Како примећује наш изузетни стручњак за проблеме мозга Сергеј Савељев, код Европљана се током последњих хиљаду и по година може запазити процес смањивања мозга, повезан са западноевропском еволуцијом која представља жестоку социјалну селекцију засновану на конформизму. А што је човек више „комфоран“ мањи је полиморфизам, мањи је мозак. Мени, истина, није сасвим јасна једна ствар. Селекција заснована на конформизму у Европи не траје хиљаду и по година, већ можда, 500-600 (од Инквизиције) и посебно последњих 200 година, као што су у својим радовима показали Фуко и Шене.

Савремена западна свакодневница резултат је двеста- и тристагодишње политике „кнута и медењака“. „Кнут“ представља систем репресивних институција присутних у свакодневном животу који је тако добро описао Мишел Фуко: полиција, суд, затвор, клиника, лудница – и које се, као самообразујући елементи свакодневнице, појављују управо у капиталистичкој епохи.

„До наступања modernity није постојала не само психијатрија, са својим дијагнозама и методама лечења – није постојао ни злочин како га данас разумемо, постојали су просто „дивљи људи“ и проблем заштите од њихових напада.
Ишчитавајући Фукоа и присећајући се књига које је пре њега објавио Шаш, а такође и други, мањег калибра: психијатрија се само претвара да је медицина, тачније, далеко је од ње и пре свега није медицина већ је у њој много заједничког са полицијом и казненим системом“.
Андреј Игњатјев

Надзорне и казнене институције репресивног васпитања су целу другу половину XVII, цео XVIII и целу половину XIX века одбацивали људски материјал који се социо-културно, психо-физиолошки и понашањем није уклапао у систем „Капитал плус Држава“. Резултат? На пример, већ од 1800. кривуља злочина у Западној Европи је кренула надоле. И – уз мала одступања и скокове – тако се креће до данас. Главни резултат је стварање „обичног“ човека код кога је контрола од стране спољашњих репресивних структура свакодневног живота интернализована и који контролише своје психо-физиолошке импулсе.

Широк је човек, требало би га сузити, говорио је Достојевски (кроз Митју Карамазова). Капиталистички систем, бар у свом историјском, цивилизацијском језгру остварио је машту великог руског писца, створивши одређени тип човека. Или бар модел личности која даје тон и одређује кодекс понашања у савременом западном друштву: рационално делује, поштује закон, минимално је агресивна; у сваком случају док се налази у „гравитационом“ пољу свог система и његових институција. Дошло је до интернализације социјалне контроле. Она се претворила у самоконтролу. „Самоконтролишући човек“ и јесте „сужен човек“.

Постоји хорнајанско (Карен Хорнај, рођена Данијелзен, 1885-1952, познати амерички психоаналитичар немачког порекла, прим. прев.) аналитичко истраживање елизабетанске и викторијанске културе. Хорнај назива неурозу „личном религијом“ која укључује јурњаву за славом и Наду која је прати, захтеве, гордост и мржњу према себи. Она нуди нагодбу са судбином која обећава награду за одређену веру; акције, гестове, ритуале и црте карактера. Велики део Старог Завета прославља нагодбу са судбином „поклоника савршенства“, при којој је човек ангажован у испуњавању низа разрађених ритуала и наредби под пљуском претњи и обећања. У Новом Завету главни споразум је другачији. Не покорност закону, већ смер ка смирењу – праштању, вери и уступцима – донеће награду.

Др Бернард Периш, Универзитет Флорида, директор Међународног удружења Карен Хорнај

Но, сваки је добитак и губитак. Друга страна самоконтроле је – нервоза. Ширење нервних болести у Западној Европи у последњој трећини XIX века, формирање неколико „тихих вирова“, традиционалних зона самоубистава, настанак психоанализе, све је то друга страна тријумфа самоконтроле, сужавања човека.

„Медењак“ је могућности да се имитира раскош елите у свакодневном животу. То је могућност раскошизације свакодневнице, буржоазизације свакодневног живота небуржоаских група без њихове буржоазификације. То је „медењак“, „шаргарепа“ капитализма. Иако су многи сегменти становништва добили ову „шаргарепу“, нису је добили целу, већ делимично, изгњечену, но свеједно, они су пристали и на пасирану „социјалну шаргарепу“.

Тежња за луксузом у свакодневном животу постала је за једне компензација за тежак рад и експлоатацију, а за друге – средство реалног одвајања од нижих слојева и стварања фиктивне слике блискости са вишим слојем. При томе, нове форме луксуза су релативно брзо прелазиле на ниво свакодневног живота или су га имитирале. Штавише, настао је и обликовао се механизам раскошизације свакодневнице то јест, у већој или мањој имитација живота виших слојева од стране, пре свега, средњег. Главни транслатор овог процеса постала је мода.

Европа је посредством „кнута и медењака“ одгајила „послушног човека“ – тако послушног да ми, Руси, то не можемо ни да замислимо. Видео сам немало таквих послушних западњака, политички коректних специјалиста на међународним конференцијама. Узгред, и код нас њихов број расте – а може ли другачије бити у условима када је критеријум научности индекс цитираности и тржишна добит од научне делатности?

Да ли је довољно 200-600 година за физиолошке промене? Могуће. У најмању руку несумњиво је да се просечан западни Европљанин и Американац неретко понашају као послушни био-роботи, и да је њихово социјално понашање биомеханика оног типа која је потребна власти. Миграциона криза је демонстрирала ово са „кристалном јасноћом“. Слично финале белих Европљана, парафразираћу Висоцког, трагично је и досадно. Узгред, ми имамо довољно и својих проблема – а дувају ветрови који уносе немир.

Превод са руског: Александар Мирковић