Свето Причешће нас оспособљује да призовемо Бога Духа Светог да пребива у нашем телесном храму! Понекад нам даје предукус савршенства у Божијем Царству небеском. Припрема нас за оно чему се надамо – будући вечни живот. (…)

Неки људи брину и мисле да ће их примање Светих Дарова из исте кашичице из које се и други причешћују изложити високом ризику да се разболе од неке заразне болести. То је старо питање које се често постављало кроз векове. Непојмљиво је да би Христос дозволио да се било која зараза пренесе путем Његове Свете Крви и Тела. Не постоји ниједан документован случај било ког православног хришћанина који се заразио примањем Светог Причешћа из кашичице која је управо била у устима особе болесне од неког заразног обољења. Чак ни ђакон или свештеник који узима преостало причешће из путира после свих причасника не добија никакву заразну болест.

Црква никада није правила уступке или користила посебну кашичицу током епидемија лепре, туберкулозе и других заразних болести. Никада није постојала једна кашичица за здраве, а друга за болесне. То је живо тело Богочовека Христа!

Да укратко кажемо нешто о једном од многих документованих догађаја. Испричаћу следеће: Неки грчки свештеник је редовно носио путир у месну болницу где су многи пацијенти боловали од туберкулозе. Дао је Свето Причешће једном човеку који је имао веома активан заразни облик болести, који је проузроковао распадање плућа, те су се делићи плућног ткива откидали с времена на време. Након што је примио Свето Причешће у своја уста, пацијент је искашљао крв и ткиво. Пали су на његову постељу заједно са честицом Светих Дарова Христових. Без оклевања, свештеник је појео делић Тела Господњег. Јереј је наставио да служи у цркви још тридесет година и доживео је деведесете.

Следи друга истинита прича: После Причешћа ђакон испија све што је преостало у путиру, без обзира на болест од које болује неки од причасника који је био у додиру са Даровима. Свештеник мора то да уради само ако ђакон није присутан. Једном приликом, свештеник је давао Свето Причешће у болници у којој су пацијенти боловали од туберкулозе (у то време је владала епидемија ове болести у Грчкој и многи људи су умрли од ње). Саслуживао му је недавно рукоположени ђакон. После тога, ђакон је морао да утроши преостале Часне Дарове у путиру. Он је то одбио, и свештеник га је преклињао да се повинује. Рекао је ђакону да је врло озбиљан грех занемарити своју дужност. Ђакон је рекао: „Не марим за то што говориш. Нећу да попијем.“ Отишао је, те се свештеник причестио преосталим Часним Даровима. Годину дана касније, свештеник је носио Свето Причешће пацијентима од туберкулозе у истој болници. Бивши млади ђакон био је један од њих. (…)

Ако је некоме тешко да у ово поверује, можда му је једном било тешко да поверује и у то да нешто, што је у почетку могао да контролише и у чему је могао да ужива, може да постане његов господар. Ако је из искуства поверовао да је такав резултат могућ, тада из искуства такође може да поверује да је Христос заувек страдао на крсту за све грешнике на свету. „Заиста овај бијаше Син Божији!“, рекао је капетан. (Мт. 27, 54)

Одломак из књиге: Виктор Михаилов, Покидај ланац зависности, Подмаине: 2014, стр. 165-168.

Преузето са: Парохија кравичка