешко пострадали "учећи друге" без благослова Цркве. Молитвено ћутање је злато, говор по Богу је сребро, брбљање је плева.

Да ли стичете утисак да је наш народ некако не само духовно, него и физички раслабио. Можда би реч духовна млакост могла да опише такво стање. Као последица тога проистекла је и нека врста страха према свему, па и према животу, и обавезама које он носи. Наши преци нису били само храбри само на ратиштима, већ и у ситуацијама када је требало доносити важне животне одлуке. Како да повратимо личну и колективну храброст која је карактерисала Србе?

- Србски народ је од вајкада претежно живео на селу, а у протеклих 50 година многи су напустили села и прешли у градове, што се негативно одразило на читав наш народ. Променио се начин живота. Отпадало се од вере у Бога живога, продавана је вера за вечеру и продаваше неки "крсте за масне прсте"! Многи су изродили децу без Божјег благослова - без црквеног брака, много је деце побијено абортусима. Многи су без благослова родитеља отишли у градове да "слободно" живе; без поштовања Бога и својих крсних слава. Ту отпадију од Истине нарочито је описао Св. Владика Николај у "Небеској литургији".

Сви Срби који желе и имају могућности требало би да напусте градове и врате се на огњишта својих предака, да србска села пропевају песмама православнога духа и нашим честитим народним песмама, а не да слушамо духовно празну и штетну музику. Што рече покојни Св. отац Јулијан Студенички, могла би на селу да се обнове стада оваца, говеда, свиња и јата живине; као и воћарство, нарочито да се гаји шљива, орах и друго што добро успева, а не тражи велика улагања. То би била та здрава храна, која се данас тражи, јер је много земље затровано, како у неким крајевима Србије, а нарочито у западним земљама. Ко се реши да не греши, нека чини добро, да даје" Богу Божје, а цару царево"!

Колико стижете да пратите стање општих послова у нашој држави, као и однос других држава и народа према нашем. У току су, под изговором преговора, притисци да се нашој држави одузму Косово и Метохија. Како објаснити настојање неких западних држава да подрже Албанце и насилно издвоје Косово и Метохију из састава Србије. Како гледате на малодушност у добром делу нашег народа, изражену речима да је „Косово изгубљено“. Како став да заузмемо и шта да чинимо када је у питању ово суштинско духовно, државно и национално питање?

- Физичком робству једног православног народа и његовом протеривању с његових земаља, предходи духовно робство, духовна окупација душа од злих сила, а због одступништва тог народа од Бога живога, и служења злим силама, кроз одрицање тог народа од вере у Бога и кршења закона Божјег. Наша браћа на западним границама Србства, војујући вишевековно против непријатеља Србства и православља посусташе у тој борби, па с узаног пута живота, скренуше на широки пут овога света и удаљише се од Господа Бога, од своје православне вере и Цркве, одрекоше се својих Крсних слава, "Свеце своје љуто увредише" и.. наиђе "Олуја", и многе донесе у Србију, а неке однесе у далеке земље, које и омогућише појаву "Олује"."Свака мука, Божја поука". Без невоље, нема Богомоље!

Они који су сада на Косову и Метохији - Црквеној земљи, отићи ће једнога дана. Када ће то бити зависи од нас, нашег покајања, од нашег опредељења за Небеско царство, јер "земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довијека."Ако пригрлимо ове заветне речи нашег Светог Цара Лазара, онда ће нас Он пригрлити, а са њим и Св. Сава и сви србски Свеци, Мученици, сва Небеска Србија, цела Црква Божја, чија је глава Господ наш Исус Христос, Коме нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек у све векове. Амин.

Срби, браћо, заробљено робље

Ој, Србијо, небројано гробље,
Срби, браћо, заробљено робље,
------------------------------------
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде Слободија.
--------------------------------------
Држ'те веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење.
------------------------------------
Храбри буд'те ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо.
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
Земља небу одолет' не може,
Нити ико Небеској Србији,
Чије число премашује звезде.
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке савлађује беду,
И пре битке бележи победу.
Све по правди Бога Праведнога,
А у славу Христа Васкрслога.

М. Тадија

    "Геополитика", бр. 20, 20. децембар 2006.