header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Поводом разарања Свете Литургије у Епархији ваљевској (крај) Штампај Е-пошта
уторак, 27 децембар 2022

 О ПРИЧЕШЋИВАЊУ ЧЕСТИЦАМА ЗА ПОКОЈНИКЕ

А шта ћемо да кажемо за то што новотеолози причешћују народ честицама издвојеним на Проскомидији за живе и упокојене, које се не претварају у Тело Господње?


...Честице Предложења ваде се и приносе у част Светих, а за опроштај живих и упокојених. Оне се освећују целим свештеним чинодејством и на све чланове Цркве, коју и формално изображавају, преносе освећење.

Претварају ли се у Тело Христово? Свети Симеон Солунски јасно учи да се не претварају у „Господње Тело”. Претвара се само Агнец, који и јесте једини хлеб који се од почетка приносио приликом Предложења: „Један хлеб” који „ломимо”, јер „један је хљеб, једно смо тело многи; пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо”, по Апостолу Павлу (1. Кор. 10, 16-17). Са овим учењем Симеона, који укратко сумира веру Православне Цркве о датом учењу, сагласни су и млађи као што су: Теофило Кампанијски у „Ризници Православља” (гл. 17), Свети Никодим Светогорац у „Пидалиону” у коментару на 28. канон Шестог Васељенског Сабора, и други писци канонско-литургичких зборника./.../

Треба ли да се уздиже само Агнец или цео дискос? Несумњиво само Агнец, будући да се само он претвара у Тело Христово. Сви рукописи Свете Литургије и све уредбе које је описују говоре изричито: „Узноси Хлеб”, „обухвата Часно Тело и подиже га”, „крстообразно узноси Хлеб”, „чинећи Светим Хлебом знак крста над светим дискосом”, „узевши свети Хлеб крајевима прстију двеју руку, узноси га чинећи знамење крста изнад светог дискоса”, „узима свети Хлеб међу три прста двеју руку и уздиже га један педаљ” итд /.../

Из свега горе наведенога јасан је закључак. Узноси се само Агнец, не само зато што је првобитно само он постојао на дискосу, него и зато што се само он претвара у Тело Христово и, сходно томе, само он се показује како би се огласио позив за причешће, и само Његово узношење изображава Господње уздизање на Крст. Управо из супротних разлога не уздиже се цео дискос, значи и честице.

И, на крају, зашто се свештеник не причешћује својом честицом, него Агнецом?

Врло једноставно, због тога што се његова честица не претвара у Тело Христово те се не само он, него и верници обавезно причешћују од Агнеца, а не од својих честица или честица Светих. Управо то говори и Свети Симеон: „Међутим, свештеник је дужан да зна и треба да пази приликом причешћа најстрашнијим Тајнама, да не узима од других честица, него од Господњег Тела и Њиме причешћује оне који приступају. Јер, иако је сједињењем са Пресветом Крвљу све постало једно, и причешћујемо се Крвљу Господњом и када се причестимо неком од честица, али будући да је неопходно да се сваки верник причешћује и са Телом и са Крвљу Христовом заједно, свештеник причешћујући онога који приступа, треба да са Крвљу кашичицом узима и Тело Христово. Истинито је, наравно, да су све честице, када су ушле у путир, дошле у заједницу с Телом и Крвљу Христовим и тим сједињеним честицама се причешћује онај који учествује у Телу и Крви. Међутим боље је, као што сматрам, да (свештеник) пази да кашичицом узима и од Божанскога Тела” (Диалогос гл. 94). И Теофило Кампанијски скреће пажњу свештеницима на ово: „Свештеник, међутим, треба да пази да не преда верницима од ових честица, већ од Тела Христовог, јер много греши и пада готово у идолопоклонство” (Ризница Православља, гл. 17). И Митрополит Филаделфијски Гаврило Севир у посебној студији (O честицама), изражава управо исто учење: „Треба знати да се, ниједна од горе поменутих честица не претвара у Тело и Крв Христову, без обзира на то што се сједињује с Телом Господњим. Јер се само хлеб и вино, који су принесени у спомен страдања Господњег и Васкрсења Његовог, пресуштаствљују и претварају, док честице суделујући у освећењу примају освећење. Нека свештеник због тога пази како не би уместо тела Господњег дао честицу онима који се причешћују. Јер као што и душе Светих окружују Божанску светлост, и саме не постају Бог по природи, него учествују у благодати, тако бива и са честицама без обзира на то што се сједињују са Телом и Крвљу Господњом” ( Еyцеиридиоу, 1776, стр. 24). Исто говори и преподобни Никодим у коментару на поменути канон Шестог Васељенског Сабора, као и друге канонско-литургичке збирке. Због избегавања давања честица уместо Часног Тела у случајевима групног приступања Светом Причешћу, честице се, као што је познато, не стављају у свети путир након причешћивања свештеника, већ након причешћивања народа.

