Блаженопочивши архимандрит Јован Радосављевић, у интервју који је 2015, дао Геополитици, изнео је своја упечатљива сећања на сусрете са светим Владиком Николајем Велимировићем, светим Јаковом Арсовићем и другим угледним српским монасима у манастиру Жича где је пред Други светски рат био искушеник. Архимандрит Јован изнео је и детаље о неуспелом атентату на владику Николаја увече Крстовдана 1938, у манастиру Жича.

+ + +

Архимандрит Јован Радосављевић је прави саговорник на тему историје српског монаштва у 20. веку. Отац Јован је био савременик владике Николаја и великог броја српских духовника у другој половини 20. века, те је његово сведочење и сећање драгоцено, како за духовни живот данашњих генерација, тако и за историју Српске цркве и народа. Архимандрит Јован, посредством и благословом оца Германа, настојатеља манастира Јежевица, где данас живи и обитава, љубазно је изашао у сусрет нашој молби за разговор за „Геополитику“, на чему смо му веома захвални и благодарни. Отац Јован рођен је у селу Лелић, на Ђурђевдан 1927. године. Завршио је Богословски факултет и постдипломске студије у Грчкој и Немачкој. До пензионисања 2001. године радио је у неколико богословија као професор. Објавио је више од двадесет књига. Био је један од најугледнијих архимандрита Српске православне цркве. У монаштву је провео више од 80 година. Упокојио се у 8.априла 2021, у 94 години живота.

Поштовани оче Јоване, Ви сте имали срећу да упознате нашег Светог владику Николаја Велимировића, он Вас је примио као искушеника у манастир Жичу. Молимо Вас да нашим читаоцима пренесете неке личне утиске из Ваших сусрета са Светим владиком Николајем Велимировићем, или да испричате неки догађај или анегдоту. Како сте Ви тада доживели владику Николаја?

- Владика Николај је познат целом нашем народу, поготово од 2003. кад га је наша Света црква прогласила канонизацијом за светитеља на Светом архијерејском сабору. Пошто су наше куће у Лелићу близу и Велимировића и Радосављевића, по предању, ми смо две породице од једног претка и два брата. Да кажемо, Велимировићи потичу од Јована и Јовановића до Велимира, а Радосављевићи од Милована и Миловановића до Радосава. То наше досељавање у Лелић пада негде крајем 18. века у време Кочине крајине, око 1785. године. Тада се презиме више није мењало.

Знао сам за владику Николаја и читаву њихову фамилију као ђак основне школе, и то све по имену. Владика је познат по оснивању и доброј организацији богомољачког покрета. Тако сам и ја, захваљујући том покрету, кад су се скупови и молитве с народом уз духовне песме и проповеди одржавале у нашој кући, лако одлучио да пођем код владике Николаја. То сам учинио одмах по завршетку школе, по Петровдану 1938, имао сам једанаест година. Дошао сам у Краљево са владичиним гостима који су посетили владичину мајку, „баба Кату“, како смо је сви млађи звали. Прво виђење с владиком Николајем на мене је учинило велики утисак. Црномањаст, тек почео да седи, дуга коса, дуга лепа брада, крупне продорне очи, као да је сишао са оног света. Био сам пред њим збуњен, онако у летњој народној ношњи, како се тада код нас носило. Био је расположен и интересовао се за своје у Лелићу. 

После извесног времена дошао је манастирски фијакер из Жиче јер владика није имао својих кола. Тако ме је повео са собом у Жичу. Тамо су га дочекали игуман Данило и манастирска братија. Предао ме је игуману за манастирског искушеника. Посетили смо цркву. Затим је владика разгледао у манастиру радове на обнови цркве и манастирских конака. Стално је радило око двадесет мајстора. Мене су упознали са братством и са новим чобанским послушанијем. Касније сам у владичином конаку послуживао госте и радио друге послове. 

Владика Николај знао је да остане у Жичи због радова на обнови и по неколико дана. За то време, он би био у новом владичином конаку, где је имао радни салон, собу и помоћне просторије, на великом радном столу у првом реду имао је и неколико књига: Свето писмо, Псалтир и Молитвослов. У продужетку имао је табаке целе чисте хартије за писање и исте табаке у штосовима пресечене машински на пола, и обично је на таквим половинама писао за књиге. На средини стола испред себе где седи, имала је тацна, перорез (ведеместер) и туце оловки графитних, боје храстовог жира. Само је са таквим оловкама писао. Пером и мастилом би се потписивао кад затреба. Хемијских оловака тада није било.

