Религиозну природу конфронтације између Русије и Запада све је теже порицати чак и окорелим атеистима. Уосталом, у Кијеву све жешће прогоне Украјинску православну цркву, сматрајући је руском „петом колоном“. А онда се чује глас:

„Сматрамо да су извор наших несрећа грешке у расуђивању о стварима које се односе на веру. Из тог разлога се поистовећујемо са појмом „Православље“, праведна и поштена вера“.

Ко од православних може да се служи овим речима? Шта следи после овога?

„Рат у Украјини, изазван неправедном агресијом Русије у фебруару 2022. године, представља најгору европску геополитичку и хуманитарну кризу од краја Другог светског рата. Она је праћена жртвама великог броја Украјинаца, Руса и других. као и уништењем целе земље. А да ли се оваква катастрофа могла очекивати?

Стручњаци за међународне односе покушавају да објасне ову ситуацију позивајући се на прилике на крају Хладног рата. Да ли је Запад погрешио што је искористио распад Совјетског Савеза да успостави свој утицај на Истоку? Да ли је промена главних биланса у Европи поново пробудила старе страхове од могућег опкољавања Русије?

С друге стране, како можемо занемарити жељу за независношћу народа који су живели под совјетским угњетавањем? Како не одговорити делима солидарности на одбијање источне Европе да се потчини доминацији Москве у зони утицаја успостављеној у Јалти?“

Ово је цитат из говора цариградског патријарха Вартоломеја на светској политичкој конференцији „За разумно отворени свет“ одржаној прошле недеље у Абу Дабију.

Ако вам се чини да грчки јерарх покушава да нађе средњи пут – да угоди и нашим и вашим – па на неки начин чак опонаша папу, који је такође рекао да је ширење НАТО-а на исток испровоцирало Русију – е, у том случају се можете прекрстити. Јер, Васељенски Патријарх је више него конкретан и недвосмислен: за све је крива не само Русија, већ јерес „руског света“.

Цео његов говор своди се на денунцијацију политике Москве, како световне тако и црквене. И не само у време Путина: по Вартоломеју, са Русима је „све лоше” још од 15. века.

„Империјална руска власт – изговорио је Вартоломеј - хтела је да потчини Цркву својој вољи, покушавајући да искористи верска осећања за своје политичке и војне сврхе. Тако је Москва, од заузимања Цариграда од стране Османлија 1453. године, настојала да замени Васељенску патријаршију, проглашавајући да Москва представља Трећи Рим. Ова дугорочна политика Москве је фундаментални фактор подела у православном свету“.

Незадовољство претензијама Москве на статус Трећег Рима не изненађује са усана Васељенског Патријарха. Јер, чак и у његовој титули се Константинопољ назива „новим Римом“. Односно Другим Римом, што је био до свог пада средином 15. века, јер је први Рим, где је и сам апостол Петар био епископ, пао још раније, запавши у раскол католичанства.

Грци (укључујући и оне из Цариграда) себе су сматрали главним чуварима православља након смрти Византије и немогуће им је то замерити. Али, на исти начин је немогуће порећи да је главна (и дуго времена једина) православна држава на свету била Русија – управо она која је потекла из Херсона, где су крштени Руси, са Крима и из Кијев.

А тада није није било никакве Украјине, коју Вартоломеј сада измишља, тврдећи:

„Политичка мапа савремене Украјине је много пута мењала облик током векова - од Кијевске Русије у 9. веку до Катарине Друге у 18. веку, када је већи део Украјине био интегрисан у Руску империју. Током векова становништво Украјине била је подвргавано узастопној страној доминацији: руској, пољској, монголској, литванској или аустријској. Двадесети век је био посебно тежак за Украјинце. Они су преживели велику глад Стаљинове ере – Голодомор – и нашли се у епицентру оружаног сукоба између Совјетског Савеза и нацистичке Немачке током Другог светског рата“.

Зашто Васељенски Патријарх прича глупости о „руској доминацији“ у Украјини као иностраној?

Димитрос Арходонис (световно име патријарха) не воли руску доминацију у руским земљама! Па можда су онда Грци пре два века напрасно почели да „господаре” својим земљама?

Можда су се џабе одвојили од Османског царства, па је сада време да се врате застави са полумесецом?

Смешно је, али Вартоломеју је сва ова измишљена историја Украјине потребна само зато што „објашњава жељу да се одвоји од Русије у целини и уједини са Европом и њеним вредностима“.

Међутим, тежиште његовог говора није у апологији Украјине, већ у разобличавању `руске јереси`. Да, није се све завршило са Трећим Римом јер су се Руси у 19. веку – како тврди - заразили национализмом од Немаца:

„Од 19. века инструментализација религије од стране Москве комбинована је са иновативним идејама немачког национализма. Инспирисана пангерманизмом, нова идеологија панславизма добила је, као инструмент руске спољне политике, верску компоненту. То је идеја да цркве треба да се организују у складу са принципом етничке припадности, чији ће централни маркер бити језик. Ово је у флагрантној супротности са универзализмом јеванђељске поруке, као и са принципом територијалне власти који одређује организацију наше Цркве.

 Међутим, ова јерес је била корисна за потребе Москве, јер је удаљила вернике који говоре словенски од утицаја Васељенске Патријаршије. Циљ те стратегије је био да се у Османском царству, а затим у независним државама, створе посебне политичке снаге које ће служити тежњи Русије ка топлим морима. Она је одговорна за мржњу међу балканским хришћанима која је довела до балканских ратова и зверстава с почетка 20. века“.