Горе поменута теорија унијата да се и честице пресуштаствљују у Тело Христово је очигледно имала за циљ да се избегне ова тешкоћа. Уосталом, укидање кашичице од стране истих и предавање причешћа руком свештеника, који би узимао комад Светог хлеба, погружавао га у путир и полагао у уста онога који се причешћује, захтевало је припрему посебних комада на Предложењу, по узору на мале латинске остије, те је због тога било потребно да се освећује цео садржај дискоса./.../

А мислим да су и Предање, и Свети Симеон који га износи и ненаметљиво тумачи јасни. Потоњи писци које смо навели (Теофило Кампанијски, Гаврило Филаделфијски, Никодим Светогорац), углавном се ослањају на Симеона, било да га наводе, било да не наводе. Изгледа да не постоје у изворима друга сведочанства о овој теми или их бар нисмо могли уочити, ни поред одговарајућег труда. Постојећа сведочанства су, у сваком случају, јасна и једногласна. На основу њих је састављен аналитички поредак словенског Молитвослова (=Требника), који са тачношћу сумира дотично Предање: „Узми део IС и стави га у Свети путир. Раздели део ХС на свештенике и ђаконе, служитеље. Задржи два дела, NI - КА, за причешће верника и подели их на онолико малих делова колико је и причасника.

Што се тиче честица у част Свете Дјеве, девет небеских чинова и светих, које се налазе на дискосу, њих не употребљавај за причешће, него се ограничи само на горње две честице”./.../

Већ је још један званичнији текст придодат претходном. Ради се о Синодском писму Васељенског Патријарха Пајсија I (1651-1652 и 1654-1655) Никону Московском. Пајсије званично одговара на двадесет и седам „Питања”, која му је поставио Никон Московски посланицом. Наша тема се разматра у „првом питању” које се тиче „поретка Свете Литургије по обичају који држимо на целом Истоку” и којем је додато и „неко мало тумачење, како би поредак функционисао методично”. Прилажемо цео извод из датог текста, будући да је писан једноставно и јасно, карактеристичним народним језиком оног времена и без сувишних коментара:

„А након Светог Причешћа (подразумева служитеља), ђакон узимајући дискос и казујући васкрсне химне: „Васкрсење Христово видевши...” и „Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...”, „О велика и најсветија Пасхо, Христе...”, сабира преостала тела (тј. остале делове Агнеца) и заједно са свим честицама Светих и људи, живих и упокојених, преноси их са дискоса у путир. За то нас Латини много прекоравају, како мешамо људе заједно са обоженим Телом Христовим, и како би наводно и људи постајали тело Христово; али непорочна и Православна наша Црква не бива кривац или преступник за такве оптужбе, јер није могуће да наги и мали човек икада постане Бог по природи, као што је то Духом Светим постао претворени Хлеб; него и ако се приљуби уз Исуса и помешају се двоје у једно, као што бива и кад се човек причешћује Божанским Тајнама, не претвара се човек у Бога; само узима Божанску благодат од Христа, и човек опет остаје човек, иако прима благодат. И због тога свештеник треба да пази како неком хришћанину не би дао да се причести од честица, како не би падао у идолопоклонство. Мишљење наше Цркве, зарад кога честице људи ставља у путир, јесте да Часном Крвљу Господњом спере грехе поменутих (на светом предложењу), и то је исто као да је на пример Јован, који је стајао поред Крста, пожелео да неког грешника узме и доведе под ране Исусове из којих је текла Крв, како би га опрао њом, јер тада онај човек не би постао Христос по природи, него само Крвљу Христовом од грехова очишћени и омивени. Због тога и многи у нашој епархији, где знају за ово мишљење, кад стављају честице у путир након васкрсних молитава говоре ове речи: „Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих, молитвама Светих Твојих”. И ако то, у добри час, не говоре сви, али будући да Крв Христова има моћ да очишћује сагрешења, она дејствује говорили ми то или не, и на томе почива сва моћ свештенства”.

