Митрополит Исаија је показао како канонски блуд може да се развије у морални блуд и како канонски прекршаји могу да прерасту у етичко, како бестидност и блуд могу да осрамоте некада заслужног јерарха. Недавно је изјавио следеће:

„Наравно да треба предузети мере за спасавање живота, али што се тиче појава као што су абортус, нетрадиционалне сексуалне оријентације, човек је слободан да направи свој избор. И ко сам ја да му судим" (овде:).

У овом случају, православни митрополит је само послушно и глупо поновио изјаву папе Фрање, због чега је био оправдано критикован не само у православном, већ и у римокатоличком свету. Чини се да можда није потребно стати на исте грабље? Али испоставља се да је то неопходно. Ако је ударац грабуљама по челу добро плаћен и ако су грабуље златне.

Нема ту о чему да се прича, то је ван сваке анализе и теологије. Али ипак, хајде да се задржимо на неким аспектима.

Свако има право на свој избор. Митрополит Исаија као да је заборавио на учење Светог Максима Исповедника да је гномска воља, наша воља изражавања, која може бити било шта, производ наше пале природе. Ово је извртање некадашње, јединствене, природне људске воље, која је пре грехопада била усмерена искључиво ка добру. Она се обнавља у Христу и даје се у Цркви. Као што знате, у Цркви мислимо заједно. И ово јединство није нешто изнуђено или спољашње – оно је унутрашње и даровано благодаћу Духа Светога. А то што православни митрополит истиче индивидуалистички егоизам воље појединца у духу либералне идеологије показује колико је ниско пао као личност и мислилац. Али својевремено су његове књиге красиле црквене радње православних дућана на Кипру, у Грчкој и Русији. Како је могао да прода своје првородство за паприкаш од сочива, за 30 сребрника?! Чини се, како кажу: ништа лично - само посао.

У оквиру овог посла тврди да – ако постане предстојатељ Кипарске цркве, - неће ништа променити у вези са ПЦУ. Али некада је био ватрени противник такозване „Православне цркве Украјине“. Да ли то значи да је поткупљен? Више обећано, дато и плаћено? Мој покојни учитељ Борис Лвович Фонкич назвао је неке Грке „христопродопулос“. Продотис је предатељ, пулос је син. Односно христопродавачи. Нажалост, то је постао митрополит Исаија.

Јасно је да су то све његови предизборни говори – клања се пред вашингтонским господарима Кипра, пред невидљивим властима, које стварају привид да управљају судбинама света. И искрено, то је једноставно одвратно. Ако се трон Архијереја купује по таквој цени, онда би било боље да га уопште нема. Сваки пристојан верник би радије био сточар у манастирском дворишту, канализатор у Никозији или Москви, него да по таквој цени купи Првопредстојништво.

Это даже хуже симонии. Об этом падении можно только скорбеть и оплакивать митрополита Исайю.

То је још горе од симоније. За митрополитом Исаијом због овог пада може се само туговати и оплакивати. Само није јасно како га назвати после тога? митрополит? После оваквих антиканонских и неморалних изјава? Не желим никако да га тако зовем и не могу. Нека је мир с њим - он је некада био добар човек.

А за нас је понашање митрополита Исаије велика поука. Када би руске власти и предузетници улагали у наше руске манастире, у наше руске умове, у наше руске цркве и села, онда би Русија цветала као љиљан у пољу, давно би расле руже на Арктику. Али ми смо, у налету странства, просули огромне количине новца у људе који су нас данас издали.

А можда је ово и поштена одмазда, јер смо мислили да је све одлучио новац. Али не! О свему одлучује дух, духовно и телесно сродство. Свети Јован Златоусти је рекао да је гори од неверника онај ко не брине о ближњима! Због недостатка такве бриге, ми сада добијамо у пуном мером.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "Руска народна линија"