У радној просторији у Краљеву био је исти распоред. Такође и у спаваћој соби, до те просторије је било помоћно одељење за хигијену. Његов кревет био је прекривен сеоским израђеним ћилимом добијеним од мајке. На поду пристојан, не луксузан простирач. На наткасни крај кревета поред Светог писма налазе се три фруле и троје двојнице различите по величини. То су народни музички инструменти у које је он веома лепо свирао духовне и црквене песме. Изнад наткасне на зиду окачене су гусле у које је исто тако лепо знао да свира као у фрулу и двојнице. Кад чујемо њихов глас, знамо да се од рада на писању уморио па прави паузу ради одмора и очекује да га послужимо чајем или кафом. Потом изађе у црквену порту да мало прошета са пословођом Рајом, или професором инжењером Момиром Коруновићем, или професором Александром Дероком и да прегледа радове мајстора. 

У цркви се богослужење у Жичи вршило по светогорском правилу. Владика редовно долази увек с бројаницама на вечерње. Исто тако и на јутрење. Сваки дан је с јутрењем и часовима и Света литургија. Једног дана при крају литургије поправља песак на чирацима за свеће пред иконостасом, и примети мене за левом певницом да се брзо и неправилно крстим. Позове ме и каже: „Хоћу да видим како се крстиш“. Ја се прекрстим брзо и мало укосо. Он ће ми тада рећи: „Није добро. Неправилно држиш руку. Савиј два прста, мали и до њега, па прва три с палцем састави па их стави на чело и кажи: ʼУ име Оцаʼ, затим на груди и кажи: ʼи Синаʼ, па на десну страну до рамена и кажи: ʼи Светога духаʼ, пренеси у исто време руку на леву страну па заврши са: ʼАминʼ. Тако освећујемо Часним крстом: свој ум, срце и груди – сву снагу своју и вољу“.

Владика Николај често је служио и проповедао или у Жичи или у Краљеву. Мало је путовао. Вероватно због рада на писању и контролисању рада на обнови и у Жичи и у епархији где је обнова манастира или зидање цркава.

Доласком из Македоније у Жичу, владика је Николај довео са собом и један број монаха из Светог Наума са игуманом Данилом Радојевићем, Крушевљанином. Старо братство Жиче сачињавали су у то време архимандрит Серафим Балтић, протосинђел Антоније Драговић из Драгачева и игуман Симеон Дугалић из Врањева код Студенице. Они су као стари људи били из управе смењени и вероватно као пензионисани вршили су само богослужење.

Владика је изузетно лепо проповедао сваке недеље и празника и обично он је проповедао. То знају Краљевчани, па би велики број из Краљева дошао у Жичу да чује влачину проповед. Тако је чинио и народ из околних села. Дошли би у манастир са децом на службу и да приме благослов од владике. Тада би, да обрадује децу, дао некоме од својих ђакона новаца да од колачара испред цркве купе бомбона и колаче и разделе деци.