Ово Синодско писмо је објављено у књизи Архимандрита Калиника Деликаниса (Патријаршијска Акта, т. 3, Цариград 1905, стр. 36-71), и горе наведени извод на странама 53-54.

Један други текст који наниже прилажемо јесте око осамдесет година старији од Синодског писма Цариградског Патријарха Пајсија Првог Никону Московском. Ради се о једном од најстаријих штампаних издања које је објављено у Венецији 1574 под насловом „Света Литургија са објашњењима разних учитеља”. Ово тумачење је на народном језику написао свештеник Јован Натанаил, „економ и епитроп” Васељенског Патријарха Господина Јеремије (II, 1536-1595). Он се у поглављу 95, (стр. 306), под насловом: „О честицама које се на предложењу приносе за свете и све благочестиве”, укратко осврће на тему којом се овде бавимо додајући карактеристично на маргинама израз: „Пази добро”: „Не претварају се пак честице ни у Тело Господње, ни у тела Светих, него су само дарови, и приноси, и жртве хлебне по угледу на Господа, и приносе се Њему, Господару, у име људи, а освећују се при свештеном савршавању тајни сједињењем, мешањем и приопштавањем, ширећи освећење и на оне због којих се Литургија служи, као и на нас”.

Он се опширније се враћа на тему освећења честица и причешћа њима у одмах следећој 96-ој глави, која има карактеристичан наслов: „О Светом Причешћу, да свештеник не треба да се причешћује честицама, нити он, нити да причешћује кога другог, до само Господњим Телом” (стр. 31б-32а) и поново додаје на маргинама: „О, свештениче, пази”. Ево шта каже: „Истинито је пак да свештеник треба да зна и пази при причешћу најстрашнијим Тајнама да не причешћује честицама, него Телом Господњим, и да не причешћује оне који долазе недостојно да се причесте. Јер, добро је то што су честице постале једно сједињењем, и мешањем и Тела и Крви Господње, али будући да је неопходно да се сваки верник подједнако причешћује и Телом и Крвљу Христовом, нека свештеник узимајући кашичицом и Тело и Крв Господњу причешћује онога који жели да дође да се достојно причести. Јер истина је да су се све честице приопштиле и примиле освећење, и посветиле се, и постале свете, будући да су сабране у једну чашу, и да се мешају са Светим Телом и Крвљу Христовом, али је боље да се свако понаособ причешћује Телом и Крвљу Христовом. А ово, према најстаријем Предању, како смо примили од Светих Отаца тако да чинимо при давању Причешћа Бога и Спаса нашег верницима, пошто је Христос Апостолима предао свецело Тело Његово. Свештеници кашичицом треба да узимају заједно Тело и Крв Господњу и да је предају онима који треба да се причешћују. Упамти, да се не претварају честице које су (принесене) у спомен Светих и верника, јер свештеник доневши хлеб на предложење, само од њега вади у воспоминание, то јест у спомен Господњи, као што је Он рекао, а честице у спомен и сећање овог и оног Светитеља, и опроштај сагрешења живога или упокојенога, и да свештеник пре него што извади честице, одмах након што извади Агнец, обавља сједињење чаше и, потом, доноси честице. А ако је потребно да донесе више хлебова за Пређеосвећене, прво приноси све и говори: у спомен Господа хлебови сами. Али, и просфора из које је хлеб који се приноси у спомен Господа прва се назива нафором (уздарјем), а остале просфоре, из којих су честице светих, се не називају нафором”.

