Извор проблема је инструментализација религије

Патријарх цариградски Вартоломеј је у свом говору, 9. децембра 2022. године, на отварању Међународне конференције о свјетској политици – „За разумно отворен свијет“, одржане у Абу Дабију, истакао да је рат који је у току довео до погибије хиљада људи, Украјинаца и Руса, док је штета на инфраструктури на територији Украјине непроцјењива.

Његова Светост се у свом опширном говору пред осврнуо на историјске духовне везе Кијевске Русије са Цариградском патријаршијом, из које су примили крштење у хришћанство, у Х вијеку, као и на „покушаје подривања Цариградске патријаршије и њене улоге у православном свијету који долазе из Русије, послије пада Цариграда, а посебно од 19. вијека, када је у комбинацији са доктрином панславизма инструментализовала вјерска осјећања за постизање политичког и војног циља које су јој туђе. Овакав став, који је имао за циљ одвајањесловенских вјерника од њихове Мајке Цркве и промовисање Москве као „Трећег Рима”, навео је Цариградску патријаршију да је 1872. године осуди као јерес, јерес етнофилетизма.“

„Ова јерес етнофилетизма, са својим носиоцем у панславизму и подјелом пастве наше патријаршије“, нагласио је патријарх, „била је корисна за циљеве Москве и узрок мржње међу православним хришћанима Балкана, испољене током балканских ратова и звјерстава која су се догодила почетком 20. вијека“.

У свом говору, Вартоломеј се осврнуо на маргинализацију религије током периода Совјетског Савеза и „њену реинструментализацију у годинама које су услиједиле након његовог пада“. Како је рекао, Руска православна црква стала је на страну Владимира Путина, посебно послије избора патријарха Кирила, 2009. године.

„Активно је укључен у промоцију идеологије Руског свијета, према којој језик и религија омогућавају дефинисање кохерентне цјелине која ће укључивати Русију, Украјину, Бјелорусију као и друге територије бившег Совјетског Савеза и дијаспоре. Москва (и њена политичка и вјерска моћ) би била центар овог свијета, чија би мисија била да се бори против декадентних вриједности Запада. Ова идеологија је инструмент легитимизације руског експанзионизма и основа његове евроазијске стратегије. Веза са прошлошћу етнофилетизма и садашњошћу Руског свијета је очигледна. Вјера тако постаје окосница идеологије Путиновог режима.“

Патријарх се затим осврнуо на одбијање Руске цркве да учествује на Критском сабору 2016. године, и на погоршање односа након што је Цариградска патријаршија дала аутокефалност такозваној Православној цркви Украјине 2019. године. 

„Нејасан став патријарха Кирила о рату и његова подршка политици предсједника Путина изазвали су оштре критике у православном свијету и шире. Украјински православци, који су одлучили да остану под Руском црквом, такође су изразили своје негодовање.“

„Тако се продубљује и шири подијељеност православног свијета. Неке Цркве су сагласне са Васељенском патријаршијом, друге, чије су земље превише зависне од Русије, слијепо подржавају Московску патријаршију, док трећи више воле да саучеснички ћуте. У међувремену, Руска црква користи државна средства да учврсти свој утицај на канонској територији других цркава, супротно најелементарнијим правилима црквеног уређења православља. Њене интервенције у Африци представљају се као казнене акције против Александријске патријаршије због признавања аутокефалности ПЦУ. Очигледно је да у овим условима миротворна улога Цркве постаје веома отежана“.

Патријарх је истакао да је извор проблема инструментализација религије од стране особа које често немају праву вјеру. Он је истакао да су руски православци велико богатство за православље и за цио свијет.

„Руско православље је имало огроман духовни и умјетнички допринос, као и интелектуални. Он је, нажалост, био жртва интервенција руске политичке моћи. Совјетско угњетавање је изазвало пустош, лишавајући читаве генерације благослова вјере и мудрости Цркве. Неоимперијални режим, у својој потреби да се ојача, ослањао се на оно што је видио као вредан политички капитал: на обновљено вјерско осјећање руског народа. Нажалост, успио је да поведе дио православног свештенства овим путем. Углавном, усвојила је и ојачала јеретичке приступе царског режима у контексту погрешног тумачења црквених канона, дијелом због духовне трулежи совјетског периода.“

„Последице су веома озбиљне. Етно-религијски фанатизам усађен руској омладини гуши изгледе за мир и помирење. Православни свијет је подијељен и ова расцепканост се пројектује у сиромашним земљама, чији се народ надао да ће наћи олакшање у вјери. То прије свега штети Руској цркви, јер ће људи прије или касније схватити ексцесе Цркве подвргнуте циљевима који немају никакве везе са њеном првобитном мисијом.“

Преузето са: "Етос"