Сваке године у Жичи се обављао неки богомољачки сабор. Тад се, као и сваке недеље и празника, богомољачка братства сакупе у Жичи и после Свете литургије пред Жичом или у народној трпезарији певају духовне богомољачке песме и мисионари богомољци проповедају. Некад је, обично са њима у почетку, владика Николај са свештеницима. Таква духовна песма и молитвеност уноси у народ велику духовну радост. Такав сабор је владика организовао у Жичи на Крстовдан 1938. године, где је било сакупљено око 100.000 душа народа, неколико епископа и велики број свештенства. Тад је дошло у Жичу око 400 богомољачких братстава на сабор. Владика би излазио пред капију да их у колони са заставом своје славе дочека и поздрави. Увече би, или после бденија, држао лепе беседе и поуке и то би био најлепши час из вере и побожности свом народу. То би народ дуго с радошћу духовном памтио и препричавао, а владику сви су поштовали и ценили као општег националног духовног оца. На Крстовдан после Свете литургије с владиком Николајем, осталим владикама и свештенством, сви су с народом изашли испред улазне капије код подигнутог мермерног споменика да се освети тај споменик посвећен патријарху Варнави, који је претходне 1937. године мученички страдао у време демонстрација због конкордата. Тога народног богомољачког сабора уочи Крстовдана, увече, после вечере са гостима, владика се Николај повукао у своје одаје да се мало одмори и припреми за разговор са народом и богомољачким мисионарима у народној трпезарији. Међутим, у то време били смо ми као послуга у конаку, и ђакон Тимотеј чује у једном тренутку да неко иде с патикама из подрума према кухињи, а уз кухињу су и друга врата која воде у хол и уз степенице код владике. Ђакон владичин отворио је кухињска врата и у исто време сусрео се са младим човеком у радничком оделу и пиштољем у десној руци. Ђакон готово преплашен викну гласно: „Ко сте ви и шта тражите тако у ово доба!“ Видећи да је откривен, тај млади разбојник тргао се и у неколико скокова сручио се у подрум и нестао. Ђакон истог тренутка истрчао је напоље, алармирао жандармерију. Жандармерија је са закашњењем истрчала иза зграде где је био отворен прозор за убацивање дрва у подрум. Приметила је бегунца да је побегао из подрума преко зида и преко бодљикаве жице, где се сав изгребао. Мало је требало па да и владика Николај буде исте или сличне судбине као и патријарх Варнава, само што је патријарх с ђаконом отрован, како је други ђакон Угљеша Јелић сведочио.

Даљи ход је владичин познат јер је често описиван. Године 1941. с патријархом се Гаврилом у Жичи договорио да неће да иде из своје земље као у Првом светском рату. Хоће да дели судбину са својим народом. Зато патријарха Немци лишавају слободе у манастиру Острогу, а владику Николаја на Петровдан спроводе из Жиче у Љубостињу. Тамо после претреса и малтретирања у затвору у Крушевцу спроводе га у манастир Војловицу код Панчева 17. децембра 1942, где у мају 1943. долази и патријарх Гаврило. Затим 15. септембра ујутру 1944. због велике упорности према окупаторској политици, буду спроведени у Зрењанин (Стари Бечкерек), а одатле у злогласни логор Дахау. Но, Божја милост била је са њима, па су преживели рат.

Ви сте, поред осталих, објавили и књигу „Монашки начин живота – кратак преглед исахизма у цркви и ликови монаха Срба у 20. веку“. Шта је суштина монашког живота?

- Монашки живот, то је живот у сталном подвигу и молитви са Богом. Таквим животом је живео Господ Исус Христос као човек а Богочовек. Рођен у смирењу у Пећини, живот сав у трпљењу и проповеди о Царству Божјем и припреми људи за то царство вечности. Опраштање са Крста... Пресвета Богородица и мироносице живеле су у подвигу монашком. Свети Јован Крститељ такође. Затим, апостоли завршили су скоро сви монашки и мученички свој живот. Потом многи свети оци и свете матере.

Монаштво захтева велику жртву, подвиг и одрицање од свега световног и грешног у овом свету, а сам Господ обећава и даје за такву жртву живот вечни у светости у Царству небеском. Таквог живота су сведоци многи Свети оци и Свете матере у нашој православној вери и цркви. Из нашег рода такав је Свети Сава и његов отац монах Свети Симеон – Немања – и многи Немањићи, Свети Петар Коришки, Јоаникије Девички, Свети Василије Острошки и многи други.

Никад у нашем народу, као ни у другим православним народима и Цркви, није престајало са монасима пристојног подвижнички монашког живота. Јер народ који кроз Цркву своју Свету не даје за вечност небеског Царства Свете и часно узвишене ликове за славу Божију, није достојан свог постојања. Ту рачунамо прво свештено – мученике и мученике из свог народа који положише као жртве живот свој за веру своју у Бога, православну и за име своје хришћанско по тој вери.

У тај свети број Црква Христова броји и све монахе и све хришћане који хришћанским монашким животом живе и аскетски се подвизавају ради Бога, себе и своје породице, било духовне као монаси, и физичке као они који су у браку. 