По Вартоломеју: Руси су користили православље као оружје у борби против Турака, па је услед тога страдала Цариградска патријаршија. Да, наравно, средином 19. века Грци су чинили апсолутну већину (и негде 100 одсто) свештеника и епископа на турском Балкану – од Албаније до Румуније. Односно, црква је буквално била грчка православна (тада је и Грчка добила независност), али онда на Балкан долазе Руси – и локални народи почињу да се одвајају не само од Турака (политички), већ и од Грка (црквено).

Они формирају своје независне, аутокефалне цркве – управо је проглашење Бугарске цркве Цариградска патријаршија осудила као јерес етнофилетизма. Односно, као црквени национализам-расизам, који национално ставља изнад црквеног јединства.

А сада Вартоломеј криви Русију не само за пораст националних осећања међу балканским Словенима и њихову црквену подељеност, већ и за крвопролиће у балканским ратовима 1912-1913, када су се у (првом рату) сви борили са Турцима, а у другом су напали Бугарску која је добила превише од резултата првог.

 Другим речима, да Русија није ослободила Балкан од Турака у 19. веку, тамошњи православци се не би међусобно борили, а сва та територија би и даље остала канонска територија Цариградске патријаршије.

Ух та царска Русија због које главнина Вартоломејевог стада сада живи у САД!

Али, он није само турски држављанин (то му се никако не може замерити), већ и дипломац Папског оријенталног института и швајцарског Босе Екуменског института (а то је већ лични избор), тако да је јасно куда он `вози`:

„Руска православна црква стала је на страну режима председника Владимира Путина, посебно након избора Његовог Блаженства Патријарха Кирила 2009. Активно је укључена у промоцију идеологије „руског света” по којој језик и вера дефинишу јединствену целину која обухвата Русију, Украјину, Белорусију, као и друге територије бившег Совјетског Савеза и дијаспору. Москва (њена и политичка и верска моћ) треба да постане центар тог света, чија ће мисија бити да се бори против декадентних вредности Запада. Ова идеологија је оруђе за легитимисање руског експанзионизма и основа његове евроазијске стратегије. Веза етнофилетизма са прошлошћу и садашњошћу „руског света“ је очигледна. Тиме вера постаје основа идеологије Путиновог режима“.

Вартоломејева осуда „руског света” није нова: он је у Русији одавно пронашао знаке „цезаропапизма”, односно потчињавања цркве власти.

Фанар (како се зове Цариградска патријаршија) увек је био љубоморан на све већи утицај Руске православне цркве, штитећи своју позицију прве међу једнакима (прве у диптиху, односно списку) православних цркава.

Московска патријаршија, међутим, није претендовала на хегемонију у православном свету, али није била спремна ни да игра заједно са Вартоломејем екуменске игре, нити да узмиче пред покушајима да се поцепа Руска православна црква.

Јесте се Цариград средином 1990-их извукао са признањем аутокефалности Естонске православне цркве, али је са  Украјином све много озбиљније.

Покушавали су да Цркву у Украјини отцепе од Русије и да је расцепе од самог почетка 90-их, али Фанар није признавао расколнике, схватајући да ће то довести до раскида са Москвом. Међутим, 2018. године Вартоломеј се упустио у незамисливо и признао нову, посебно формирану „Православну цркву Украјине“.

Односно, умешао се у послове Московске Патријаршије, грубо улазећи на њену канонску територију, чиме је довео до раскола у православном свету (не само у Украјини, где је већина и даље остала верна УПЦ, већ и између осталих помесних цркава).

Вартоломејев допринос распиривању украјинске кризе је огроман, али од њега се не  чују речи покајања.

Осуђујући Русе, Патријарх удара и на царски, и на совјетски и на модерни период:

„Руски православци су велико богатство за православље и за цео свет. Руско православље је дало огроман интелектуални, духовни и уметнички допринос. Али, нажалост, постало је жртва мешања руске политичке моћи. Совјетско угњетавање је посејало хаос, лишавајући читаве генерације благослова вере и мудрости Цркве. Неоимперијални режим, у својој потреби да ојача, искористио је оно што му се чинило вредним политичким капиталом: обновљено верско осећање руског народа. Нажалост, успели су да тим путем поведу и део православног свештенства. Пре свега, прихватили су и учврстили јеретичке приступе царског режима у контексту лошег познавања црквених правила, делом због духовног опадања совјетског периода“.

Вартоломеј фактички тврди: руско православље је добро, али га је власт увек кварила – у 15. веку Романови, у совјетско време комунисти, а сада - Путин.

На шта ово подсећа?

Наравно: овако су говорили сви који хтели да кажу да су Руси диван народ јер имају Чајковског, али им је држава увек тако агресивна и опасна, вероватно зато што су још увек мали робови и садисти, па је најбоље да уопште не постоји овако велика Русија.

Са оваквим аргументима је уништен СССР и покидано јединство руског народа (прво државно, а онда су покушали да разбију и јединство Цркве) – и сада беремо крваве плодове раскола, али се то већ догађа на путу исправљања грешака.

Расколници нас, ево, називају јеретицима, као што су то раније чинила наша западна католичка „браћа у Христу“, позивајући на искорењивање „московског раскола“ (а потом и „црвене претње“) огњем и мачем - крсташким ратовима. Сада тако наступа православни патријарх.

Он замера Русији јерес „црквеног расизма“, поричући чак и само постојање Руског света, али ми знамо да постојимо.

И верујемо да смо једно пред Богом и прецима и да ћемо то бити и у будућности.

Зато што се сећамо шта је речено о Трећем Риму.

 Преузето са: "Факти"