Навели смо одломак из тумачења Јована Натанаила да би се показала доследност и истрајност Цркве у учењу и пракси, и постојана смерница коју следе сви учитељи Цркве који се дотичу ове теме. Јован Натанаил не додаје готово ништа посебно. Међутим, његов текст је у својој једноставности и смерном народном језику, изузетно леп. Уосталом, ова књига је толико ретка и тешко доступна да завређује да стекнемо бар неки мали укус познанства с њом.

Предање Православне Цркве је, као што га изражавају шест сведочанстава које смо поменули, јасно и једногласно: честице светитеља и верника се приликом освећења Тела Христовог не претварају, нити се верници причешћују њима, него Агнецом, значи Часним Телом Господњим. Тако каже чувени Јован Фундулис.

Олако одмахивање руком око наводне „небитности” ове или оне литургијске праксе, а све у име љубави, туђе је Предању Цркве од Истока. Јер, у доба спорова с папистима, једна од кључних расправа тицала се употребе квасних или бесквасних хлебова у Литургији, а с јерменским монофизитима се жестоко расправљало да ли се у причасно вино улива теплота (топла вода) или не. И једно и друго је БОГОСЛОВСКИ БИТНО: бесквасни хлебови (опресњаци) значе да се служи по јудејском обичају, да се остаје у сенкама Старог Завета, а не у новозаветној благодати; а теплота означава благодат Духа Светога, јер је из ребара Христових истекла крв и вода.

НЕ ДАЈТЕ СЕ, БРАЋО ВАЉЕВЦИ

Синови и кћери владике Ниолаја и оца Јустина, браћо и сестре ваљевскога светога краја, не дајте се новотарцима. Не идите на службе срамних издајника вера, ишчадија лажи и преваре, паписта који носе православне мантије и панагије. Бежите од њих главом без обзира тамо где се служи по типику, и знајте да је идење путем новотарским пропаст за душу и тело. Они су пљунули на Николаја и Јустина, и ђаво ђе њих пљунути и понизити, јер му служе лажима и преварама, а он своје слуге мрзи и презире, јер не може да воли. Покажите да сте достојна деца највећих српских светаца 20. века, и немојте веровати шта вам причају. Имате и ви и главу и душу и срце српско и православно, и питајте оце своје, а не оне којима је бог трбух, а лова једини идеал.

Од свих Светих Тајни највећа је, недостижна и спасоносна Света Евхаристија. Један древни црквени писац с правом назива свету Евхаристију „Тајном над тајнама“. Јер, док се у другим Тајнама предају један или неколико дарова Св. Духа са дејством очишћења, освећења или поткрепљења, у светој Евхаристији се прима Сам Господ Исус у потпуној Његовој божанственој и људској стварности.

Једном богомудром старцу долазили су многи за савете корисне по душу. Пре но што би се опростио са посетиоцем старац би га, између осталог, запитао: „Желиш ли да постанеш богат?“ Одговор је обично бивао позитиван – „Да, разуме се!“ Тада би старац поново запитао: „А шта би урадио, ако недалеко од тебе живи један богаташ, чији је дом увек отворен за посетиоце и који (богаташ) код сваке посете сваком свом посетиоцу даје по један златник. Да ли би га посећивао бар једном годишње! – „О, ја бих га посећивао сваког дана!“ – одговарао је посетилац. Тада би га старац са свештеном озбиљношћу поново запитао: „Реци ми, пријатељу, шта је за тебе вредније – златник или твој Спаситељ, Који предаде Себе ради тебе и Који ти у светој Евхаристији нуди најскупоценије и нераспадљиво богатство – Самог Себе, опроштај твојих грехова и живот вечни?“

Велики руски молитвеник Јован Кронштатски о светој Евхаристији каже: „Цела земља са свим својим благом, лепотама, сладостима ништа је пред таквом тајном, као што је пречисто тело и крв Господа, као свештенорадња на Литургији. Ни небо, ни земља – ништа није више и веће од Литургије.

Не дозволимо издајницима вере и предања, екуменистима и тајним папиним једномишљеницима, да нам одузму ово свето благо!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

  

Последњи пут ажурирано ( уторак, 27 децембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.