Ради наше вере и утехе да је наша Црква увек жива и да од грешника искрено покајаних ствара светитеље и достојне светости монахе, прво да поменемо Светог владику Николаја и Светог архимандрита оца Јустина Поповића, који су познати нашој јавности. Својим животом, учењем и радом и исповедништвом у сведочењу своје вере, просијали су да их је Црква са народом прогласила за Свете. Због својих великих дела у подвижништву и вери показао се архимандрит дајбапски отац Симеон Поповић са Цетиња. Црква га је пре неколико година канонизовала као Светог. Затим је наша Црква ове 2015. године канонизовала као Свете епископа нашег у Америци Мардарија Ускоковића и оца архимандрита Севастијана Дабовића, Американца, пореклом из Рисна: први и самопрегорни мисионар, свештеник и проповедник православља као Србин у Америци.

Молимо Вас да нам нешто више кажете, односно приближите ликове тих великих духовних бораца који су сведочили православну веру у тешким временима, у току Другог светског рата и у послератном комунистичком периоду, о оцима Јакову Арсовићу, Јовану Рапајићу, Михаилу Ђусићу...

- Да поменемо и неке монахе Жичке епархије из доба Светог владике Николаја, који су као његова духовна деца оправдали себе достојним монашким понашањем, молитвом и подвизима у животу. То је био монах Јаков Арсовић из Жиче, докторирао на Сорбони у Паризу а подвизима и молитвом смиривао себе у ћутању као последњи монах. Био је од велике помоћи владици Николају у штампању књига и савету. Много је страдао од комуниста у затвору, и тако завршио свој живот. Такав је био и протосинђел отац Јован Рапајић у сарађивању са Светим владиком и радом у хришћанској заједници у Крагујевцу. Са њим је радио и сарађивао са Светим владиком Николајем у ширењу и проповеди хришћанске заједнице као молитвени подвижници и јеромонах отац Михаило Ђусић. Написао је најлепшу књигу о монаштву. Оба су невино убијени и мучени од комуниста у Сарајеву 1945. године. Затим отац Јулијан Кнежевић и отац Василије Домановић из Студенице, отац Симеон Тимотијевић и отац Теоктист, велики подвижници и молитвеници студеничке испоснице, као и отац Нестор и Рафаило из Горње испоснице. Посебно се може и треба говорити о хиландарском проигуману оцу Никанору Савићу. О њиховим подвизима и светим врлинама ових и других монаха треба да знамо као примеру монашког живота.

Поменуо сам овде неке монахе заслужне помена, колико да их не заборавимо. Међутим, о њима се може и треба, као што већ рекох, много више рећи. О оцу Теоктисту из Студеничке испоснице, као и о оцу архимандриту Нестору, описао сам ове године њихову дужу биографију и подвиге којима су се као монаси испосници одликовали. Да понављам овде, дуго би било. Оно што се мени чинило најважније: отац Теоктист био је духовно чадо свог земљака Нићифора Крџића митрополита скопског. С њим је пре тога био у Хиландару. А затим Нићифор одлази у Цариград да буде хиротонисан за митрополита скопског. У време Првог светског рата 1915. Бугари су га ухватили код свештеника у Урошевцу ноћу и с кантом бензина њега и његовог ђакона Цветка одвели у непознатом правцу. Постоје две верзије: да су их одмах ван Урошевца негде крај пута везали за неко дрво, полили бензином и запалили. Друга је верзија да су их одвели у Бугарску у Софију и тамо пред царем Борисом, бугарским патријархом, свештеницима и народом спалили. Како било да било, они су тако нељудски и мученички страдали. Не знам зашто их Српска црква ни до данас није канонизовала као свете мученике. 

Можете ли нам још мало описати живот, лик и духовни подвиг оца Теоктиста из испоснице у Студеници?

- Отац Теоктист из Хиландара вратио се у Студеницу па је поново одлазио у Хиландар, кажу, чак и пешке, и да је отуда доносио у врећи пешке ретко вредне црквене и светоотачке садржине књиге.

На маргини Светог писма оцењивао је себе критички према садржини из цитата Светог писма. Друге је узносио а себе увек понижавао. Стално је био у молитви, читању Светих отаца и раду у башти. Хранио се веома оскудно и уздржљиво. Кад смо га за време рата 1941. године са гостима посетили у испосници, после ручка који смо ми донели на Петровдан, рећи ће архимандрит Виктор: „Оче Теоктисте, изгледа да ће недостати хране гостима, имаш ли ти што да донесеш?“ То је рекао да виде гости чиме се отац Теоктист храни. Отац Теоктист је одмах одговорио: „Има, Баћо, има, Господ дао свега“. Изнео је под пазухом пола мало побуђале проје и пола лонца, величине три килограма, куваног пасуља са штиром и пројиним брашном. Изгледало је да већи део има пене него пасуља. Промешао га кашиком и рекао: „Да виʼш Баћо ала је вкусно“. Отац архимандрит Виктор ће рећи: „А колико му има дана?“ Отац Теоктист одговори: „Па, нема му много, око 15 дана“.

Из овог разговора видели смо, а и сазнали, да отац Теоктист не воли себи да угађа јелом. Увек га остави да мало ускисне и поквари укус, да не осећа угодност од јела. Тако је чинио и отац Јаков Арсовић. Они за Васкрс разбију кувано јаје па га једу тек кад се мало поквари и изгуби укус. Католици то не могу да схвате, ни многи други...

Поред других, оче Јоване, Ви сте описали и тешко страдање оца Антонија Драговића.

- Случај жичког духовника оца Антонија Драговића, који је исповедао и владику и нас све у манастиру, јесте посебан. Отац Антоније као сабрат манастира Жиче био је и парох околних жичких села, веома угледан и поштован од народа, али и дисциплинован и у духовном и у сваком погледу. Његовим заузимањем подигнута је у Жичи „Задруга“ пре рата 1941. године. Подигнута је такође, иза поште и општине и болничка амбуланта, где смо се по потреби, кад се разболимо, могли прегледати или окупати. Пред рат подигнута је и млекара. Тако се сав народ тога краја томе радовао. Отац Антоније одговорно је вршио дужности и у манастиру и у парохији. У току лета 1940. отац Антоније прославио је у сали амбуланте с народом и пријатељима тридесети јубилеј своје свештеничке службе. 

Владика Николај изузетно га је као и сав народ ценио и поштовао. Имао је на једној нози „живу рану“ која није зарастала па је стално храмао. Али никада није ни на једном богослужењу у цркви седео као остали. Говорио би: „Пред Богом се не седи“. На исповести све нас је лепо поучавао.

Дошао рат 1941. године, а с ратом четници и партизани. Кад су Немци порушили и запалили Жичу, већи део братства избегао је у Вилово усред планине Столова. Тад сам видео какву грозну рану на нози има отац Антоније. После месец дана, кад је пао снег, нас четрнаест, по благослову владике Николаја, из Љубостиње прешли смо пешке скоро до Студенице. Отац Антоније са старим архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном Дугалићем врате се у Жичу близу манастира код чика Драже Недељковића. Четници и партизани, после борбе на Краљеву, раздвојили су се.

У јесен 1944. партизани су се вратили као „ослободилачка војска“. Међутим, у борбама с четницима око Краљева погине један партизан из жичког села Крушевице који се звао Милисав Ђуровић. Тражили су његови да се сахрани као и сви остали, са свештеником и опелом, у Ковачком гробљу. Отац Антоније држао се строго свих црквених правила и, знајући да је Милисав познат као партизан и комуниста, коме као безбожнику не следује православно опело, чак је говорио да по правилу црквеном, као безбожник, не следује му ни сахрана са православним народом у истом гробљу. Зато он није хтео да иде на опело са спроводом. То су му партизани узели за смртни грех и сутрадан Милисављева супруга Каја са ћерком Бранком дође огорчена и гневна са плаховитим и срдитим партизаном Чобаном ноћу Дражиној кући с оружјем и одведу га у Рибницу у неку приватну кућу код Симе Ђукића, у чијем је подруму било већ затворено око тридесет виђених људи из Краљева и околине, где су их мучили и припремали за стрељање. Са њима су затворили и оца Антонија. Мучили су га и тукли скоро сваки дан, док једне ноћи није више враћен. Негде код Кисикане, где су радници радили, где су били и раднички клозети, један дечак из Ковача пошао је код оца који је ту радио да му донесе ручак. Примети у једној клозетској јами оца Антонија и каже оцу, да ли је могуће да је ту убијен њихов поп. Отац с дететом пође и препозна свог свештеника. Те ноћи извађен је из клозетске јаме, замазан нечистоћом, и сахрањен у оближњој њиви.

Међутим, сутрадан је извађен из њиве и више се ништа о њему не зна. Сумња се да је бачен или у Ибар или у кречану која је тада у близини запаљена. Дуго су колале приче да су га калуђери пренели у манастир Жичу, да је постављена стража да види хоће ли га још неко тражити. Тако је овај велики жички духовник и народни добротвор завршио свој живот и нестао са овог света „вољом ослободиоца“. И он је заслужио више бриге од Цркве, али га је покрио вео ћутања и неинтересовања. Ја, ненадлежан, чиним свој део, молећи се Богу да проговоре и надлежни.

Мисли владике Николаја

Мотив за беседу владике Николаја у Енглеској: Човече, милион генерација гледају с оне стране гроба на тебе. И кад спаваш и кад бдиш како те посматрају очима без трепавица. Човече, јадно створење безбојности и неизмерности, интересују се чиме ћеш испунити милиметар простора и времена што се зове твој живот. 

Звезде су надживеле све живе и нису се удаљиле. Погледај у звезде и пружи одважно корак свој ка добру...

*Неће вас официрски мундир учинити храбрим, ни свештеничка мантија милосрдним, ни судијска тога праведним, ни министарска тога моћним, ако душа ваша није испуњена храброшћу и милосрђем, и правдом и моћи.

*Ви морате имати душу која ће бити способна за три ствари:

1. да поднесе живот;

2. да заволи живот;

3. да жртвује живот.

Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот, зато што живот за њега нема вредност, а оно што нема вредност, може се само бацити а не жртвовати...

*Оптимист је човек који ради с вером и надом. Хоћете ли да постанете оптимист, онда радите. Песимизам је болест од које је рад лек. Никад медицина неће измислити савршенији лек против песимизма од рада... (Главна мисао владике Николаја о песимизму и оптимизму.)

Црква није партија грешних људи него сила Божија

Свети Владика жички Николај говорио је и записао да су Срби монашки народ. Вековима су живели хришћански скромно и подвижнички молитвено као монаси, изузев брака и породице коју су морали имати ради наталитета свом народу. Тако је сав наш народ сведочио име Божије и име своје вере на овој Божјој земљи. Тек у новије време, под утицајем Запада и безбоштва, почео се мењати на своју штету, и националну и духовну. Али и ту морамо нешто непредвидљиво као Хришћани знати. Иако падамо под утицај и свестрано страдање од таквог себичног света, са свим гресима и злом које нас окружује и коме се индиферентно предајемо, ми треба ту једно да знамо и запамтимо, а то је да за све то није крива наша Црква коју сви оптужују, не само са Запада, већ и са југа и севера, а највише они којима православна црква смета. Спољни страни свет који се груписао, за њих је наша црква крива као идеолог, јер подржава и брани нашу дневну власт у држави од њихових себичних интереса. Наш унутрашњи, кућни свет, партијски види цркву као партију, а не као кућу Божју и установу коју је Бог и Господ Христос основао на земљи свим људима, да се науче како да живе по вери у Бога, да би се кроз врлине спасли од греха и зла и нечастивих сила. Зато црква није партија грешних људи, него сила Божија која нас спасава од греха и чини синовима Божијим, а не синовима зла. То говоре и мисле прљави људи, који хоће да прикажу да је Црква у друштву за све крива. А Црква је, као творевина Божја а не људска, чиста као и Господ Христос који ју је основао. Црква је дата нама људима да кроз њу славимо Бога, а не да га ружимо. Ми људи који смо чланови Свете цркве и који нисмо можемо бити пуни греха и неправде, а Црква то није. Она је чиста. И по Божјем учењу Света црква је савест наша, оно што су у новије време присвојили од Ње себи безбожници. Зато не ратујмо с Богом, да нас не би Његовим допуштењем силе и силеџије овог света уништиле. 

 Разговор водио: Слободан Ерић

Извор: Геополитика број 93, децембар 2015.

Наставиће се...